DimitarFilmsBlog

TOLMINCI-kulturni dogodek 2012

2012-02-09T03:28:00.000-08:00

Dimitar Anakiev

TOLMINCI-kulturni dogodek 2012

(Več kot 1112 ljudi si je za Kulturnipraznik ogledalo dokumentarni film Tolminci)

Leta gospodovega 2012 je vse kazalo, dabo moral slovenski Kulturni praznik spet potekati v znakudržavotvorne kulture pa se to v resnici ni zgodilo, čeprav so sekulturne elite zelo potrudile, tudi z organizacijo kapitalističnegamega spektakla “Maribor prestolnica evropske kulture” (ali kajže?). Potrudili so se tudi gospodarji elit: po eni strani sorazglasili navidezno ukinitev ministrstva, ki je v Sloveniji boljdržavotvorno od notranjega in obrambnega ministrstva skupaj, podrugi strani pa aplavdirali karnevalski množici ljudi našemljenih vopice in pave, ki so se v karnevalski koloni pokazali na cestah“prestolnice kulture” kot znamenje skrajnega ponižanja kulturepred gospodarjem denarjem.

Daleč od elite in “prestolnickulture” se je dogajala kultura, ki ne bo pokleknila na rdečipreprogi. Sporočila Fea Volariča, Walterja Amiga, Rodoljubca in ostalih prebivalcev Tolmina zbranih v interaktivnem dokumentarnemfilmu Tolminci so očitno bila prebivalcem Slovenije boljpomembna od tistih, ki jih vsiljujejo generali državotvorne kulture.V pičlih treh dneh (6-8 februar) si je Tolmince na You Tube ogledaloveč kot 1112 ljudi in ta fascinantna številka ogledov še nidokončna. Alternativna kultura izziva uradno, provinca prestolnico:ali bo katerakoli kulturna prireditev (in tudi seštete vse skupaj)“prestolnice kulture” dosegla takšno zanimanje ljudi, kakršnoje doživel film Tolminci?

Ko pa kulturniki spregovorijo o kulturipreverite ali v državotvornih volvotih, mercedesih in BMW-jih neskrivajo kakšno opičjo masko ali pavji rep.

TOLMINCI:

http://www.youtube.com/watch?v=TlBY2Fdnr0U

Facebook page:
http://www.facebook.com/pages/Tolminci-kulturni-dogodek-2012/247607601984902?sk=wall

DIOGEN-INTERVJU

2011-11-28T23:19:00.001-08:00

BAJKOVITA KARIJERA
Intervju Tatjane Debelja;ki za Diogen

***

„...Jer lični rast donosi samo borba i nepristajanje. Savijanje glave i kičme dovode do duhovne smrti, do čovekovog utrnuća...”
***

"Ja sam multikulturan, različite kulture smatram izazovom i gadim se kulturnih zatvaranja i nacionalizma koji su na delu u većini post-jugoslovenskih država."

Rođeni u Beogradu, Medicinski fakultet završili u Nišu, u Sloveniji služili vojni rok i živite od 1987 ?

Da, živim na jednoj farmi na oko 5 km od Bleda. U kući svoje partnerke imam filmski studio. Tu je sada šefica naša kćerka Alma, koja je i moj producent. Pre toga sam 20 godina živeo u Tolminu, na granici sa Italijom. Volim taj kraj i mediteranski duh koji mi je domaći, ali odomaćio sam se i u austrijskom duhu Gorenjske. Ja sam multikulturan, različite kulture smatram izazovom i gadim se kulturnih zatvaranja i nacionalizma koji su na delu u većini post-jugoslovenskih država.

Filmom se bavite od 2002. Za prvi film dobili ste slovenačku nacionalnu filmsku nagradu „Vesna“, karijeru profesionalnog filmadžije u svojoj produkcijskoj kući: FDA Production ?

Bilo je tu više imena firme zbog različitih strukturalnih promena i prilagođavanja ali ime na engleskom se ustalilo-Anakiev Production. Na slovenačkom je to sada Filmska produkcija Anakiev. Jeste, nacionalna nagrada za film bila je za mene profesionalna inicijacija pogotovo što sam je dobio već prvim filmom koji sam napravio.

Ali, sudeći po predanosti kojom sam se bacio na film, ta inicijacija je postojala u meni i čekala svoj trenutak da je neko rasplamsa. I to se desilo. Iz tog ugla gledano, moja prethodna duga i ne manje predana karijera u haiku poeziji bila je sjajna , bajkovita priprema za filmsku karijeru.

Snimili ste 15 filmova i dobili četiri nagrade. Filmovi prikazivani na brojnim festivalima u Evropi i Africi. Prošle godine bili ste član žirija prvog UnderhillFesta ?

Snimio sam 15 filmova, ove godine dva nova od kojih i jedan igrani celovečernji film *Normalan život*. Iza tog ironičnog naziva krije se drama sa primesama crne komedije. I pre sam radio igrane filmove ali ovo mi je zapravo prvi celovečernji igrani fim. Građevinskim rečnikom rečeno - ono pre su bile garaže i kolibe, a ove je sada ozbiljan stambeni objekat nalik na trospratnu kuću.

Snimili ste dokumentarne filmove, iskreno i sa entuzijazmom ? Da li sve bude pomalo i paradoksalno?

U doba raspada Jugoslavije i kapitalističke tranzicije stvarnost je bila - da citiram Dostojevskog - fantastičnija nego što mašta može stvoriti. Ja mislim, da ko u ovom periodu nije snimao dokumentarne filmove taj nije radio ništa. To nije bilo vreme za igrane filmove već za dokumentarne. Sada se teme za dokumentarce iscrpljuju, bar za takve kakve sam radio u prethodnoj deceniji, zato je sada prelaz na igrani film opravdan, jer sada čini mi se dolazi vreme kada mašta može da nadskoči i bude istinitija od stvarnosti.

Koliko je interesovanje kod nas za dokumentarne filmove ?

Od Majkla Mura (Michael Moore) je interesovanje za društveno angažovani dokumentarac izuzetno veliko. Međutim, mi smo i u Jugoslaviji u vreme *crnog talasa* imali izuzetno vitalne, angažovane i cenjene dokumentarne filmove. Naravno imate i dokumentarce koji se bave meteorologijom brda Vinik kod Niša, na primer, ali to je nešto drugo. Ako je tema u žiži zbivanja film svake vrste može biti veoma intrigantan i zapazen.

Skrenuli ste pažnju ljudima oko sebe da se nešto događa što oni ne vide ?

Zadatak svake umetnosti je da otvara oči, da donosi nove poglede i perspektive, nove dimenzije. Ja sam se bavio aktualnim temama koje su tada bile izbegavane u javnom diskursu ili tendenciozno iskrivljavane. Zato je, mislim, moj rad bio značajan, a tako ga je prepoznala i stručna i politička javnost u Sloveniji, ali i van njenih granica. To mi je pomoglo da preživim, ali i da sebe ojačam, da postanem filmski autor. Jer lični rast donosi samo borba i nepristajanje. Savijanje glave i kičme dovode do duhovne smrti, do čovekovog utrnuća. Dakle, za mene je film bio borba sa stvarnošću, a ta borba donosila je sredini nove poglede i perspektive.

Pišete haiku poeziju - veza između haikua i filma, haiku po karakteru vizuelan i koristi tehnike koje imaju veze sa filmskom montažom?

To da haiku ima veze sa filmskom montažom je mit koji su početkom 20. veka stvorili filmski formalisti u Rusiji. Ako već moramo direktno vezivati dve umetnosti, onda je pisanje Tarkovskog o haikuu dublje i prihvatljivije jer on posmatra haiku filozoski i vidi u njemu zaustavljeno vreme. To bi moglo imati veze sa američkom teorijom *haiku trenutka*, iako je ta sintagma nepoznata u japanskom haiku. To isto *hvatanje vremena* sprovodio je Tarkovski u svojim filmovima. Međutim suština haikua je univerzalna i u njenoj osnovi je jednostavno rečeno-metafora. Haiku je metafora, a ona se može naći svuda, ne samo u filmu. Recimo da ja haiku vidim kod Pikasa i kod mnogih drugih nadrealista - u skulpturama naročito. Baš danas sam na Bledu video dve Pikasove keramike koje su za mene čisti haiku. To su keramike *žena-svetiljka* i *sova-žđena*. Čiste jukstapozicije a jukstapozicija je spoljašnja metafora. Kod Salvadora Dalija toga ima još vise ili su ti spojevi jos luđi i izraženiji. Ali da se vratim vezi haikua sa filmom. Da, veza postoji, to su dve vizualne umetnosti, umetnosti koje pričaju slikama. A pričanje slikama mnogo je bliže Japancima i Amerikancima nego Evropljanima koji su više diskursizvni i apstraktni. Pričanje slikama je vrsta paganskog reagovanja na svet, vrlo arhaična i duboka stvar u čoveku. Jer čoveku je uvek bliže da vidi sliku sunca nego da shvati reč *sunce*, bez obzira što neki tvrde da je na početku bila reč.

Dobitnik ste brojnih nagrada za poeziju, osnivač ste i prvi urednik Niških Haiku novina. Autor ste i petnaestak zbirki pesama?

Da, haiku je za mene tokom 20-25 godina bio glavno umetničko zanimanje, a desetak godina možda i jedina preokupacija u apsolutnom smislu-nešto sa čim se budite i sa čim odlazite da spavate. Danas je u toj fundamentalnoj poziciji kod mene film.

Vaša haiku poezija je intelektualna avantura i intelektualni tretman u isto vreme?

Recimo da smo umesto u poeziji u polju matematike u kojem je haiku jedna jednačina. Ta jednačina moze biti linearna, tipa x=4y ili eksponencijalna, x=4y2 (četiri ipsilon na kvadrat). Nas su učili da haiku mora biti linearna jednačina, a to nije istina, može ili čak mora biti eksponencijalna u mnogim slučajevima, što zavisi od kompleksnosti doživljaja koji istražuje i saopštava. Redukovati haiku na linearne iskaze je rezultat povezivanja haikua sa religioznom puritanskom praksom. Unutar religiozne prakse to može biti tačno ali ako haiku shvatimo *samo* kao poetski izraz onda religiozna ograničenja otpadaju.

Što se mojeg haikua tiče mislim da sam pisao raznovrsno, svašta sam isprobavao, ne bi me čudilo da u mnogim mojim pesmama ima intelektualnih i avantura i tretmana, ponegde i istovremeno. Ne znam mogu li to svojstvo definitivno preuzeti kao svoju oznaku, jer sam mnogo različitih pesama pisao ali me takva trvdnja veseli.

Šta pokreće Vaš kreativni rad?

Moj kreativni rad pokreće veličina zivota. U našem delu sveta stalno nas uče da je život mali a mi koji tu živimo žgoljavi, nedorasli i nejaki. A život se stalno razmeće svojom veličinom, na svakom koraku život pokaže svoju bezgraničnu dimenziju sa obiljem mogućnosti, a bogami i mnogo je ljudi od formata-retki su doduše među politicarima, ali u običnom narodu je mnogo, premnogo zanimljivih i velikih ljudi.

Da li postoji nešto što radite i mislite da će Vas dovesti do promena koje tražite?

Za mene je nesumljiva istina da svaka vitalna umetnost (iskrena, snažna, nesapeta, nelažirana) menja svet unošenjem svojih pogleda i perspektiva. Dakle, sve što radim je pokušaj biti što bliži centru svojeg bica i iz njega stvarati, govoriti, pevati ili snimati. Rad na samom sebi je deo sustine.

da li govorim jezik
suvih polja ili zimzelenih šuma
ili možda koralnih grebenova?
...ovome nemam šta dodati sem da je to jedna od mojih najboljih pesama ever.

Hvala vam.
http://diogen.weebly.com/intervjuiinterviews.html

AVTORSKA DISTRIBUCIJA

2011-11-01T00:11:00.000-07:00

(Na sliki je čebula iz studija Alme Anakiev na Staten Islandu, NYC, v času projekcije filma Rubbed Out v Resistance Cinema v New Yorku, aprila 2011)

Pismo Janu Bilodjeriču na Normal-Life mailing listi 31.10.2011:

Zdravo Jan,

hvala za prijazne besede. Izpisal sem se iz mailing liste DSR tako, da ne sledim komunikaciji.
Vprašanja o distribuciji so vedno aktualna. Jaz se ukvarjam z alternativnim filmom in moje dosedanje izkušnje z distribucijo so večinoma alternativne. Mainstreamovske (industrijske) koncepte ne maram in se jim izogibam na vsak način. Prav tako mi niso všeč sistemi in sistemsko mišljenje (tudi distribucijski sistemi). Z eno besedo: preferiram asimetrične rešitve. Po drugi strani, ker sem izrazito avtorsko naravnan in imam kot avtor rad ljudi, sem rad med publiko ko se moj film vrti in hočem slišati njihovo podoživljanje (ali pa ne-doživljanje), komentarje in mišljenja. Rad tudi debatiram. Rezultat vsega tega je DVD distribucija po različnih alternativnih mestih, ki jo na široko prakticiram celo desetletje in se da primerjati z jazz nastopi v različnih klubih. Temu jaz rečem "avtorske projekcije" ali "avtorska distribucija". Moje izkušnje so izjemno dobre. Predstavljal sem svoje filme povsod po Sloveniji in na različnih mestih po svetu. Spomnim se prve projekcije Amiga v mladinskem centru v Tolminu l. 2003, ko je bila zasedenost prostora polna, iskala se je karta več. Mislim, da je takrat prišlo več kot 100 ljudi. Denar od vstopnic so nam prinesli v škatli od čevljev. S tem denarjem smo vsi, cela ekipa šli na festival v Beograd. Takšno doživetje ti kinematograf ne omogoča. Po različnih mladinskih klubih po Sloveniji je publike nekaj manj, v glavnem 10 do 30 ljudi, kar tudi ni malo. Vsak kontakt avtorja in publike pred maloštevilnim občinstvom je veliko bolj kakovosten kot pred masovnim občinstvom. (Največ gledalcev je bilo na projekciji Amiga v Domu Sindikatov v Beogradu. Prišlo jih je 1.300). Zadnje čase svoje filme najbolj pogosto vrtim v Ljubljani v Socialnem centru Rog, občasno tudi v DIC-u. Tam sem pred približno mesecem dni predstavljal zadnji dokumentarec: Unpaid by Law (HD, 28 minut, ki govori o izkoriščanju bosanskih delavcev v Sloveniji). Prišlo je več kot 50 ljudi in diskusija po filmu je trajala do polnoči. Na projekciji so bili tudi novinarji radia Študent in radia Linz (Avstrija) katerim sem dal intervjuje. Povej mi, kdo ti lahko danes še omogoči takšen avtorski komfort in kakovosten sprejem? Podobno je tudi v tujini. V znanem Dunajskem Mikrokinu je prišlo na projekcijo Poslednjega Žilnika več kot 50 ljudi, diskusija po filmu pa je trajala skoraj dve uri. Aprila sem predvajal Rubbed Out v New Yorkškem Resistance Cinema pred nekaj več kot 50 ljudmi. Diskusija je trajala uro in pol. Na Poslednjem Žilniku v Infotočki na Meteljkovi je bila tudi Urška med ostalimi 30 ljudmi in lahko prenese svoje občutke s projekcije in diskusije... Jaz osebno mislim, da je stik avtorja s publiko zelo zdrav, (morda tudi "zdravilen") in za mene verjetno nujen. Ne zanima me ustvarjanje filmov samo zaradi ustvarjanja filmov; pri svojem delu sledim lastni viziji in delam tako za sebe tako tudi za ljudi. (Ali ni umetnost most med avtorjem in ljudmi?) Eden od kolegov iz DSR mi je enkrat rekel, da ko konča film ga vidi enkrat in potem nikoli več. Baje takoj začne razmišljati o naslednjem filmu. Jaz tega ne razumem. Tudi nočem razumeti. Ali je vez med avtorjem in delom res tako tanka, hladna in nepomembna? Šokantno. Meni to govori, da gre za prevlado formalizma. Vsebinske zadeve manjkajo, film se dela zaradi "estetike"...

Alternativna distribucija ("Avtorske projekcije"), ki sem jo razvijal desetletje seveda ni sama po sebi dovolj. Potrebni so tudi festivali. Menim, da so filmi brez festivalov precej osamljeni in bogi, tudi če jih avtor predvaja po različnih mestih po svetu. Festivali so vid distribucije in tudi element propagande na najvišji ravni. Zanimanje ljudi za tvoj film pa je za distribucijo ključno (Ameriški distributerji porabijo za reklamo 30 -150 milijonov dolarjev po filmu, oziroma 2 milijona dolarjev za neodvisni film). Če torej nimaš festivalov in/ali denarja za propagando (reklamo), če ne služiš interesom lokalnega občinstva (community activism) ostane internet kod edino distribucijsko in podporno sredstvo. Kar seveda ni malo, ne vem pa kako ostvariti kontakt z občinstvom.

To je moj odgovor v zvezi z internetom: mislim, da je nujen in da bo imel vse večjo in večjo vlogo pri predstavitvi, distribuciji in življenju filma. Stik med avtorjem in občinstvom pa je zame zelo pomemben.

Če me sprašuješ o prihodnosti filmske distribucije (distribucija 21. stoletja) je moj odgovor: digitalna distribucija in internet. Se pravi, poceni opcija in zmanjšani stroški distribucije. Pri tem je treba vedeti, da kinematografi pri 35 mm distribuciji pravzaprav služijo kruh zahvaljujoč prodaji kokic, kave in kokakole, film je vaba za masovni obisk v priročni gostilni.

Strnjeno povedano bi to bilo to. Upam, da ti je odgovor v korist. New Yorško projekcijo Rubbed Out-a in del diskusije smo posneli. Linki do You Tube so spodaj,
Dimitar

BTW: Moj alternativno posnet film Rubbed Out je verjetno najbolj široko distribuiran slovenski film vseh časov. V Sloveniji je imel 133 projekcij, v Evropi več kot 50, poleg tega tudi v Ameriki, Aziji in Afriki: bil je v tekmovalnem programu na največjem Afriškem festivalu Amakula v Kampali, Uganda. Je tudi prvi slovenski film prikazan na IDF Amsterdam.

Alternativni filmmaking (in distribucija!) ni hec! Le da se o tem pri nas ne govori ker ne obstaja kultura neodvisnega filma. V Sloveniji neodvisni filmarji delajo eno do dve leti. Če jih država ne posvoji nehajo. Zanimiv fenomen. Ljubezen kratkega daha. Seveda so tudi kakšne izjeme. Ogromna večina je na državnih jaslih in zato je vprašanje distribucije za njih nepomembno, oziroma imajo radi "klasične rešitve", kot praviš.

Pozdrav še enkrat vsem, upam da se vsi vidimo 10. decembra

PS. Ta negativen termin "amerikanizacija", ki ga uporabljaš ni na mestu, ker verjetno hoče označiti filmsko industrijo (a la Hollywood). Treba je vedeti da so pred Hollywoodom filmski studiji obstajali v Franciji i Nemčiji (UFA), kjer so jih iznašli, Hollywood pa je to prevzel v času prve svetovne vojne v Evropi. Ampak DSR je najboljši primer velike ljubezni do industrije in studijskega sistema. DSR je pravzaprav "amerikanizacija" medtem, ko je v Ameriki zelo močna tudi kultura neodvisnega filma, tukaj pa je prisotna samo t.i. "amerikanizacija"... Pri nas ni ničesar drugega razen "amerikanizacije"...:-) Jaz mislim da se termin "amerikanizacija" uporablja z namenom povedati: "Tam je slabo, tukaj je dobro". Ta termin je torej lokal-patriotski. V resnici pa je situacija pri filmu ravno obrnjena. Tukaj je "Amerikanizacija", tam pa je Amerika.

RUBBED OUT IN RESISTANCE CINEMA (NYC) na You Tube:

http://www.youtube.com/watch?v=wmsz7gwIlps

http://www.youtube.com/watch?v=r62XiLnLVkM

http://www.youtube.com/watch?v=vrLxBz0vNtE

http://www.youtube.com/watch?v=-zVgvPa4xo0

http://www.youtube.com/watch?v=H28PFx8tvbw

SUZE KONRADA ŽILNIKA

2011-08-16T23:29:00.000-07:00

Insert iz filma "Poslednji Žilnik", 2009

Fašisti sa crnim kesama
SUZE KONRADA ŽILNIKA
Dimitar Anakiev

Intoksikacija je duboka i široka, simptomi dramatični, to nije moglo nastati preko noći već je dakako reč o zločinačkom poduhvatu SANU & Co. koji je zapravo savremena adaptacija Garašaninovog osvajačkog programa Velike Srbije od pre dva veka i programiranju srpskih glava: zahvata generacije, s kolena na koleno, od paprika do akademika. Za taj poduhvat stvorena je kultura i terminologija - gusle, trube, paprike, poturice i izdajice. Drugačije misleću srpsku politiku su uništli i odstranili - Tucovića na frontu, Markovića u tammici, Đinđića još direktnije i nedvosmisleno: metkom u srce

Do mene dođe vest iz domaćeg Niša da su crne kesedžije crnim kesama napali lik i delo narodnih heroja tj. „da su fašisti s kapuljačama navukli crne kese na biste narodnih heroja Sretena Mladenovića Mike, Konrada Žilnika (Slobodana) i spomenik vojnicima poginulim u Drugom svetskom ratu“.
Sećam se, kakvih desetak-petnaest dana pred snimanje filma Poslednji Žilnik u kome se govori baš o svirepom i zločinakom stradanju Konrada Žilnika kome su srpski crnokošuljaši-četnici na panju, sekirom, kao kokoški, odsekli glavu u nekom selu kraj Bele Palanke – dakle, biste tih istih narodnih heroja su tada, pred snimanje filma, bile nestale iz niškog parka ali su zahvaljujući akciji policije ubrzo bile nađene i vraćene. Ko, kako i zašto ih je odneo tada nismo saznali. Jesu li akteri kažnjeni i kako, ne znamo.
Ovog puta akcija je drugačija, simbolična, i kao da sugeriše da jedno odsecanje glave nije dosta već treba uništiti i spomen na partizane, treba odseći i osakatiti i istoriju kao takvu i prevrednovati je, učiniti ropstvo vrednijim od slobode... Sa tim ciljem došli su golobradi momci i devojke, učenici nižih razreda fašizma, i tu istu glavu, na spomen bisti, odsečenu u stvarnosti od strane njihovih bradatih idola, uvili u crnu kesu, uvili u mrak zaborava. Metaforično, odsekli je ponovo, crnokošuljaši, crnim kesama.
Oni žele da opomenu javnost Srbije da su tu, pored nas, i da svoje glave vole da uvijaju u crne kapuljače a tuđe glave, slobodarske, bi da uvijaju u crne kese – eto junaštva, eto programa, eto pameti, eto naše perspektive. Daj mi vamo krst časni da poljubim. Taj uzvišeni program uvijanja glava u crne kese sprovodi se na ovim prostorima bez prestanka već 20 godina i pitamo se ima li tu nekog sa nekim drugačijim programom, ima li tu sem crne i nekih drugih boja u koju se mogu uvijati glave ili smo eto osuđeni da nam se svima glave uviju u crne kese? Vlast ćuti, znači tako je. Treba živeti sa glavom u crnoj kesi. Molim lepo, ako treba. Da sam policija, da sam partijski prvak, drugak ili trećak, da sam na nekoj vlasti, čak i samo to da sebe smartram demokratom - potrudio bih se da javno odgovorim na ovo pitanje.
U vreme kada smo snimali Poslednjeg Žilnika, reč je o 2006. godini, desila nam se je sledeća epizoda. U ekipi smo imali tonca iz Španije, Fredija Lukasa, koji je želeo da radom u Srbiji proširi svoja profesionalna iskustva. Jednog dana otišli smo na ručak u malu privatnu kafanicu negde na jugu Srbije. Naručili smo razne stvari. Konobar je doneo salatu od pečenih paprika u ulju i postavio je na sto. Fredi je protrljao ruke i veselo prokomentarisao: „Pa i nešto špansko da pojedemo“. Konobar me je pitao šta je rekao te mu prevedoh a on, prvo pobele, pa pozelene, pa pocrvene. „Šta je tu špansko?“ priupita i kad ču da je Fredi mislio na pečenu papriku poče da se dere i da udara rukom u sto: „E pa nemate dušu pičkalivammaterina... Oćete Kosovo da nam uzmete a sad ste rešili vidim i paprika da bude vaša. E pa ne može, mamicu li vam jebem pokvarenu, hoštapleri, paprika je srpska, i samo srpska, i uvek će da bude srpska, tek toliko da znaš...“

Anakiev na snimanju "Poslednjeg Žilnika" u nacističkom logoru u Nišu
Photo: Combo
Kultura koja uči ljude takvom razmišljanju (o ponašanju da ne govorim, a o „tradicionalnom gostoljublju“ ću drugi put) dugo je stvarana. Intoksikacija je duboka i široka, simptomi dramatični, to nije moglo nastati preko noći već je dakako reč o zločinačkom poduhvatu SANU & Co. koji je zapravo savremena adaptacija Garašaninovog osvajačkog programa Velike Srbije od pre dva veka i programiranju srpskih glava: zahvata generacije, s kolena na koleno, od paprika do akademika. Za taj poduhvat stvorena je kultura i terminologija - gusle, trube, paprike, poturice i izdajice. Drugačije misleću srpsku politiku su uništli i odstranili - Tucovića na frontu, Markovića u tammici, Đinđića još direktnije i nedvosmisleno: metkom u srce. Jeste, tako mi metka: paprika je srpska i uvek će da bude srpska.
Depresivni nakon „dobrog domaćeg ručka“ otišli smo na snimanje. Trebalo je snimiti Konradovu glavu na bisti u Parku narodnih heroja u Beloj Palanci. Bila je zima (snimali smo u isto doba godine kada se je zločin dogodio) i na bronzanoj glavi je bilo snega. Jedan od saradnika skinuo je taj sneg i počeo je da ga očajnički stiska rukama i cedi. Snimali smo a istopljeni sneg je curio po bronzanoj glavi Konrada Žilnika - izgledalo je nadrealno, kao da bista plače i lije gorke size, a tako je izgledao i na snimljenom materijalu...
Do danas sam tražio smisao scene „Konradovog plača“ a, evo, objašnjenje se javlja u svetlu vrednosti koje vladaju Srbijom. Konrad Žilnik i ostali borci NOV, koji su položili svoje živote, poginuli su i zato da bi mladi rasli u slobodi, da bi, ako hoćete, imali i slobodu izbora. A ti mladi danas navodno smatraju njihovu borbu zločinačkom?! Da li je to moguće? Ko sa iole zdravom pameću može shvatiti i prihvatiti takvu tezu? Da li je moguće da mladići i devojke današnje Srbije smatraju krvnike i dželate svojim junacima? A još je teže shvatiti da okupatorov sluga može nekome biti pozitivan lik i junak?! Očito, neko je odgovoran zbog ovih obmana omladine i dok se prstom ne pokaže na odgovorne, i to po dugačkom spisku i redu, rešenja neće biti.
U vreme dok sam se školovao u Nišu, škole su svojim programima vodile đake do nacističkog koncentracionog logora Crveni krst. Tamo je, neposredno posle porođaja, streljana Milica Šuvaković, Konradova žena a tamo se mogla čuti i cela priča o porodici Žilnik koja je došavši iz Slovenije u Niš nesebično položila svoje živote u partizanskoj borbi. Pobijeni su redom: Viktor, Ana, Milica i Konrad a neposredan razlog stradanja članova ove porodice je uvek i bez izuzetka bila izdaja domaćih izdajnika. Iako mlade ljude istorijske teme manje privlače, mene je kao đaka priča o sadističkom ubistvu Konrada od strane četnika veoma dojmila.

Ne znam da li je neko vodio ovu današnju fašistički odgojenu mladež do logora Crveni krst i šta ih je i ko učio? Ali, pitanje je i šta bi danas tamo našli: procesiju proslave dana logora - Dan proboja kroz fašističke žice srpskih komunista i Jevreja - preuzela je pravoslavna crkva. Izleda da su crkvu tamo uselili po istom principu kao i u Srebrenici, a nakalemili su je i kraj Šida, na obeležju Sremskog fronta, simbolu pobede nad fašizmom udruženih snaga Crvenoarmejaca, bugarskih sovjeta, garibaldinaca i jedinica NOV. Cilj je poniziti i obezvrediti žrtve, posrati se na antifašističke grobove, te tako serkanjem bradatih palamuda po različitim grobljima palih za slobodu zasmrdeti istoriju i izmeniti je. Poruka popovskog ugovnjavanja antifašističkih grobova, spomenika i obeležja je sledeća: „Uzalud sanjate o slobodi... Fašiste smo blagosiljali i vas, njihove žrtve, sada opevavamo... Nemata kuda od nas pobeći, protiv nas se je nemoguće boriti...“ Crkve i popovi na grobovima antifašista su takođe crne kese na glavi slobode - podupire ih vlast baš kao što i oni podupiru nju.
Pitam se je li današnja fašistička omladina rezultat vaspitanja koji počinje sa veronaukom ili se lekcije fašizma dobijaju u školi na časovima fizike i hemije, u svetim fašističkim porodicama, ili su mediji jednostavno dovoljni rasadnici fašizma? Zna li se ko su uspešni učitelji fašizma u Srbiji? Treba im odati priznanje a morao bi postojati i javni rejting, neki spisak i uvid. Da li oni svoje časove nude putem malih oglasa kao profesori matematike? Ili su to državni službenici sa urednim platama i penzijama? Učili se o njima u udžbenicima? Možda je mržnja u Srbiji toliko gusto posejana da i paprike, same od sebe, prirodno, postaju ljuti fašisti?
Izgleda mi da je u pitanju sledeće: dokle god se Srbija nada osvajanju tuđih teritorija, dokle god je osvajanje njena politika (javna ili tajna) koljači će biti promovisani u junake a slobodoljubivim ljudima i njihovim bistama stavjaće se crne kese na glavu.

Tekst je objavljen u E-novinama: http://www.e-novine.com/drustvo/50032-Suze-Konrada-ilnika.html

POBJEDA-Intervju 4.6.2011

2011-06-04T14:28:00.000-07:00

Intervju: Dimitar Anakiev, reditelj dokumentarnih filmova
UMJETNOST JE MOJ NAČIN BORBE PROTIV LAŽI

Kada nekog nevolja natjera da se bavi umjetnošću, onda je iskrenost prema stvarnosti najmanje što se od njega očekuje. Slovenačko-srpski reditelj Dimitar Anakiev jedan je od onih koji više nijesu mogli da trpe društvene okolnosti, pa se latio kamere i počeo da snima dokumentarne filmove. Iskreno i sa entuzijazmom. Da sve bude pomalo paradoksalno, država zbog koje je patio dodijelila mu je nacionalnu nagradu za prvi film. To ga je i podstaklo da nastavi da se bavi dokumentarcima, od kojih su četiri prošle nedjelje prikazana u Podgorici, u okviru Međunarodnog festivala dokumentarnog filma UnderhillFest.Anakiev za Pobjedu govori o životnom i filmskom iskustvu.

Kako Vam se čini ovogodišnje izdanje UnderhillFesta?

- Jako je važno da festival traje već drugu godinu. Festivali dokumentarnog filma, pa tako i Underhill, trebalo bi da imaju funkciju malih univerziteta na kojima se odgaja publika, održavaju tribine na teme koje su aktuelne u društvu i umetnosti i stvaraju novi autori dokumentarnog filma. Dakle, UnderhillFest bi trebalo da učini da u Podgorici dokumentarni film dobije neko mesto, kao što je to slučaj u regionu. Situacija se ovde menja nabolje, a put da se postave ciljevi i dođe do rezultata svakako je težak i dug.

Šta Vam je privuklo pažnju u programu UnderhillFesta?

- Ako pogledate regionalni i inostrani program, jasno je da autori u regionu još nisu počeli da se bave aktuelnim temama. Još se bavimo prošlošću, odnosno autori iz regiona još nemaju snage da se bave društvenim temama. Festival upravo mora da približi tu problematiku domaćoj publici i autorima, kako bi se vremenom pojavili novi reditelji koji su voljni da se bave temama vitalnim za ovaj prostor.

U Vašoj biografiji navodi se da ste revoltirani statusom u Sloveniji uzeli kameru i počeli da snimate dokumentarne filmove. Da li je film u tom trenutku bio jedini pristojan i ispravan život za Vas?

- Tražio sam način da preživim, ali i da skrenem pažnju ljudima oko sebe da se nešto događa što oni ne vide. Država je ćutala, a u meni je narastala potreba da ljudima ukažem na problem. Istovremeno sam osećao potrebu da aktivno učestvujem u tome što lično nisam izazvao. Osećao sam da je moj način borbe protiv tišine i laži upravo umetnost, tj. dokumentarni film. Verovao sam da je to moj jedini ispravan način, jer je počela da se događa velika istorija, a čovek je ostao mali, pasivan, nemoćan... Desilo se da je prvo moj film dobio status državljanstva, pa tek onda ja. Da nisam pošao tim putem, verujem da bih se našao u intelektualnom ćorsokaku i možda čak digao ruke od svega.

Pomalo čudno djeluje podatak da ste, slikajući ljude sa margine u Sloveniji, dobili i slovenačku nacionalnu filmsku nagradu „Vesna“ za prvi film. Šta je presudilo – zahvalnost države što ste joj ukazali na greške ili namjera tadašnjih vlasti da Vas odobrovolji i eventualno prigrabi za sopstvenu promociju?

- Ne mogu da procenim. Volim da verujem da je film prosto bio dobar i zato osvojio nagradu. Ta nagrada je za mene bila veliki preokret. Film smo radili spontano i bez velikih ciljeva. Nismo čak imali ni opremu. Prosto sam nešto morao da napravim. Posle nagrade, počeo sam da uviđam da bih ipak mogao da se bavim filmom. I tako je sve krenulo.

Vaš film „Posljednji Žilnik“, koji govori o tragičnoj sudbini porodice poznatog reditelja Želimira Žilnika tokom Drugog svjetskog rata, izazvao je burne reakcije. U tom filmu govorite o ocu Želimira Žilnika, narodnom heroju Konradu Žilniku, koga su ubili četnici. Zašto je taj film malo ko imao hrabrosti da prikaže u Sloveniji i regionu?

- To je čudno. Želimira Žilnika svi poznaju. Imao sam priliku da vidim kako ga njegove kolege hvale i pozdravljaju, a kada se pojavi film koji govori o stradanju njegove porodice, ti isti ljudi ga zabranjuju. Izgleda da je tema filma takva da ne odgovara današnjoj situaciji. To je verovatno deo odgovora zašto se savremeni autori na ovim prostorima još ne bave vitalnim temama. Izgleda da kod nas društvene prilike još nisu takve da to mogu da omoguće. Sudbina filma „Poslednji Žilnik“ pokazuje da mi još živimo totalitarni režim koji sada ima drugo lice, jer su druge prilike i drugi ljudi. Poruka tog filma je bila da živimo u uslovima koji nisu demokratski. Taj film je u Sloveniji cenzurisala desna vlada, leva vlada, kao i Društvo slovenačkih reditelja. Kada vam to napravi vlast, onda možete da shvatite taj cenzorski odnos, iako je on pogrešan. A kada to napravi civilno društvo, kakvo je Društvo reditelja, onda čovek počne da se pita gde se mi to nalazimo, kakve su vrednosti kojima se bavimo i koje živimo. Taj film je prikazao samo jedan nezavisni mariborski festival, a nisu ga primili ni na jedan festival u Hrvatskoj i Srbiji.

Šta Vam to govori o našem odnosu prema prošlosti?

- Dok sam radio film, posmatrajući i slušajući ljude i sebe, shvatio sam da je ono što znamo o prošlosti dosta veštački upakovano. Shvatio sam i da je ono što se zaista desilo drugačije od onoga što većina poznaje. Prošlost koja nam se tada interpretirala bila je tendenciozno predstavljena. Ali, to se nastavlja i danas. Iz nekog razloga ljudi opet ne žele da otkriju ili pokažu prošlost. Radeći na tom filmu shvatio sam da je istorija vrlo manipulativna i da svi veruju u tu njenu iskrivljenu sliku.

Jeste li iznenađeni što je „Poslednji Žilnik“ bez ikakvih problema prikazan u Crnoj Gori?

- Nisam iznenađen, jer sam i prošle godine sarađivao sa UnderhillFestom. Kada su mi predložili da napravimo mali ciklus mojih filmova, shvatio sam da je prikazivanje u Crnoj Gori veoma bitno, jer je projekcija u Podgorici zapravo prvo inostrano prikazivanje tog filma.

Zbog cenzorskog odnosa Društva slovenačkih reditelja istupili ste iz te organizacije. Kakav je izazov danas biti sam, poseban i dosljedan u svojim istinama?

- To je uvek izazov. Nikad nisam želeo da o tome razmišljam na patetičan način, u smislu da je to herojski akt ili neko mučeništvo. Ipak, pokazuje se da na ovim prostorima to može da bude tako. Svi idoli moje umentičke edukacije nekako su bili takvi. Išli su svojim putem i nisu se obazirali na retrogradna mišljenja i zabrane. Kada sam to počeo da primenjujem na sebe, pokazalo se da je to izuzetno težak put. Shvatio sam to kao priliku da učim o svemu tome, da se pitam da li je taj samostalan umetnički put nešto što je univerzalno ili je to samo deo našeg podneblja. A možda je potreba da budeš svoj neka misija koja je vrlo dostupna i veći zadatak nego sama umetnost. Jer ostati dosljedan sebi znači da ne ulaziš u kompromise koji ruše tvoj autorski integritet ili istine o tebi i umetnosti.

Vaše kolege iz Društva slovenačkih reditelja savjetovale su Vam da se zbog tvrdoglavosti ne zatvarate u „zlatni kavez“. Pa kako pjeva ptica u „zlatnom kavezu“?

- U „zlatni kavez“, prema mišljenju mojih kolega, ulaze oni koji zahtevaju individualna prava. Ili oni koji kritikuju. To je kavez, priznajem, tamnica u kojoj me drže korumpirani nacionalisti. Oni su verovatno mislili da je to neka dobrobit, jer ako imaš sve što ti treba zašto bi uopšte izlazio iz „zlatnog kaveza“ i pevao o slobodi?! Pitam se samo zašto je taj kavez zlatan kad sam nezaposlena osoba, nemam ni osnovno zdravstveno osiguranje i životarim od danas do sutra.

Dokumentarac bi više trebalo da počiva na istini, nego na ljepoti filmskog jezika, ali relativno je malo takvih filmova i reditelja. Ako ne idu za istinom, kuda onda idu savremeni dokumentaristi?

- To insistiranje na filmskom jeziku je dekadentan odnos i pokazuje da se mi bavimo više formom nego onim što je suštinski važno. Suočenje sa stvarnošću je uvek težak posao i zato je mnogima umetnost uopšte, pa i umetnost dokumentarnog filma, komforno i isplativo bežanje od te stvarnosti. Takvi umetnici nude utočišta pred stvarnošću i neku vrstu veštačkog raja, a stvarnost prepuštaju stručnjacima ili odgovornima, tj. političarima. Ako autor ne misli da govori istinu i ako joj nije posvećen, već insistira na formalnom obraćanju, onda on samo pokazuje umetničku nezrelost. A to nam opet govori da smo i kao društvo nezreli.

Na svom blogu napisali ste: „Postati nacionalista je milostno spasenje koje opravdava postojanje na Balkanu“. Zar je to jedina suština koju većina na ovim prostorima održava svih ovih godina?

- Izgleda da je tako. To je moj tužni zaključak, jer izgleda da je to ključ koji je ponuđen i običnom čoveku, umetniku, ljudima koji se bave drugim stvarima... Nacionalizam je, nažalost, postao ideologija koja jedina može da omogući dostojan život. Paradoksalno je da je to sasvim suprotno od jednog trenda koji je svetski i globalan, u kojem granice padaju, ljudi su kulturno pomešani, društva su hibridna... Svi govore da nacija postaje potpuno nebitna u širem istorijskom kontekstu, a u našem regionu ispada da živimo u nekom svom ćorsokaku, mimo svih vetrova. Taj kolosek je sporedan, a on postaje naša sudbina. Balkan nije toliko svetu bitan, jer mi nemamo vitalne vrednosti koje možemo da ponudimo, pa je to idealan prostor da ostanemo da tavorimo u našem nacionalnom samozadovoljstvu. Dakle, ostavljeni smo na milost i nemilost svojim vladarima, jajarama i probisvetima. Tragedija je što se već duže vreme uznosimo banalnostima i na osnovu njih određujemo sopstvene sudbine.

Dugo godina pišete i haiku poeziju. Smatra se da je osnova haikua „haiku trenutak“, tj. pjesnikov doživljaj određenog događaja, iz koga je on potpuno isključen, pojavljuje se kao posmatrač, a ne kao učesnik. Ima li sličnosti i sa dokumentarnom strukturom filma?

- To što ste citirali je samo jedan pogled na haiku. Na zapadu je predstavljen kao takav. U savremenom svetu nam više nije potreban tumač za „udaljene“ kulture. Danas se mi sa Japancima mešamo, kontakt sa njihovom kulturom je direktan. Definicija koju ste kazali u suštini ima nešto sa dokumentarnim filmom. Haiku se pokazuje kao umetnost koja poštuje stvarnost više nego fantaziju, odnosno želi da se igra sa stvarnošću i pokaže da je fantastično već deo stvarnosti. U opusu ruskih autora, od Leva Šestakova, Ajzenštajna, pa do Tarkovskog, teoretski modeli koji se pojavljuju u haiku poeziji su korišćeni u tumačenju filma. Dakle, veza između haikua i filma je na neki način bitna, zato što je haiku po karakteru vizuelan i koristi tehnike koje imaju veze sa filmskom montažom.

Gdje je u svemu tome Vaše poznavanje medicine, budući da ste završili medicinski fakultet?

- Medicina je u mom životu bitna zato što je u meni formirala humanistički odnos prema stvarnosti. Preko medicine sam shvatio da je čovek centar svega što me interesuje. Sedam godina sam radio kao lekar i nekako sam se navikao da mi je bitno to što mi kaže čovek. Da ga čujem kako mi se žali i šta ga boli. To isto morate i kada radite sa ljudima na dokumentarnom filmu, tako da je iskustvo iz medicine direktno uključeno i u rad na filmu.

Sa margine do nacionalnog priznanja

Dimitar Anakiev je rođen 1960. u Beogradu, a Medicinski fakultet završio je u Nišu. U Sloveniju ga je odvelo služenje vojnog roka i tamo živi od 1987. Filmom je počeo da se bavi 2002. jer se nakon osamostaljenja Slovenije našao među 25.000 potajno izbrisanih „južnjaka“ - postao je žrtva administrativnog etničkog čišćenja. Pošto je bio prinuđen da cijelu deceniju živi bez dokumenata, kupio je video-kameru i pokušao da učini vidljivim život ljudi sa slovenačke margine. Za prvi film dobio je slovenačku nacionalnu filmsku nagradu „Vesna“ i odlučio je da nastavi karijeru profesionalnog filmadžije u svojoj produkcijskoj kući: FDA Production. Snimio je 12 filmova za koje je dobio četiri nagrade. Izdvajaju se „Amigo“, „Happy new year 2005!“, „Ti si jedini gazda ove kuće“ , „Srpski ekseri“,„Poslednji Žilnik“ itd. Filmovi su mu prikazivani na brojnim festivalima u Evropi i Africi. Prošle godine je bio član žirija prvog UnderhillFesta. Autor je i petnaestak zbirki pjesama i dobitnik brojnih nagrada za poeziju, a osnivač je i prvi urednik niških Haiku novina.

Našim autorima još je zgodno da budu zavisni

Zanimljivo je da ste svoj filmski opus definisali sintagmom „kinematografija otpora“. Da li su individualni stav i sloboda dvije ključne karakteristike Vašeg filmskog jezika?

- Da. Zbog toga sam pominjao misiju, jer ove teme kojima se bavim jesu nešto što određuje moje stvaralaštvo. Otkrio sam da taj termin „kinematografija otpora“ postoji i u svetu, pa tako u Njujorku imate čak i bioskop koji se zove „Resistance Cinema“. Na njihovom sajtu se navodi da puštaju filmove hrabrih autora koji se bave društvenom stvarnošću. Kada sam video da to nije neki moj pronalazak i da se to u nekim zemljama ceni, shvatio sam da bi to mogla da bude baza za autentičan odnos prema umetnosti i državi. Pronašao sam i jednu francusku rediteljku, koja tu sintagmu koristi i za svoje stvaralaštvo. Dakle, to u svetu živi, ali kod nas taj stav prema životu još nije postao popularan. Našim autorima još je zgodno da budu zavisni.

Razgovarao:Jovan Nikitović

http://www.pobjeda.co.me/citanje.php?datum=2011-06-04&id=210623

UMETNOST U SLUŽBI DRŽAVE

2011-05-17T11:57:00.000-07:00

Dimitar Anakiev
UMETNOST U SLUŽBI DRŽAVE

Autor ovih redova od 4. maja više nije član Društva slovenačkih režisera (DSR). U zadnjoj poruci koju sam objavio na mailing DSR listi zapisao sam da odlazim dobrovoljno i bez zadnjih misli i to je istina – jer zašto bih nastavio suživot sa umetnicima koji svrhu svoga udruživanja vide u zaštiti države a ne u zaštiti umetničkih i autorskih sloboda? Oni čija bi funkcija morala biti da štite individualnog stvaraoca od državne samovolje, čine suprotno: dobrovoljno i samoinicijativno, ničim prozvani niti izazvani, štite državu od nezavisnih autora. Na pitanja poput: kakvog smisla ima država koju štite režiseri i kakvog smisla imaju režiseri koji štite državu - neću da odgovaram. To je domaći zadatak koji ostavljam njima, izabranicima državne zaštite – Društvu slovenačkih režisera.

Na još neobičnije pitanje: da li sam ja toliko jak autor da moj film može da sruši državu, pokušaću sam da nađem odgovor. Ono što znam: moj celovečernji dokumentarni film Poslednji Žilnik (2008), dug 61 minut, seje strah na Balkanu i niko ne želi da ga pusti, ne samo Državotvorni režiseri Slovenije, već i kolege iz okruženja. Hrabrost da bez cenzure zvanično zavrti film imao je nazavisni mariroborski festival DokMa a ne smem ni da pomislim da im je možda baš zbog puštanja Poslednjeg Žilnika država tj. njen tadašnji Filmski sklad uskratio materijalno finansiranje naredne godine. Jedan beogradski kolega koji mi je izričito tražio Poslednjeg Žilnika zato da bi ga pustio na jednoj televiziji u Srbiji, pošto ga je pogledao, napisao mi je: „Pa gde bre meni dade da ja ovo pustim, ne smem to da pustim ovde, šta je tebi?“. I veliki spektakularni dokumentaristički show koji se odvija u trgovačkim centrima Zagreba, slavodobitni megaspektakl sa ukusom kalifornijske Svete Gore, "ZagrebDox" odbio je da pusti Poslednjeg Žilnika, a tako su učinili i satelitski festivali.
Što se Društva slovenačkih režisara tiče, sve je počelo nadobudno, pozivom da u organizaciji DSR održim svoje autorsko veče u ljubljanskoj Kinoteci. Prvobitno oduševljenje ljubaznošću kolega (koleginica Maja Weis se je odrekla junskog termina i ustupila ga meni, moram to da napišem uz sav respekt) ubrzo se pretvorilo u gorko razočarenje spoznajom da na „svojem“ autorskom večeru ne smem sam da izaberem film koji će me zastupati. Moj izbor je pao baš na Poslednjeg Žilnika, ali nadležni kolega se ubio od objašnjavanja da je moj filmski jezik neuporedivo bolji u drugim filmovima i ne želi čovek, zaljubljen u filmski jezik, ni da čuje da se pusti baš Žilnik. Kada se naša diskusija prenela na meiling listu DSR odahnuo sam misleći da sam konačno na slobodi, među svojima, među kolegama koji će podržati pravo autora da sam izabere koji film predstavlja njegovo autorstvo. Dočekala me je debela ladovina, neprijatna tišina koja je govorila da je vrag odneo šalu a onda se javio doajen slovenačkog filma i nekadašnji autor jugoslovenskog „crnog talasa“, čovek koji u zadnje vreme nije snimao filmove već je uglavnom sedeo po raznim komisijama za film Janšine vlade i koji, hobija radi ili iz dokolice, voli da se predstavlja kao žrtva, čak podmeće i da je „izbrisan“. Taj čovek mi se zakunuo da nije promenio svoja uverenja iz doba „crnog talasa“ a onda me prijateljski upozori da ne kvarim prepoznatljivost Društva slovenačkih režisera i da ne zatvaram sebe u „zlatni kavez“ (sic!). Ko razume shvatiće.
U zlatni kavez ulaze, po mom cenjenom kolegi, oni koji zahtevaju individualna prava. Ili oni koji kritikuju. Dobro, to je kavez, priznajem, tamnica u kojoj me drže oni, korumpirani nacionalisti. Ali zašto je taj kavez zlatan kad sam nezaposlena osoba, nemam ni osnovno zdravstveno osiguranje i životarim od danas do sutra? Cenjeni kolega, kome je Janša isplaćivao dnevnice i dao penziju, verovatno i paradoksalno smatra moj kavez zlatnim jer se nisam prodao? Eto, možda, male podsvesne tajne velikih majstora kuhinje. Metafora „zlatni kavez“ znači: „Šta se ti tu nešto praviš fin, a“?

Međutim, teško je zamerati balkanskim umetnicima zbog njihove državotvornosti i nacionalizma. Koliko god je teško zamisliti državotvornog Tolstoja, Van Gogha ili Gethea, još je teže zamisliti od čega će balkanski umetnici živeti ako se ne uhvate čvrsto za državu tj. ako ih država ne proizvede u svoju „elitu“. Nije važno što tako gube svoj smisao i svoje ja, važno je preživeti a za nedajbože daće se i poneki film snimiti. Koga briga umetnički i vrednostni diskontinuitet i što se socijalistički „crnotalasovci“ regrutuju među „crnokošuljaše“ – vazno je glavu spasiti. Druga opcija je pobeći sa Balkana negde gde se normalno živi (da, u tom smislu je Slovenija potpuno Balkan)... Međutim, ne može svako otići ili pobeći, traži i to svoja odricanja. A ima li treće opcije? Ima li neke opcije bez zastranjivanja ali i bez heroizma i bez mučeništva?
Dubrovčanin Marin Držić pisao je familiji Mediči nekoliko pisama u kojima moli floretinske vladare da dođu i okupiraju Dubrovnik. „Ovde ne može da se živi od nepotizma i korupcije, mi smo nesposobni da vladamo samima sobom...“ pisao je veliki dubrovački dramatičar. A koga, pitam se, da ja pozovem da nas okupira? Posle tolike narodno-oslobodičačke epopeje. Posle cele histerije o slobodi, sloboda pokazuje znake nekvaliteta tj. iskazuje se kao obična laž. Čime ću im platiti poziv za okupaciju, jer šta će normalni ljudi sa nama da rade sem da nas pokazuju za nekakav cirkus, drugim normalnim ljudima. Nemci nas neće, oni su se opekli s komunistima. Englezi i Francusi više vole Afriku, tamo ima žilavih crnaca i dijamanata. Amerikance interesuje nafta. Gotovo je, niko nas neće, nikuda ne možemo. I šta ćemo: ostavljeni smo na milost i nemilost svojim vladarima, jajarama i probisvetima. Postati nacionalista je milostno spasenje koje opravdava postojanje na Balkanu. A kako to normalan čovek da prihvati, drugo je pitanje.

Oceni
4.97

Tekst objavljen u e-novinama: http://www.e-novine.com/stav/47462-Umetnost-slubi-drave.html

DSR -- iztop

2011-05-04T00:35:00.000-07:00

Dimitar Anakiev je dne 03.05.2011 ob 14:14 izstopil iz Društva slovenskih režiserjev (katerega je soustanovitelj) z naslednjim pismom-sporočilom predsedniku Mihi Hočevarju:

Miha lep pozdrav!

Če razumem situacijo, ki je javno izložena: DSR zvanično podpira in sprovodi cenzuro, kar je mislim da medrugim tudi nezakonito dejanje.
Seveda DSR ni edina instanca v tej državi, ki deluje v nasprotju s poziticvno zakonodajo, ampak ker sem prostovoljni in ustanovitveni član DSR
dolžen sem te na to upozoriti, in tudi iztopiti iz članstva. Prosim tudi, da me izbrišeš z mailing liste DSR. Hvala.

Lep pozdrav,
Dimitar Anakiev

PS. IZ IZBRANE KORESPONDENCE:

1.Pismo Jožetu Pogačniku:

Dragi in spoštovani Jože,

čeprav sem Mihi že včaraj odposlal iztopno izjavo, še vedno čakam na Tvoje pojasnilo, in sicer: kako cenzura "Poslednjeg Žilnika" prispeva prepoznavnosti DSR - razen negativno, seveda. Če slovenskim režiserom ni mar zaradi negativne afirmacije DSR kdo naj bi se brigal za ugled DSR? Debeli in trdi molk članov verjetno Ti dovolj pove, da "Poslednji Žilnik" ne bo predvajan na hipotetičnem "mojem" večeru DSR. Torej, predvidevam da zdaj nisi več presenečen, in se res sprašujem kako boš Ti, kot doajen in nekdanji režiser jugoslovanskega "črnega vala" (ki se domnevno ni odpovedal svojemu takratnemu prepričanju in zaveszanosti avtorski svobodi) prispeval svoj glas za cenzuro enega od članov DSR? Naj tukaj še napišem, da Tvoj glas proti Majdi Širci ni glas svobode. Ta glas seveda pokaže Tvojo politično pripadnost ampak ne pokaže zavezanost autorstvu in avtorskim sloboščinam. Moj film "Poslednji Žilnik" so cenzurirale obe vladini obciji (tako "tvoji" kot "ta drugi"), in zdaj, če prav razumem tudi Tvoj molk, po "presenečanju", tudi Ti podpiraš cenzuro, torej to, da se taj film ne prikaže v Kinoreki na moji predstavitvi? Mislim, da se zaradi preproste družbene in mentalne higijene moramo odpovedati široko uveljavljenem sprenevedanju i pogledati resnici v oči.

V pričakovanju Tvojega odgovara, iskreno

Dimitar Anakiev

PS. In še to: menim tudi, da si postopil nekorektno, ker si moj poziv članom za zaščito avtorskih svoboščin, zlorabil in spremenil v politično sporočilo proti Majdi Širci. Torej: zlorabil si mojo muko za svoje politične cilje. Zelo Janševski bi rekel, ker Janša je ves čas zlorabljal Izbrisane, peklensko muko 25 000 ljudi, za svoje politično udobje... Ne vem če je ravno to "rokopis" jugoslovanskega "črnega vala"... Lp, Dimitar

2. Pismo Janezu Lapajnetu:

Janez,

avtorska svoboda (tako kot svoboda manjšin) ni predmet demokratične presoje - avtorska svoboda JE ali NI. To je pravica do govorjenja. Torej o moji pravici do govorjenja ne more odločati ne Boris ne Moris ne Tloris. Ona tudi ni predmet demokratičnega dogovora. Imam ali nimam pravicu govorjenja. To je bistvo. Torej, če sem povabljen za govornico, potem prosim, da se mi dovoli govoriti. Druga opcija je, da se mi ne dovoli.

V demokratičnih družba svoboda govora (v katero spada tudi "avtorska svoboda") ni predmet razgovorov, lobiranj in dogovorov ampak je zagotovljena po ustavi, avtomatična. Presenečen sem, da ta cenjeni skup to ne ve.

No, vsekakor, hvala za besedo in ker si dobronamerno prekinil ta molk. Ampak če moje ustavne pravice nisu zagotovljene, potem je boljše da se NE "dogovarjamo" o njih. Torej, molk je pravi odgov.

Lp, Dimitar

PS. Jaz ne mislim da je situacija tako tragična, predvsem zaradi tega ne ker je DSR dobrovoljno združenje in tisti, ki meni da so mu pravice kratene, lahko iztopi. To se je zgodilo v mojem primeru, in kar se mene tiče sem res brez slabe volje v zvezi tega. Meni zaradi tega ne bo hudega, tudi moj film, Poslednji Žilnik, je že star, je že preživel vsa šikaniranja, tako da nič pomembnega se ne dogaja ne za me, ne za film. Pomembna stvar se pa dogaja za DSR. Vi koji ostajate v njemu boste morali razmišljati v kakšnem svetu hočete živeti, po kakšnih pravilih, z kakšnimi sloboščinami in hipotekami. Ajde, bodite zdravo in veselo. Miha, šele zdaj vidim da se lahko sam odjavim iz skupine...

ČTO TAKOE ISKUSSTVO?

2011-05-02T14:33:00.000-07:00

Dimitar Anakiev

ČTO TAKOE ISKUSSTVO?

Spodnji mail objavljen je na mailing listi Društva slovenskih režisera (DSR) dne 02.05. 2011.

Spoštovane kolegice in kolegi,

kratko obvestilo o tem da odustajam od svojega „avtorskega večera“ v Kinoteki, ker se je pokazalo da avtor na „svojem“ večeru ne more sam izbrati svoje filme, temveč namesto avtorja njegove filme izbira samozvani selektor g. Boris Petkovič. Tako kot pri drugih selekterjih pri nas, tudi g. Petkovič ponuja en kup formalističnih razlag za svoja nenavadna početja, kot so „izrazna moč“, „vizualno bogatsvo“ „narativna kompleksnost“ in podobne floskule. Ker vem, da se pri nas avtor generalno ne spoštuje, seveda je iluzija pričekovati da bi se avtorstvo naenkrat začelo spoštovati na t.i. „avtorskem večeru“ (ki bi se morda moral imenovati: „večer g. Petkoviča") in seveda se nikoli ne bi razjezil zaradi situacije, ki je mnogo starejša, daljša in težja od samega g. Petkoviča. Razjezilo me je samo to, ko mi je na koncu, poleg pokazenega prokrustovskega nespoštovanja g. Petkovič še zažugal s prstom in povedal nekaj v stilu: „zdaj ko sem ti naštel formalističke razloge, ne mi govoriti naokoli da sem ti zavrnil film zaradi političnih razlogov“. Torej, niti interpretacija se mi ne dovoli (sic!) apak g. Petkovič me zato opozarja na pravico, da spremenim svoje mnjenje in to tako da se strinjam z njegovim izborom. Ker pa usklajevanje svojega mnjenja z njegovim mnenjem (seveda neusiljivo podanim v formi „predloga“) nimam še na seznamu svoje avtorske misije, moram odkloniti sodelovanje na tako zamišljenem „svojem“ avtorskem večeru. Po vsem tem človel, ali pa avtor, če te dve besedi gresta skupaj, lahko samo ponovi vprašanje katero je svoječase postavil grof Lev Nikolajevič Tolstoj v znamenitem eseju: „Čto takoe iskusstvo?“ (Kaj je to umetnost?)

Lep večer želim,

Dimitar Anakiev

SAMOUPRAVNA FILMSKA ZAJEDNICA

2010-11-21T01:30:00.001-08:00

Prilikom rada na celovečernjem igranom filmu NORMALAN ŽIVOT porodila mi se je ideja o SAMOUPRAVNOJ FILMSKOJ ZAJEDNICI. To je savremena parafraza legendarnih "Samoupravnih interesnih zajednica" iz socijalističke Jugoslavije. Ove zajednice ne samo da su bile osnovna ćelija filmske proizvodnje u Titovoj Jugoslaviji, već su se po uzoru na njih stvarala slična udruženja filmskih staralaca i radnika u kapitalističkom svetu. Svakako najpoznatije interesno udruženje filmadžija u kapitalističkom svetu koje je bilo inspirisano našim tadašnjim filmskim interesnim zjednicama bilo je čuveno Minhensko udruženje Filmverlag der Autoren koje je objedinilo vidjene nemačke autore kap što su Fassbinder, Herzog... Naš način rada na filmu NORMALAN ŽIVOT, ljudi dobrovoljno i besplatno okupljenih oko filma, bio je čini mi se najčistiji oblik interesne zajednice a naš interes bio je film a ne novac. Medjutim, nezavisno od naziva i karaktera današnjeg poretka postavlja se pitanje da li uopšte stvaralaštvo ima drugu opciju od udruživanja, samoorganizacije, medjusobne solidarnosti i ispomoći. Sila ima silu a mnogi od nas koji smo izvan puteva sile imamo kreativnu moć. Sile se udružuju da bi bile silnije, da bi vladale, a isto moraju i kreativni a nemoćni ako žele da žive, ako ne žele da budu apsorbovani od strane tupe sile vlasti i pretvoreni u njenu rutinu. Neki baš to žele da ih sila uzme pod svoje--uredu, ali ima onih koji ne žele da ih kodifikuju, markiraju i upotrebe. Ima onih koji još uvek žele pravo da dišu i stvaraju slobodni. A za to pravo se mora izboriti. KREATIVCI SVIH ZEMALJA UJEDINITE SE!

NEŠTO MRDA ISPOD BRDA: DOKUMENTARNI FILM

2010-11-07T04:29:00.001-08:00

Dimitar Anakiev

NEŠTO MRDA ISPOD BRDA: DOKUMENTARNI FILM

Povodom prve edicije Underhill Fest-a

Evo me uzbudjenog, u predvečerju novog snimanje; sutradan sedam u auto i odlazim u nepoznato. Oprema je spremna a kamerman dolazi zorom—novca ima toliko da se počne, snima nekoliko dana i posle vidi gde to vodi... Ja volim dokumentarni film jer je to način života: put pod noge pa u nejasno i neizvesno. Dokumentarni film može biti urban, prigradski ili nas odvesti u divljinu, rat i bespuće ali je svakako nomadski, lutalački, nestacionarni način života i rada koji se odupire industriji, dosadi i porobljavanju čoveka--sve to je upisano u njegovu suštinu još pre nego što sumirate rezultate...

Dokumentarista se uvek nalazi tamo gde se po njegovom mišljenju dogadjaju važne stvari, čineći nevidljivo vidljivim. A davati lice nevidljivom je i posao pesnika i madjioničara koji u hokus-pokus preobratu mora svojim vrućim emocijama, ili dimu i magli, dati oblik. Medjutim, u dokumentarnom filmu je fizički aspekt preovladjujući--reditelj material uzima iz svakodnevnog, fizičkog sveta. Zato mora zaroniti u njega, proputovati ga i pipnuti, emocionalno se vezati za aktere i situacije, izložiti samog sebe, često učinti sebe indirektnim (ali stvarnim) učesnikom nekog društveno-istorijskog procesa, samo zato da bi ga snimio, dokučio i obznanio. To je često opasno a uvek je zanimljivo i uvek izazov...

Što je više stvarnosti, rizika, strasti i ličnog angažovanja u dokumentarcu, oni su zanimljiviji, jači i ubedljiviji—blef je nemoguć, akademski fingiran dokumentarac je uglavnom kič. Ali ima tu i drugih stvari... Mene je u avanture dokumentarnog filma prvenstveno gurala želja za upoznavanjem sveta oko sebe; želja za razgrtanjem ideološke magle i spoznavanje nepatvorene istine. A istina je uvek revolucionarna.. Obznanjivanje istina o svetu koji nas okružuje je dakle pokušaj uredjenja tog sveta i borba za odredjene vrednosti. To je zadatak svakolike stvarne umetnosti.

U stara, bogom dana i romantična vremena, kada se je više pažnje poklanjalo umetničkoj formi i jeziku nego istini i stvarnosti, dokumentarni film se je na festivalima pojavljivao zajedno sa svojim, nešto mladjim, igranim sabratom. I već tada je dokumentarni film izazivao specifične efekte uzrokovane stvarnom, nesumljivo faktualnom sadržinom. Naravno, postoje i dokumentaristi, a ti su katkad i u većini, koji više vole bavljenje formom (zvanom „filmski jezik“), nego istinom. Suočenje sa stvarnošću je uvek težak posao i zato je mnogima umetnost uopšte, pa i umetnost dokumentarnog filma, komforan i isplativ eskapizam.

Takvi umetnici nude utočišta pred stvarnošću i veštačke rajeve, a stvarnost prepuštaju „stručnjacima“ ili „odgovornima“ (tj. političarima). Oni ne veruju ni sebi ni javnosti. Medjutim, to, da ste u svom umetničkom radu upućeni na deliće stvarnosti („stvarne stvarnosti“, rekao bih) ipak čini dokumentarni film posebnom, društveno angažovanom, i društvo zahvaćujućom umetnosti.

Dali je sve to potrebno reći u obraćanju jednom novom festivalu dokumentarnog filma, posebno ako taj festival uspešno i elokventno progovora već prvom svojom edicijom, kao što je slučaj sa Underhill Festom u Podgorici? Ja mislim da jeste, jer je fenomenološko razmišljanje korisno ako želimo autentično trajanje i razumevanja odredjenih dogadjaja. Daćemo za pravo onima koji u specijalizovanim filmskim festivalima vide efekat komercijalizacije filma i stvaranje tržišnih niša, ali ćemo istaknuti one elemente dokumentarnog filma koji više od pretvaranja filma u robu kreiraju specifičan svet, modalitet, odnose i relacije, koje dokumentarni film kao vrsta donosi gledaocu i lokalnoj sredini. Sagledan po sebi, dokumentarni film može u odredjenom društvu imati dvojnu funkciju: s jedne strane biti veza sa svetom kao celinom, pa i sa današnjim globalnim svetom i njegovim trendovima (kosmopolitska funkcija), s druge strane njegova specifičnost je dobra osnova za izgradjivanje lokalne posebnosti, rezistencije i nepripadanja glavnom toku—ako tako želimo. Dokumentarni film je jeftiniji i pristupačniji, lakše ga je odomaćiti i duže čuvati, zajedno sa svim njegovim društvenokorisnim efektima, nego što je to slučaj sa igranim filmom. Dokumentarni film može nesputano i slobodno uspevati izvan tržišta i standarda tržišne ekonomije a to je danas velika privilegija. Šta više, mnoge zemlje koje zbog nevelikog broja žitelja ne mogu ostvariti filmsko tržište, jedna od takvih je Kanada, ne izgradjuju industriju igranog filma već se specijaliziraju u dokumentarnom filmu.

I ako jedna velika i moderna kaputalistička zemlja, poput Kanade, vidi svoju filmsku budućnost u dokumentarnom filmu, koliko je onda tek dokumentarni film važan za mali, siromašni, provincijalni, mestimično srednjevekovni, Balkan?

Festivali dokumentarnog filma bi trebalo imati funkciju malih univerziteta na kojima se odgaja publika, stvara filmsko mišljenje i razmišljanje, održavaju tribine na odredjene društveno aktualne ili filmske teme, vrše retrospektive dokumentarnih autora ali i na radionicama stvaraju novi autori dokumentarnog filma, novi mladi dokumentaristi. Verovatno su baš dodatne delatnosti prilika i za Underhill Fest da raširi festival, ali i pusti još jače korene, i unapredi svoj rad i uticaj.

Na mnogim festivalima škole i radionice dokumentarnog filma postoje, naročito na onim većim. Medjutim, ono što uznemirava je, da postojeće radionice ne funkcionišu kao filmske već kao marketinške škole. One dakle ne uče mlade ljude da budu svoji, da pronalaze svoj izraz i teme, već ih paradoksalno uče kako da uspevaju na filmskom tržištu (apriorno uspeti na tržištu, uspeh na tržištu kao dominantna strategija i vrednost, znači ustvari suprotno: „ne biti svoj“). Ne potcenjujem takvo znanje ali ono se može dobiti danas takoreći svuda u kaitalističkom svetu. Postoje instant paketi marketinškog znanja a takodje i instant stručnjaci koji čekaju, treba ih samo pozvati i naručiti, kao pizzu.

Mnogi se odlučuju za instant recepte kao dokaz svoje „savremenosti“ i ne osudjujem ih. Stimulišu ih čak i vlade i lokalni filmski fondovi da rade baš tako: instant. Fast food taktika. Linija manjeg otpora. Medjutim, umesto instant producentima i dramaturzima možda je bolje dokumentarističke radionice poveriti iskusnim autorima dokumentarnog filma, bilo stranim bilo domaćim, onim koji mogu mlade ljude povesti na put dokumentarističnog autorstva. Od onih koji budu uspeli kao autori neki će uspeti na i na tržištu a obrnuto sigurno ne važi. Jer samo autori mogu stvoriti dokumentarni film i uticati na život i na sredinu.

SEDAM RAZLOGA ZA "REKOM" U SLOVENIJI

2010-09-17T12:52:00.001-07:00

Dimitar Anakiev

SEDAM RAZLOGA ZA „REKOM“ U SLOVENIJI

Tekst napisan za prvu konsultacijama za osnivanje REKOM u Ljubljani 11.09.2010

Postavlja se pitanje da li i zašto REKOM^¹ u Sloveniji? Naravno, i zbog Izbrisanih^² tj. dvadestogodišnjeg organizovanog i sistematičnog kršenja ljudskih prava 25.671 bivših Jugoslovena u kojem je konsenzualno učestvovala celokupna slovenačka politika. Ali pre svega treba potražiti razlog za gornja pitanja: da li ona dolaze zbog toga što je:

a. Deo politike proglasio „Brisanje“ državotvornim aktom i temeljom slovenačke državnosti i možda bi se gornja pitanja o REKOM-u mogla dovesti u vezu sa tom tvrdnjom tj. pitamo se ugrožava li REKOM slovenačku državnost utvrdjivanjem činjenica o brisanju? Ili ova pitanja dolaze zato što je

b. Slovenija ušla u EU i regionalno povezivanje sa nevladinim sektorom bivših jugoslovenskih država nije potrebno tj. pravni mehanizmi EU omogućuju efikasnu zaštitu ljudskih prava u zemljama članicama (na primer nedavna odluka suda u Strasburu po pitanju 11 izbrisanih). Ili pitanja dolaze zato što je

c. Slovenija nakon skoro 20 godišnjeg organizovanog i sistematičnog maltretiranja približno 100.000 ljudi (ako zvanično priznatom broju Izbrisanih pridružimo članove porodica) tj. maltretiranja i ponižavanja više od 5% svojeg stanovništva tokom 20 godina konačno uspela da efikasno reši sve probleme nastale iz ove lokalno veoma poštovane prakse kršenja ljudskih prava.

d) sve gore napisano nije tačno

e) postoje razlozi (trivijalne prirode?) koji ovde nisu navedeni

Da bi razmatrali gornja pitanja moramo postaviti dva dodatna, ona koja skidaju veo „svete tajne“ sa fenomena „brisanja“ i pokazuju njegovo pravo lice. Prvo pitanje je koja ideologija stoji iza „brisanja“ i drugo, čemu ona služi.

Nijedan od autora vrednih tekstova i naučnih radova koji su bili napisani u Sloveniji u proteklom periodu, i koji su mi bili dostupni, ne otkriva ovu „svetu tajnu“ slovenačke nacije koja je uspela da u neverovatno dugom periodu veže nevidljivim nitima partije i pojedice, predsednike vlada, parlamenata i države sa običnim narodom—sve sa jednim ciljem: da moralno, duhovno, materijalno i fizički slomiti 25.671 lice neprave političke provenijence. Često vidjeni grafiti na ulicama raznih slovenačkih gradova „Čefurji raus“^³ odraz su iste političke kulture i političkih težnji. Moramo jasno i glasno zapisati: Ideologija „brisanja“ je militantni anti-jugoslovenski šovinizam istorijski nastao u vreme pred i za vreme drugog svetskog rata kao ideologija kolaboracije sa fašizmom u ime odbrane „evropskih vrednosti“. Na ovom mestu mogu nastati dalja pitanja za one koji se bave fenomenologijom vladanja. Na primer: kako je moguće da za potrebe svoje vlasti bivši Titovi brigadiri i policajci, konvertitirani komunist, dignu iz blata zastavu fašizma koga je baš komunizam na ovim prostorima istorijski porazio? Na sličan način bilo bi moguće objasniti i kolaboraciju i fascinaciju sa idejom „brisanja“ koja je zahvatila i visoke državnike, dokazane antifašiste, pa i gurue alternativnih nenasilnih politika po svetu, koji su tekovinu brisanja čuvali kao „zenicu oka svoga“--u smislu: demokratija i sloboda neka vlada negde drugde, ovde mora da bude ovako.

Za potrebe ovog teksta nije potrebno ulaziti u šire objašnjenje fenomenologije vlasti. Medjutim, shvatimo li pravo lice „brisanja“ više nego jasno je da ideologija koja je inspirisala „brisanje“ ne može biti državotvorna ni u jednoj državi a pogotovo ne u Sloveniji, državi i narodu čiji su istorijski temelji postavljeni tokom NOB. Štaviše, poznato je da je slovenački narod tokom vladavine fašizma bio predvidjen za likvidaciju i asimilicaju i stoga prikazivanje ideologije kolaboracije „državotvornom“ znači ne samo lažnu državotvornost već i drzak pokušaj istorijskog revizionizma sa namerom poraženi fašizam i kolaborante retrogradno i lažno utkati u državni i narodni temelj (iz koga su fašističkom kolaboracijom sami sebe izbrisali).

Tek sa ovih pozicija možemo racionalno pristupiti argumentaciji postavljenih pitanja i utvrditi-vrednovati mesto REKOM-a u Sloveniji:

1. REKOM ne samo da ne ugrožava državotvornost Slovenije već putem utvrdjivanja

istine može doprineti pobijanju lažne državotvornost kreiranu radi potreba dela politike.

2. REKOM vrši kontekstualizaciju „Brisanja“ zato problem koji je zbog „preseljenja“ države u novi politički prostor (EU) postao neprepoznatljiv dobija ponovo svoje pravo lice a glavni akteri se vraćaju „na mesto zločina“ sa koga su pobegli.

3. EU i REKOM su ne samo kompatabilni već EU podržava REKOM jer karakter problema zahteva internacionalizaciju na nivou civilnog društva a civilnim društvima iz Evrope su problemi raspada Jugoslavije tudji. Zato je REKOM „prirodan“ okvir za utvrdjivanje istine.

4. Nova slovenačka vlada (Boruta Pahora i ministarke za unutrašnje poslove Katarine Kresal) je prekinula skoro dvadestogodišnju „fascinaciju zlom“ slovenačke politike u slučaju Izbrisanih (ustvari ukinula je ratno stanje). Uradjene su mnoge značajne stvari, pre svega u administrativnom smislu: na povraćaju pravnog statusa izbrisanih ljudi. Medjutim zbog dvadesetogodišnje konsenzualnosti celokupne slovenačke politike prema Izbrisanima mnogi aspekti pravde su još uvek nedostupni, Izbrisani, njihova kultura i jezik su i dalje stigmatizovani, a politički sudovi u mnogim slučajevima su ispred pravnih.

5. REKOM je nesumljivo prilika za donošenje drugačije atmosfere u razmatranju pitanja „brisanja“ jer Izbrisani ljudi, njihova kultura i jezik se skoro dvadeset godina nalaze u neprekidnom ratnom stanju, u uništavajućem ratu niskog intenziteta koji je država vodila prema njima.

6. Utvrdjivanje istine u slučaju „brisanja“ je možda šansa da Izbrisani dobiju status žrtve a krivci pošalju na sud. Ne treba zaborovati da su „izbrisani“ prve šrtve državne politike etničkog čišćeja na Balkanu devedesetih, preteča i uvod kasnijih krvavih dogadjanja širom bivše države.

7. Utvrdjivanjem istine u slučaju Izbrisanih REKOM možda može po prvi put da otvori novu temu pitanjem o genocidu nad nacijom Jugoslovena^⁴, koja je na popisu iz 1988 stajala uz rame mnogim drugim nacijama, ali samo Jugoslovene nije imeo ko da zaštiti, a tako je i danas. Ubedjen sam da Izbrisani u Sloveniji reflektuju u najvećoj meri baš ovaj problem.

Dimitar Anakiev, pisac i režiser

autor filmova o izbrisanima: Rubbed Out, 2004,

i Državljan A.T., 2009, takodje je jedan od Izbrisanih,

potpisnik je koalicije za REKOM

1--Regionalna komisija za utvrdjivanje i prezentiranju činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava u bivšoj Jugoslaviji (REKOM)

2-Tajno brisanje 25.671 Jugoslovena iz registra stalnog bivanja R Slovenije 26.02.1992. Brisanje je izvršila vlada Lojzeta Peterleta tj. ministarstvo za unutrašnje posčove ministra Igora Bavčara.

3- „Čefur“ takodje „čifur“--reč koja dolazi iz srpspskog „čivut“ sa pogrdnim značenjem „jevrejin“, u Sloveniji označaba sve pripadnike bivših jugoslovenskih republika dok „raus“ u frazi „Čefurji raus“ na nemačkom znači „napolje“ i ujedno pokazuje, precizno locira, svoju idejno kulturnu provenijencu u nemačkom nacizmu.

4-U statističkom kalendaru Jugoslavije iz 1988 nacija Jugoslovena broji 1 219 000 ljudi i čini 5,4% ukupne populacije.

PODPIRAM DSFU

2009-12-10T12:42:00.000-08:00

From: dimitar.anakiev@guest.arnes.si
Subject: DSFU
Date: 10. december 2009 18:46:01 GMT+01:00
To: dsfu.dsfu@gmail.com, dimitar.anakiev@guest.arnes.si
Cc: reziserji@googlegroups.com
Reply-To: reziserji@googlegroups.com

Podpiram DSFU,

nova društva so v ospredju dogajanja, ampak sledijo parcijalnim interesom in nemorejo doseči ne širše vizije ne celostnega pristopa do slovenskega filma. Poleg tega popolna esnafizacija slovenskega filma je nemogoča: samo dva esnafska društva (režiseri in producenti) sta
sposobna uveljaviti demokratično moč in to šele takrat ko sta se združila. Za novimi društvi ostaja vrsta problemov katere ta društva po svoji naravi ne morejo rešiti, ker sta elitistično zastavljena in se ukvarjata samo z igranim celovečernjim filmom. Pravzaprav iz teh
„društev“ imamo spet samo eno društvo, v dveh oblikah, ki se imenuje: „Društvo igranega celovečerca“. Predstavljajte si, za vsporedbo, društvo pisateljev v katerem so na dnevnem redu samo romanopisci. Kje pa so pesniki, pisci kratkih zgodb in esejisti? Kakšna bi bila slovenska literatura brez poezije, kratkih zgodb in esejistike? Točno takšen je slovenski film: spominja na francosko državo iz 17. stoletja: „L' etat c'set mois.“ Očitno so mladim nacijama potrebne
dolge forme, epopeje, da bi izrazile svojo bit. Esnafska združenja so vtoliko res „sodobna“, ker odsevajo stanje v širši družbi: rešujejo se problemi elite, problemi ostalih so ali nepomembni, ali nevidni.
Poleg tega je 50 letna tradicija DSFU vredna spoštovanja. Samo male kulture ne cenijo tradicijo. Upam, da se bo DSFU postavil na noge in se začel ukvarjati z vitalnimi problemi slovenskega filma. Če obstaja takšna potreba potem so vse težave premagljive. To je odvisno tudi od
subjektivizacije članstva, in želje članov in vodstva da se z vitalnimi problemi ukvarja. Naj spet omenim eden med njimi: dokumentarni film je pri nas pred izginotjem. Ta fundamentalna filmska zvrst je popolnoma okupirana na eni strani zaradi podrejenosti medijem na drugi strani pa zaradi podrejenosti produkciji in estetiki igranega filma. Pa še drugi očitni problemi obstajajo, katere se „celovečernji filmski esnaf“ v obeh svojih združljivih oblikah ne bo nikoli lotil.
Kar se tiče svetovne razširjenosti konecepta DSFU, zasledil sem v svetu kar nekaj „Filmmakers Association“ in mislim da se DSFU, če potrebuje svetovno opravičilo za svoje ime, zlahka skliče na ta prastari koncept.

Lp, Dimitar Anakiev

TRST JE NAŠ in politična cenzura

2009-11-07T02:54:00.000-08:00

Pismo objavljeno na mailing listi DSR, 07. november 2009 11:25:36 GMT+01:00

Spoštovane kolegice in kolegi,

le opozoril bi na nekaj kar smo verjetno vsi slišali: mladem slovenskem režiserju Žigi Vircu se iz tuje države politično cenzurira diplomski film "Trst je naš".
Ta mladi človek se torej na samem začetku svoje poklicne karijere srečuje s tem da mora delati "univerzalne teme" če hoče preživeti. Tudi če hočemo pustiti po strani očitnu ideološkost "demokracije" in zgodovinski revizionizem, ki spodkopuje narodove korenine in promovira fašizem kot nekaj "normalnega" protiv česa je bilo zgrešeno boriti se, ter, v isti potezi, praktično jemlje pravico tako avtorju kot njegovemu narodu na lastno zgodovino, torej če pustimo vse to postrani kot "politiko" in sprejmemo vsiljeno "apolitičnost" (torej, da nimamo svojih lastnih stališč, ter da drugi razmišljajo namesto nas), kar v biti ni "apolitičnost" temveč političnost par excellance, če vse to suženjsko sprejmemo, ostaja še temeljna pravica avtorske svobode kot baje temeljna vrednota demokracije.

Pri tem se mi ne zdi pomembno, ali je avtor s tem filmom bil na "pravi strani" resnice, bolj pomembno se mi zdi, da avtor in njegovi zagovorniki morajo pojasnjevati, kaj je avtor s tem filmom mislili povedati, se opravičevati samo zaradi izbira tematike (sic!)--torej sprejeti "nadavtoritito" po kateri se moramo ravnati. Nikoga, ki bi branil avtorsko svobodo per se, kot baje temeljno vrednoto zapisano v vseh listinah in političnih programih pri nas in povsod.

Zadnje čase smo bili priče politične cenzure v filmskem ustvarjanju na lokalnem nivoju, zdaj, po naključju lahko vidimo širšo razsežnost tega problema kot tudi to, da se je problem politične cenzure groteskno, grobo in nedvomno pokazal kot strukturalni problem.

Včasih so društva pisatelja bila znana po tem, da so opozarjala družbo na nedemokratične družbene pojave, predvsem pa na politično cenzuro svobode umetniškega izražanja. Društva pisatelja so bila humanistična zavest družbe. Ne vem ali lahko tudi DSR prestopi prag "apolitičnosti" in spregovori o praksi politične cenzure, ki v filmu obstaja na kompleksan način (nepojasnjen in nerazkrit) v razsežnosti, ki prestopi meje državnega financiranja.

Lp,
Dimitar Anakiev

AVTORSKA ODGOVORNOST

2009-10-03T07:26:00.000-07:00

Snemanje filma Slovenija moja dežela. Z leve proti desni: Dimitar Anakiev, Jovica Krstić (snemalec), Uroš Knez (boomer). Ekipa mala ali odabrana.

V tem postu obljavljam dva pisma objavljena na mailing listi Društva slovenskih režisera tekom 12. Festivala slovenskega filma kot podpora stališču koleg. Tema je pa podobna: pravice avtorjev. Pravice izhajajo iz odgovornosti. Čeprav današnja družba odgovornost reducira le na materijalno odgovornost (katere nosilci so v filmskem svetu producenti), avtorska odgovornost je v biti bistveno širša in obsega tudi družbeno odgovornost--odgovornost do bistvenih vprašanj družbe in človeštva.

-----------------
03.10.2009

Podpiram stališče kolega Jožeta Pogačnika. Ne berem časopise te dni, ker sem v montaži, ampak problem ni nov in smo že prej diskutirali mesto avtorjev v novih okoliščinah in tudi to ali je FS le "umesnik" in moderator nove totalitarne ideologije--ideologije trga -- ki
favorizira producente, avtorjem pa namenja vlogo navadnega, kontroliranega delavca. Mislim, da so rezultati avtorskega dela in osebne odgovornosti avtorjev vidni tudi na tem FSF (odgovornost ne samo do denarja /beri: oblasti/--kar izpostavljajo razni botri kot edino odgovornost--, ampak tudi do družbe in odprtih družbenih vprašanj), in je nerazumljivo neargumentirano jih diskvlificirati.
Upam, da smo režiserji zmožni iti čez umetne politične delitve in stati skupaj za obrambo svojih interesov, za katere se drznem napisati, da so tudi interesi humanosti kot takšne, interesi umetnosti. Prej ali slej se moramo osloboditi političnega suženjstva
in stati skupaj, ker to narekuju zavest o misiji tega dela in tudi logika družbenih odnosov. Druge poti kot stati skupaj spoh ni.

Lep pozdrav vsem,
Dimitar Anakiev
------------------------------

01.10.2009

Maja, jaz te močno podpiram. Selekcijo Jožeta Dolmarka tiščijo tudi drugi problemi, ki verjetno presegajo njegov "latinski šarm" in iz njega izhajajoče kriterije na katere je kot kaže FSF obsojen za vse večne čase.
Gre za verjetno nepodpisani "politični dizajn" festivala pri katerem za "dizajnere" tudi v demokraciji obstajajo tabu teme. Tako je iz 12. festivala popolnoma izključem moj film POSLEDNJI ŽILNIK -- Žilnik je sicer že vajen življenja po različnih bunkerjih. Morda hočejo nadaljevati to prakso. To da danes obstajajo bunkerji pokaže da totalitarna mislenost v tem prostoru še živi. Jaz sem sicer obupal izkati podporo na tem forumu tudi za popolnoma navadne in samoumevne stvari, ampak to da nekdo sebi dovoljuje pravico izključevanja vsebin iz festivala ( tako "A", kot "B") je čez vsak dober okus. S tem nisem toliko
prizadet jaz osebno, temveč zdrava pamet in kulturni standard slovenskega filma, če kaj takega obstaja.

Lp, Dimitar Anakiev

BARBAROGENIE IZ LATVIE

2009-08-12T07:51:00.000-07:00

National Film Centre of Latvia is under the threat of reorganization
12 AUGUST 2009
By Daira Abolina
The financial crisis in Latvia has triggered a chain of reorganization of cultural institutions that threatens the existence of the National Film Centre of Latvia (NFC) as an independent establishment.

NFC (www.nfc.lv) was established in 1991 as a state budget institution and formed after a model of similar European institutions. It is the only state source of funding for the Latvian film industry, supporting the development and competitiveness of Latvian films as well as promoting the participation of Latvia in European support programmes of audiovisual field (MEDIA and Eurimages) and performing other vitally important industry's functions.

Several European film industry organizations have already expressed their disapproval of a proposed restructuring the National Film Centre of Latvia into a department of the Ministry of Culture. Opponents fear it would no longer be politically independent.

In the bulletin, released by the managing director of NFC Ilze Gailite-Holmberga on August 10, the European Film Agency Directors' (EFADs) network writes: "The closing of the National Film Centre would most probably have a negative influence on the co-operation platform Baltic Films; as well as severely affect the Baltic Sea Documentary Forum, a brilliant initiative of National Film Centre, as the event could not further benefit from European Union MEDIA programme support."

The head of the Association of Slovene Film Workers Igor Korsic stated, "I am convinced that it is of utmost importance that we react most vigorously to the first liquidation of a film institute in the EU. It is clear that a film institute is a crucial instrument for most countries to preserve their film culture. .. Even if our protests probably will not save Latvia, we must strenghten our forces of solidarity against such barbaric tendencies. They are aimed at weakening our multicultural Europe." Support has also been received from the Lithuanian Association of Independent Producers and Austrian Film Institute.

Latvian film professionals have prepared a supporting plan of action. On August 12, an impromptu film set will be created in the centre of Riga outside the Ministry of Culture during the the next discussions between Latvian film institutions and the Minister of Culture Ints Dalderis. The majority of the leading Latvian filmmakers have confirmed their participation in the action, including Laila Pakalnina, Antra Cilinska, Reinis Kalnaellis, Laima Zurgina, and Gints Berzins.

The state funding of Latvian film industry for 2009 has been reduced for more than 44% in comparison with 2008. As a result, not a single new feature went into production this year with the financial support of the state. The situation in documentary and short fiction genres is not as critical because of comparatively lower financial expenditures.

In 2008 Latvian films participated in 165 international film festivals in 44 countries and collected 16 awards worldwide

Nerina T.Kocjancic
Vodja promocije in trženja
Head of Promotion & Sales

Filmski sklad R Slovenije-js
Slovenian Film Fund
Miklosiceva 38
1000 Ljubljana
SLOVENIA
Tel:+386 1 2343 214

www.film-sklad.si

DA LI JE ŽILNIK LUD? (2)

2009-07-31T22:48:00.000-07:00

Foto: Jovica Krstić, 2007

LALICEVA TVRDNJA O EXITOVOM ULOGU OD 20.000 EVRA JE NEISTINITA

Na ovom mestu smo 6. jula skrenuli pažnju javnosti da pojedini politički funkcioneri kreću u redizajniranje kulturne politike Novog Sada, kao i metodologije distribucije budžetskih sredstava, na način protivan kako savremenoj evropskoj kulturnoj praksi, tako i potrebama i tradicijama Novog Sada.
Jednostavno rečeno, upozorili smo naše čelnike da se raspitaju u prijateljskim i kulturno razvijenim gradovima, kakva je na primer Budimpešta ili Beč, da li tamo ima tendencija da se veći deo budžetskih sredstava i kulturnih institucija stavi pod ingerenciju, na primer, Pepsi Siget, muzičkog festivala u Budimpesti, ili Donau Insel, muzičkog festivala u Beču – koji su po programu, izvodjačima, broju publika pa čak i pivarama sponzorima, veoma slični našem Exitu, naročito iz poslednjih nekoliko godina.
Upozorili smo, da bi izražavanje takvih namera, u pomenutim gradovima, izazvalo daleko ozbiljnije i burnije proteste, nego što je ovaj nas skromni skup. I da bi se postavilo pitanje odgovornosti, u parlamentima i drugim političkim forumima, ukoliko bi se pomenute ideje nametale.
U tom smislu sugerišemo našim kreatorima kulturne politike, da izvrše proveru svojih originalnih ideja, a dostavićemo im kontakte sa sektorima za kulturu u Budimpešti, Beču, Berlinu, Pragu, Ljubljani, Frankfurtu, Roterdamu i drugim gradovima, u kojima često pokazujemo naše radove – kako ja, kao filmski scenarista i reditelj, tako i Kuda org., koji orginizuje izložbe, prezentacije i medjunarodne simpozijume o novosadskoj kulturnoj sceni.
Na naše skretanje pažnje, da se razmisli i argumentovano porazgovara, javio se gospodin Lalić, otvorenim pismom meni, u Dnevniku. To ste svi pročitali.
Serijom uvreda, insinuacija i diskvalifikacija, prenebregavajući čak i fakta da sam od početka ne samo podrzavao Exit, nego o njegovoj emancipatorskoj ulozi da sam napravio sa saradnicima i dva filma – Exit Ujutro i Petrovaradinsko pleme, gospodin Lalić me je proglasio mrziteljem Exita, koji je povrh svega još i nezahvalan, jer, kako Lalić kaze “Exit je pre par godina pomogao vas poslednji film Kenedi se ženi, sa 20.ooo evra."
U odgovoru na Lalićevu paskvilu, rekao sam da je ta tvrdnja eklatantna neistina i da ću to dokazati. A da će se i gospodinu Laliću, razume se, dati prilika da pokaže dokumente da je Exit ulozio novac u taj film.
Ovde prilazem dokaze da je Lalićeva tvrdnja neistinita.

1. Finansijski izvestaj Terra filma, poslat Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu AP Vojvodine, o realizaciji filma Kenedi se ženi. (broj 57-13/06-07, poziv na broj Sekretarijata 106-431-02844/2005-02) od 27.o6.2008 godine
U tom se izveštaju nalaze podatci da je budžetskim sredstviuma, na konkursu, taj film podrzao Sekretarijat, o čemu postoje i ugovori sa Sekretarijatom od 18.04.2006 i 16.11.2006, broj 106-451-02844/2005-2 i 106-451-02844/2005-2, dakle da je film iz budžeta podržan sa ukupnim zbirnim iznosom, od 2.650.ooo dinara , što je po ondašnjem kursu iznosilo 33.540 evra.

2. Terra film je dalje, po finansijskim dokumentima, ulagala sopstvena sredstva i sredstva koproducenta Jet Co., te je konačna cena filma 3.506.319,79 dinara.
3. Deo autora pomenutog filma (reditelj, scenarista i drugi) nisu primili honorar, te je ugovorima precizirano da se i oni smatraju ulagačima, odnosno suvlasnicima filma.
Ni u jednom dokumentu delovodnog protokola Terre filma, nema ni traga od ugovora sa Exitom, u vezi nastanka tog filma, kao što ni u jednom dokumentu iz banke nema ni traga o uplati, ne 20.000 evra nego ni 20. evra od strane Exita.

Organizatorima ove javne tribine ostavljam u dokumentaciju, sluzbene dokumente Terra filma, pod brojem 57-13/o6-07,veza 51-2/o5 –o6, koje prati kompletna finasijska dokumentacija, sa svim primanjima i isplatama, teska oko 20 kilograma, koja je takodje slobodna za pregled svima zainteresovanima. A nalazi se u po jednom primerku u Terra filmu, Futoska 66 i Sekretarijatu za kulturu APV, Pupinov bulevar 6.

Dokumentacija o utrošku budžetskih sredstva za kulturne ili turističke svrhe, još nije po važećim zakonima u Srbiji proglasena za državnu tajnu, tako da svako mistifikovanje tog pitanja predstavlja manipulaciju iza koje se kriju interesi zataškavanja ili prekomernih ličnih primanja ili finansijskih porekršaja.

Sa zanimanjem očekujem uvid u dokumente Exita kojima se dokazuje Lalićeva tvrdnja da je Exit ulozio u film 20.ooo evra.

Novi Sad, 30.juli 2009.

PS. Odgovor na javno pismo koje se pominje u gornjem tekstu:

ODGOVOR ŽELIMIRA ŽILNIKA NA OTVORENO PISMO IVANA M. LALIĆA

“Dragi naš Laliću, najuspešniji umetniče, menadžeru i trostruki direktoru!

Nemojte, molim Vas, da dozvolite da Vas opterećuju moje godine, moj jed, zavist i sujeta, kako mi pišete i gubite svoje dragoceno vreme. Pa Vi donosite Novom Sadu, ne znate baš tačno, dal’ deset, dal’ dvadeset miliona evra! Sjajno Laliću! Kako da Vam ja, sujetan i star, ne zavidim? Bog me kažnjava jedom koji me nagriza, baš ste to lepo napisali…

Međutim, pristojno bi bilo od Vas, koji ne uspevate da izbrojite milione koje nam donosite, da prestanete da se prenemažete i frazirate. Da jednostavno počnete da podnosite uredno, u skladu sa pozitivnim zakonima, izveštaje i o tim zaradama kojima se busate u prsa, jer se po zakonu na zarade plaća porez, ali, još važnije, da prestanete da skrivate cifre milionskih dotacija, zahvaćenih iz budžeta i iz javnih preduzeća, što dobijate od Grada i Pokrajine za mnogobrojne firme i poduhvate koje vodite, a koje tako organizujete da se davanjima iz džepova poreskih obeveznika zameće trag. Pa se ne zna da li Vi, odnosno ’Egzit’, odnosno ’Sinema siti’, odnosno Sterijino pozorje, dobija, uzima ili daje. Ono što je svakako vidljivo, da poslednjih deset godina u stavci “prihodi Grada i Pokrajine” nismo videli ni jednu cifru dobijenu od firmi koje Vi vodite, ali su u stavkama dotacije iz budžeta , vanredne dotacije, specijalna sredstva, itekako često navođene cifre za vaše poduhvate. Ništa drugo do, kako to zovem SRPSKA KOMERCIJALNA KULTURNA LAŽ. Jer, pored veštog “čišćenja budžeta” za šta ste specijalista, Vi biste morali da usavršite bar neku metodologiju podnošenja izveštaja i računa, koja se traži baš na svetskim katedrama koje podučavaju o kulturnom menadžmentu i kulturnoj industriji. Možda niste pažljivo slušali te lekcije Vašeg profesora Dragana Klaića, a on i ja, na svetskim univerzitetima, često zajedno držimo seminare na tu temu. Jer, kada se taj segment biznisa neuredno i nezakonito vodi, kulturni menadžment metastazira u manipulaciju i kriminal.

Eklatantan primer, za ovo što kažem je notorna neistina koju navodite u vašem dušebrižničkom pismu meni. Vi kažete: ’Egzit je pre par godina pomogao vaš poslednji igrani film ’Kenedi se ženi’ sa 20.000 evra.’

Ja sam premijeru tog filma imao 20.juna 2007. godine u Beogradu. O tome je opširno izvestila štampa. Pozivam Vas, da pred bilo kojim javnim skupom, u zemlji ili inostranstvu, izađemo sa svim finansijskim dokumentima u vezi pripreme, snimanja, montiranja i premijernog pokazivanja tog filma. Ja ću doneti sve , zaključno sa 21. junom, dakle i troškove premijere: ugovore i izvode iz banke koji pokazuju kako, kad i za koji novac je taj film napravljen od strane producenata ’Terra filma’ i ’Jet Company’. Vi donesite finansijske dokumente ’Egzita’, kojima ćete dokazati da je ’Egzit’ finansirao nastanak tog filma sa 20.000 evra. Ako pred tim javnim skupom dokažete ’Egzitovo’ učešće u nastanku filma, ne od dvadeset hiljada, nego od dvadeset evra, vodim ceo skup na večeru, a sebe obavezujem da ću se od tada potpisivati ’Žilnik, Lalićev Dužnik’. Ako, međutim dokumenti pokažu da smo film uradili i premijerno pokazali nemajući apsolutno nikakve finansijske veze sa Vama i ’Egzitom’, dopustićete da Vam se od toda obraćam kao ’Laliću, Lažove’. Hajde da ukrstimo papire! Predlažem javni skup 13.jula, drugog dana, posle završetka ’Egzita’, taman kada predate u banku zarađenih dvadeset miliona evra i oslobodite se briga.
Uozbiljite se Laliću, niste više junoša. Gledao sam komade koje ste napisali, ’Cuba Libre’ i ’U plamenu strasti’. Niste bez talenta. Ali bi trebalo više da radite na sebi, da Vam taj talenat ne iščili. Umetniku, piscu i kada je u krizi, ne koristi galama, hvatanje za rukave poznatih imena, političara, licitiranje Šerbedžijom, Igi Popom, Darkom Rundekom...To neka rade fanovi.

Mi koji pišemo scenarija i drame, koji pravimo predstave i filmove,treba da slušamo pulsiranje života, a ne raštimovane fanfare na provincijskom crvenom tepihu, kako ste, ne bi li obmanuli prostotu, a za krupne budžetske novce – neki mediji su rekli sedamsto hiljada evra, drugi milion i sto, kako ste, dakle, trošeći te novce činodejstvovali u organizovanju Filmskog festivala Srbije 2007. godine. Osvrnite se na to, iskreno. Pogledajte se u ogledalo. Ja Vam zavidim, mislite. A ja bih se, da sam na vašem mestu, pokrio ušima, kako naš narod kaže. Mnogo ste galame, talambasanja i lupetanja emitovali poslednjih godina. Kad se setim samo one nepojamne gluposti, kada ste izjavili da će novosadski filmski festival prešišati Kanski. Bila bi takva izjava simpatično blesava, da sve te vaše promaje ne plaća poreski obveznik. U isto vreme, vaše uspešne firme nikako da izbroje kolko su zaradile, pa da uplate po nešto u budžet...

Vidite, te su teme bile u centru debate koju smo vodili pod naslovom „Potemkinov Novi Sad“.
Skrenuli smo pažnju gradonačelniku Pavličiću i drugim političarima, da kulturna politika koju vode, monopolizacija i neodgovornost korisnika budžeta, pre odgovara azijskim despotijama iz bivših vremena, nego evropskim standardima, u ime kojih su dobili izbore.
Ne jedim se, ne brinite. Nestrpljivo čekam dijalog pred svedocima.”

Želimir Žilnik

KULTURA vs. POLITIKA

2009-07-31T09:00:00.000-07:00

Foto: Tijana Savkov

Dijalog i sukob kulture i politike u Novom Sadu pomenut u postu Da li je Žilnik lud? nastavio se i ovih dana pa prenosim zanimljiva Žilnikova porodjena preneta iz eNovina.

Želimir Žilnik: političari sebe smatraju kompetentnima da ocenjuju rad i doprinos pojedinih institucija, dok je njihova stručnost za posao koji obavljaju sumnjiva.

“Zašto mi iz kulture ne bi predložili da menjamo naše političare? Nisu oni uspešniji u politici, nego što smo mi neuspešni u umetnosti”..."ja bih svakom političaru izašao na dijalog da mi kaže šta je lično uradio za kulturu Novog Sada..."

Političari predlažu kulturi festivalsko-uvoznički princip po kome se teži takozvanoj ugostiteljskoj kulturi - -Žilnik je uporedio kulturnu politiku koja se primenjuje u inostranstvu sa onom koja se primenjuje u našoj zemlji. Kao primer je naveo značajne festivale u Budimpešti i Beču, i istakao kako Pepsi Siget ili Donau Insel, koji su po prirodi i strukturi veoma slični Exitu, nemaju tendenciju da se veći deo budžetskih sredstava i kulturnih institucija stavi pod njihovu nadležnost.

“Naši političari su tako 'vešti' kad uhvate Stinga na proputovanju, i kažu da je on bolji od bilo kog novosadskog benda! Kako će se oni sad uporediti sa političarima: od Putina do Čavesa, od Sarkozija do Baraka Obame. Hajde da uporedimo njihovu veštinu, njihovu inteligenciju, njihovu spretnost govora. Moji se filmovi upoređuju sa svim drugim filmovima. I ne bivaju inferiorni”, rekao je Žilnik.

PS. a tu je i zapis iz novosadskog Dnevnika:

На страницама нашег листа недавно је покренута полемика између Ивана М.Лалића и редитеља Желимира Жилника. Лалићеве тврдње да је “Егзит” финансирао филм “Кенеди се жени” приказан на фестивалу “Синема сити”, Жилник је још раније демантовао, а јуче је на трибини, како је рекао, “приложио доказе да је Лалићева тврдња неистинита”.
Према тим доказима, Покрајински секретаријат за културу је тај филм финасирао с 33.540 евра, док никаквог трага од уговора са Егзитом “у вези настанка тог филма, као што ни у једном документу из банке нема ни трага о уплати не 20.000 евра, него ни 20 евра од стране Егзита”, како је навео Жилник, додајући да са занимањем очекује увид у документе Егзита којима се доказује Лалићева тврдња да је Егзит уложио у филм 20.000 евра.
- У торби имам још масу докумената, јер сам из Министарства културе Србије и од повереника за јавне информације добио комплетну документацију о финансирању Филмског фестивала Србије 2007, када је приказан филм “Кенеди се жени” - напоменуо је Желимир Жилник. - Буџетска средства уложена у тај фестивал су преко милион евра. Потписе о давању тих буџетских средстава је на документе ставио Бојан Пајтић, адвокатица Маја Гојковић, и министар за културу Воја Брајовић, али нема никаквог ни потписа ни документа да је Егзит уложио један динар. Обрнуто, из докумената се види да је Егзит корисник тих буџетских средстава као учесник у менаџменту појединих сегмената тог фестивала. Никаквог Егзитовог улагања у филм нема.
Филмски фестивали у региону, далеко бољи и афирмисанији организују се са мањим буџетским средствима, указао је Жилник, помињући оне у Београду, Сарајеву, Мотовуну... Новосадски филмски фестивал те године коштао је колико 35 улога буџетских средстава у филм “Кенеди се жени” израчунао је Жилник, сматрајући да би било рационалније да се десетинама и стотинама младих који су завршили академију омогући да снимају филмове и да се тако створи атмосфера да Нови Сад и наша покрајина на мапи филма добију запажено и достојанствено место. Наш културни потенцијал, огроман број младих људи онемогућује се да изађе на јавну сцену, а, запитао се Жилник, шта се даје као замена за то? Ватромети уз празна таламбасања.
- Упозорили смо наше челнике да се распитају у пријатељским и културно развијеним градовима, каква је на пример Будимпешта или Беч, да ли тамо има тенденција да се већи део буџетских средстава и културних институција стави под ингеренцију, на пример Пепси Сигет музичког фестивала у Будимпешти, или Донау Инсела, музичког фестивала веома сличних нашем Егзиту, нарочито из последњих неколико година. Упозорили смо да би изражавање таквих намера, у поменутим градовима, изазвало далеко озбиљније и бурније протесте, него што је овај наш скромни скуп. И да би се поставило питање одговорности, у парламентима и другим политичким форумима, уколико би се поменуте идеје наметале. У том смислу сугеришемо нашим креаторима културне политике да провере своје оригиналне идеје, а доставићемо им контакте са секторима за културу у Будимпешти, Бечу, Берлину, Прагу, Љубљани, Франкфурту, Ротердаму и другим градовима у којима често показујемо наше радове - навео је Жилник.

Feniks DSFU

2009-07-21T10:54:00.001-07:00

"Aremak" ("kamera")-znak DSFU

Danes preberem v elektronski pošti, da bo DSFU (Društvo slovenskih filmskih ustvarjalcev) spet prevzelo organizacijo Festivala slovenskega filma (FSF).
V Portorožu, od 1-3 oktobra bo organiziran 12. FSF.
Ta pomembna novica me je moram priznati relaksirala, ker se spominjam časov ko sem odhajal na FSF kot na praznik, kar festival v biti je. Potem se je zadeva rahlo spremenila proti povzpetniškim vrednotam in za par let sem se popolnoma odtujil od tega festivala.
Danes sem po dolgem času dobil tudi vprašalnik (nekdo me spet nekaj sprašuje!) v zvezi FSF (o tem kakšen bi festival hotel) in začutil, da se demokracija počasi vrača v naše (filmske) kraje. Čeprav "pošteni ljudje" neradi javno komentiramo javne zadeve, naj mi bo dovoljena misel o vrnitvi demokracije in menim, da vrnitev DSFU točno to pomeni. Nekaj dolgih let nasilja nad slovensim filmom, od strani ljudi katere bi morda lahko imenovali Desni filmski lobi, torej leta nasilja so mimo in zdaj bo spet treba demokratično zadihati, s polnimi pljuči. Neverjetno je, ampak je ta omenjeni desni f. lobi poskusil popolnoma preoblikovati slovensko filmsko pokrajino, s pomočjo metod družbenega inžinjeringa znanega iz bližnje preteklosti, ter narediti iz slovenskega filma nekaj kar slovenski film ni. Torej, v maniri potujčevanja: Naredite mi to deželo spet nemško...
Ena od bistvenih premis preoblikovanja slovenske filmske pokrajine je bila ukinitev DSFU.
Od mnogih kolegov sem slišal mnenje, da DSFU ne sodi v današnji čas. Eden od kronskih dokazov naj bi bila nespodobnost/nesodobnost izraza ustvarjalec, ki naj bi sodil bolj v čas socializma. Povzpetniški duh časa naj bi narekoval visokospecijalizirana društva, strokovnost itn. Kapitalizem, pač, norme, učinkovitost... Nekaj tako preprostega in naivnega kot je ustvarjalnost ne sodi več k nam. Nikdo se ni povprašal o tem, da je po svetu na tisoče filmmaker-jev, kar precej dobro korespondira z našim "ustvarjalec". Po nekem čudežu, verjetno ta čudež ima ime in priimek, in verjetno sta ime i priimek "čudeža" Igor Koršič in njegovi nevidni sodelovci - opore, se je DSFU udeležilo težke partizanske borbe proti potujčevanju slovenskega filma in prišlo na rob propada- ampak, preživelo je. Treba, mislim, čestitati Igorju Koršiču za pogum in trdost, katero je pokazal v zelo neravnopravni borbi. In tudi vsem, ki so ga podpirali v tem teškem obdobju (ki, predvidevam, zaradi posledic, še ni popolnoma končano). Zdi se mi ta trenutek Koršičeve borbe zgodovinski, ker je pokazal da slovenski film ima tradicijo in hrbtenico, in točno DSFU je pomembna točka te tradicije. Po tej Koršičevi borbi je postalo jasno, da se je slovenski film sposoben upreti politiki tudi na političen, demokratičen način. To pomeni neodvisnost in verjetno tudi novo demokratično rojstvo slovenskega filma. Končno, 59 let tradicije DSFU ni hec. Ampak, zgodovinskost sama po sebi ne zadošča če se ves čas ne potrjuje. DSFU se je potvrdilo. Ustvarjalnost kot osnova za združevanje slovenskih filmarjev se je torej potrdila. O ljudeh, ki uničujejo tradicijo svojega filma ni treba zgubljati besed-podobno oblastnikom, ki so nezadovoljni z narodom, kateri jih je izbral za vodje: nekateri bi radi bili vodje "boljšeg" naroda, imeli boljšo zgodovino (verjetno imperijalno namesto komunistične) in seveda "boljši"(a la Hollywood) tudi film.

V vprašalniku DSFU glede festivala slovenskega filma so bila dva-tri vprašanja posebej povdarjena. Ker so mi tudi na poseben način "pisana na kožo" svoje odgovore objavljam tudi tukaj:

3.Ali naj bo nagrada za dokumentarni film sestavni del FSF?

DA, Zakaj pa ne bi bila? Kakšni so argumenti proti? Saj je dokumentarec filmska zvrst. Filmska umetnost se je začela z dokumentarnim filmom. Skozi celotno zgodovino filmske umetnosti je dokumentarec imel pomembna dela in ustvarjalce. Ali bi izločili Wernerja Herzoga iz festivala nemškega filma če bi slučajno tam sodeloval? Torej, nagrada za dokumentarni film je nujno potrebna če hočemo ohraniti to zvrst filmskega ustvarjanja. Drugače bo dokumentarni film izginil iz tega prostora in kot dokumentarni film bomo (narobe) imeli TV reportažo ali podobne forme. Vprašanje „ali bo nagrada za dokumentarni film sestavni del FSF?“ razumem kot vprašanje „Ali naj dokumentarni film štejemo k umetnosti?“ (in ga torej nagrajujejomo za umetniški dosežek) ali pa dokumentarni film definitivno treba odpisati iz umetnosti in ga potisniti v žurnalizem? Ta druga opcija je zmotna in je le iluzija nevednežev, ker dokler se imenuje „film“ in bazira v filmskem jeziku bo pač umetnost. Bi pa morali verjetno več postoriti za kulturo dokumentarnega filma v naši družbi, tako da občinstvo ve kaj je to dokumentarni film, in kakšne razlike so med filmom in reportažo. Kultura dokumentarnega filma je pri nas zelo, zelo nizka. Če bomo še nagrado za dokumentarni film izključili z FSF bo to definitivno izginotje umetnosti dokumentarnega filma iz našega okolja.

4. Ali naj bo televizijska produkcija sestavni del programa FSF?

Če je vprašanje mišljeno: „Ali TV kot producent lahko sodeluje na FSF“ odgovor je DA. Zakaj pa ne, Tako kot vsaki drugi producent. Torej pravno-formalno DA. Vprašanje kakovosti TV filmov je pa drugo vprašanje. Predvsem to ali sodeluje z filmi (dramaturgija) ali z reportažami in novinarskimi formami. Torej, novinarskim formam verjetno ni mesto na festivalu, filmskim formam-umetnosti pa je neglede kdo je producent.

12. Komentirajte izvedbo lanskoletnega FSF v splošnem in podajte predloge za izboljšavo.

Rad bi povedal ne samo za lanjskoletnji, temveč za par festivalov nazaj, da se mi zdi nujno prekiniti prakso elitističnega (povzpetniškega) izločevanja filmov domačih producentov po kriteriju „profesionalnosti“, ki pa je precej sumljiv. Verjetno se je treba vrniti na prejšnji koncept A in B festivala (torej TEKMOVALNI program in INFORMATIVNI program) ter omogočiti širšem krogu ustvarjalcev prisotnost na festivalu. To ne samo zaradi tega ker moramo misliti na mlajše ustvarjalce in jim omogočiti pristop na FSF temveč tudi zaradi vrnitve FSF iz povzpetniško marketingškega SEJMA na prvotni pomen besede FESTIVAL in sicer: SVEČANOST, PRAZNIK. Izbira med konceptom SEJMA in FESTIVALA se mi zdi ključnega pomena. Sejem je lahko del festivala ne pa njegovo bistvo.

http://www.drustvo-dsfu.si/

V ZAKAVKAZJU

2009-07-15T15:33:00.000-07:00

Na sliki: Kavkaz

Nasledjni post je objavljen na mailing listi Društva slovenskih režiserjev dne 15.07.2009 ob 23:o2

Lep pozdrav kolegicam in kolegom,

če koga slučajno zanima kako izgleda komunikacija producenta/avtorja z uslužbenci t.i. "javne televizije" z naše (sončne) strani Kavkaza posredujem kratko ampak zelo vsebinsko korespondenco z urednico in producentom Dokumentarnega uredništva RTV SLO. Gre za sodelovanje pri projektu Državljan A.T., ki ga je MzK izbralo za sofinanciranje RTV SLO pa izrazilo t.i. "programsko voljo". Vse kar sem dejanski hotel od RTV je nekaj arhivskih posnetkov, za katere so mi po čl.6 statuta RTS dolžni omogočiti dostop, tudi če niso koproducenti, torej za kompenzacijo. Ampak, vsakič ko se obrnem na njih so na dopustu, in posrečeno zapišejo: tudi drugič ko se obrenem na njih bodo spet na dopustu. Sicer pa, kot pravi urednica, "ne gre za politično diskriminacijo", ampak le za kontinuirani, neskonči dopust. Tudi to, da nimajo scenarija je navadno sprenevedanje, ker so o "programski volji" odločali na osnovi scenarija. Ampak, prepričajte se sami:

From: Jaka.Hemler@rtvslo.si
Subject: RE: DRZAVLJAN A.T.
Date: 03. julij 2009 10:42:09 GMT+02:00
To: dimitar.anakiev@guest.arnes.si

Pozdravljeni!
V prihodnjem tednu vam odgovorim, ko se urednica vrne z dopusta.
Lep pozdrav

Jaka

From: Ziva.Emersic@rtvslo.si
Subject: RE: Drzavljan A.T.
Date: 15. julij 2009 14:10:26 GMT+02:00
To: dimitar.anakiev@guest.arnes.si
Cc: Jaka.Hemler@rtvslo.si

Spoštovani gospod Anakiev,

Zamujen odgovor po mailu ( čas dopustov!) brez potrebe tolmačite kot namen politične diskriminacije. Prav tako ni potrebe, da se pozivate na Zakon o RTV. Uredniki ga dobro poznamo in se zavedamo vloge javnega zavoda. Ena od naših kompetenc je avtomonoma uredniška politika , ki je nikakor ni moč enačiti z disriminacijo. Vi to že počnete, čeprav se o projektu sploh še nismo začeli pogovarjati.
Kar zadeva projekt Državljan A.T., podpisana programska volja pomeni, da bomo film objavili, ne pa tudi, da ga bomo podprli kot koproducent. Projekte, ki so pridobili sredstva od AV sklada MK si prizadevamo odkupiti po licenčni pogodbi za predvajanje, v primeru pa, da od nas kaj potrebujete - v vašem primeru recimo arhiv - se prosim obrnite na producenta uredništva Jako Hemlerja (jaka.hemler@rtvslo.si).
Možne so tudi kompenzacijske pogodbe, ali v primeru da bo šlo za še več uslug TVS - kot sinhro ali čitanje slike - izjemoma tudi koprodukcija.
Vse je odvisno od dogovora med obema stranema.

S spoštovanjem,
Živa Emeršič
Urednica UDF

From: Jaka.Hemler@rtvslo.si
Subject: RE: Drzavljan A.T.
Date: 15. julij 2009 15:31:03 GMT+02:00
To: dimitar.anakiev@guest.arnes.si
Cc: Ziva.Emersic@rtvslo.si

Spoštovani,

Z jutrišnim dnem sem na dopustu, sem pa spet na delovnem mestu v ponedeljek, vendar se brez urednice, ki je prihodnji teden na dopustu (se mi zdi) ne morem konkretno dogovarjati o kakršenmkoli sodelovanju.
Ni mi poznano, če je bil urednici predložen scenarij za film, da je bila posledično izdana programska volja za predvajanje dokumentarnega filma. Vem, da ga jaz nisem dobil.
Možnosti, da bi v letošnjem letu stopali v event.koprodukcijsko razmerje žal ni.

Če z vaše strani obstaja neizogibna potreba po skupnem sodelovanju za realizacijo projekta, je potrebno pred tem predložiti scenarij in finančno konstrukcijo, na podlagi katerega se odločata urednik in producent, kasneje neodvisni producent.
V prvi vrsti je pomembna vsebina filma in kamlu za tem finančna konstrukcija.

Predlagam, da se urednici predloži scenarij, na podlagi katerega se bo odločalo nadaljnje sodelovanje.

S spoštovanjem,
Producent
Jaka Hemler

PS. korespondenca objavljana na listi DSFU in DSR.

Spoštovana ga. Emeršič!

hvala za pismo - v Vašo dobro voljo sploh ne dvomim, saj je večkrat obznanjena. Razlog za moje obračanje delu strokovni javnosti je neskladje med Vašo dobro voljo in dosegljivostjo, saj ste zame in projekt Državljan A.T. na dopustu že od junija. Tudi iz Vašega zadnjega pisma se ne da razbrati kdaj se bo ta dopust končal. Rad bi videl, da, tako kot pravite, za sve veljajo ista pravila, ampak, kot dobro veste, in je to tudi lahko dokazljivo, za ene ste na dopustu, za druge ne. Ali so Vaši motivi za takšno prakso politični ali ne je manj važno - ni pa ne važno, glede
na striktno zakonodajo. Tudi nesoglasje Vašega pisma s pismom g. Hemlerja ne bom omenjal. Ta ping-pong meč štejem v Vašo korist. Torej, še enkrat Vas vljudno prosim za odgovor o tem kdaj se lahko oglasim pri Vas zaradi dogovora o vporabi arhiva.
Želim Vam prijeten dopust.

S spoštovanjem,
Dimitar Anakiev

PS. jaz nimam moči nikoga pošiljati v Zakavkazje, temveč le nemočno ugotavljam da je Zakavkazje prišlo k nam.

On 2009.7.17, at 13:58, Emersic Ziva wrote:

Spoštovani Dimitar Anakiev,

Verjamem, da boste naredili vse za "dobrobit" projekta,
za katerega ste pridobili sredstva AV sklada na MK.
S postopki kot je javni linč urednikov TVS in
pošiljanjem na "pravo mesto" (torej v Zakavkazje), kamor naj bi
tudi sodili, brez dvoma izkazujete svoj profesionalni odnos.
Še enkrat ponavljam, da morate sami povedati, kaj pričakujete
od TVS za dokončanje projekta. Če gre samo za arhiv, ga boste odkupili
ali zamenjali za licenčne pravice.
V primeru drugačnega dogovora sklenemo koprodukcijsko pogodbo.
V vašem prvem mailu omenjate potrebo po arhivu in povprašujete
po možnosti za koprodukcijo. Vse možnosti so (še) vedno odprte, kot
sem vam napisala v svojem mailu 15.7. Za vse producente in vse projekte veljajo enaka
pravila. O vsakem projektu se pogovarjamo in pogajamo posebej.

Vaše insinuacije o "političnem delovanju urednice javne televizije"
in kršitvi slovenskih zakonov (!)
pa več povedo o vas kot o meni.

S spoštovanjem,
Živa Emeršič

Mimogrede: Jože Možina je resda podpisnik programske volje, vendar
na predlog urednika. Torej v tem primeru
te iste "politično motivirane" urednice, ki menda diskriminira vaš
projekt.

PPS. krespondenca objavljana na listi DSFU in DSR.

Dragi Igor,

oprosti, ampak nimajo prav, ker kršijo svoj statut i zakon o RTS in to tako da ME NE OTKLONIJO (kar ima pravne posledice), temveč se modro odpravijo na "dopust". Torej sploh se ne gre za koprodukcijo, ki je samo ena od možnosti kompenzacije, temveč za VPORABO ARHIVA (kar je v primeru Državljana A.T. lahko politično motivirano), torek očitno GRE ZA POLITIČNO DISKRIMINACIJO, katero zakon o RTS izrecno PREPOVEDUJE. Po čl. 6 statuta RTS je uporaba arhiva javna in na volju za vse. To je bisto, ker v biti se izogiba delovanja po zakonu o RTS (katerega je sprejela vlada g. Janeza Janše) in direktno politično delujejo.
Niti na eno vprašanje o VPORABI ARHIVA do sedaj NISEM DOBIL odgovor. Dobil sem pa odgovore katere nisem iskal, in sucer: da poznajo zakone, da so na dopustu ves čas, splošna navodila o koprodukciji in kompenzaciji, kako se vklopi TV aparat, itn. Odgovor kdaj in kako bi prišel do arhiva, e, tega odgovora pa nikjer.

Torej, da zaključim: zgodba o dopustih in koprodukciji je PODTAKNJENA in je le DIMNA ZAVESA, ki poskuša prikriti POLITIČNO DELOVANJE urednice javne televizije Žive Emeršič in njenega producenta (ki, očetno dela po njenih navodilih).

Torej ga. Emeršič je odgovorna za kršitev slovenskih zakonov in to zelo vešto prikriva z teorijo dopustov. Zato tudi moj naslov V ZAKAVKAZJU, ker takšne kršitve zakona so možne le v določenem tipu držav, ne pa v razvitih demokracijah.

Ker menim, da je ta naša korespodenca o javnih zadevah tudi javno korisna in se tiče vseh nas, ki delejemo v filmu, pošiljam to pismo tudi na DSFU.

Lep pozdrav,
Dimitar

On 2009.7.16, at 15:23, Igor Pediček wrote:

Dragi Dimitar,

Imaš popolnoma prav. Prav imajo pa tudi oni TV SLO, ki ti lahko projekt vzamejo v predvajanje, ali v koprodukcijo, ali pa ti ga zavrnejo.
Nikakor nočem RTV SLO zagovarjati, hotel sem le povedati, da imam dosti večje probleme z njimi ( snemam film z njimi, v koprodukciji, pa še pogodbe z njimi nimam podpisane, ker je vodstvo “na dopustu “ in ne uredniki. ).
Javni servis dol al pa gor, človeški faktor je vedno tisti, s katerim delaš.
Če si dobil na AV podporo, boš do podpisa pogodbe ( pravzaprav do končanjadel ) še vedno lahko uredil z Živo in Hemerjem. Al pa tud ne. Pa javni servis gor al pa dol.

Lep pozdrav

Igor Pediček

DA LI JE ŽILNIK LUD?

2009-07-14T03:33:00.000-07:00

Želimir Žilnik, foto: Jovica Krstić, 2007

Donji tekst je Želimir Žilnik napisao za tribinu Potemkinov Novi Sad, održanu ovih dana u Novom Sadu. Iako je tema "lokalna" mislim da se odnosi na celi naš postkomunistički Balkan a možda "i šire".

Želimir Žilnik: ZAMISLI ŽIVOT U RITMU MUZIKE ZA PLES

Naslov uvodnog izlaganja sam očigledno, pozajmio od Jura Stublica, jer ta njegova pesma od pre trideset godina, na zanimljiv način korespondira sa temom koja nas je okupila na debatu o premisama kulturne politike Novog Sada.
Za razmišljanja gospodina Gradonačelnika, kako bi bilo korisno umetničku praksu, finansijski podržanu od Grada Novog Sada, staviti pod menadžment ili ingerenciju Exita, čuo sam, pre nedelju dana.
Boravio sam u Lilu, na granici Francuske sa Belgijom, gde se, od 14.marta do 12. jula, održavala velika spektakularna prezentacija, evropskih kultura Lille 3000.
Izložbe, film, literature, pozorište, instalacije, koncerti, spektakli, clubbing, debate.
Pozvali su me da učestvujem u dva programa –“NEVIDLJIVE GRANICE” gde je pokazan film EVROPA PREKO PLOTA I “MI I DRUGI” GDE SAM PREDSTAVIO MULTIKULTURNI DIJALOG I VIDEO RADIONICU “PODELJENI BOG”,U KOJOJ SMO OKUPILI 60 UČESNIKA IZ NOVOG SADA, MOSTARA, ISTANBULA, LJUBLJANE I BERLINA – U OKVIRU KOJE JE PROIZVEDENO 39 DOKUMENTARNIH FILMOVA I ODRŽANO VIŠE SIMPOZIJUMA U POMENUTIM GRADOVIMA.
Dakle, u kratkom telefonskom razgovoru, roming je u pitanju, čujem apartnu ideju gospodina Pavličića, koja umesto da me trgne, vrati sećanje na Stublica Jura i nadjem sebe kako po Lilu pevušim:

Zamisli život drugaciji od ovog

I Igraj, igraj, igraj, igraj
Zamisli život u ritmu muzike za ples

Zapravo, iz kratkog telefonskog razgovora sam zaključio da mora da je reč o nekoj doskočici, tipa: vidite kako posetioci u hiljadama dolaze na Exit, trebalo bi i naša pozorišta, galerije, pesnici i keramičari da primame nešto od tog mnoštva.
Priznajem: nikakva nervoza me nije smorila.
Od pedeset i jednog filma iz moje filmografije, ni jedan nije finansiran ni jednim dinarom od Grada Novog Sada. Direktor sam Terre filma osam godina, i ta je produkcija proizvela u ovom vremenu više nego svi drugi, za filmsku delatnost registrovani subjekti u Novom Sadu -osam naslova-, takodje bez ijednog dinara finansijske podrške Grada.
Moja prva poruka danas, nadam se da zrači optimizmom, glasi: možes u Novom Sadu biti umetnik, čak i sa nekim kontinuitetom u radu, a da te finansijski ne podržava gradska administracija. Jedino kada pokazuješ svoje radove van našeg grada i kada si u reklami i katalogu, kao novosadjanin najavljen, moraš kadkad da se ugrizeš za usnu, da se ne izbrbljaš, nedaj bože, da od 900 miliona dinara, kako kaže gospodin Pavličić da svake godine ide za kulturu, do tvoje produkcije nije došlo ništa…
Pred današnji razgovor čujem sa više strana sumnju tipa: zašto pominjati cifre i distribuciju novca, kada nismo javno raspravili principe kulturne politike i kada novosadske svetle kulturne tradicije nisu dovoljno osvetljene.
Moj je odgovor jednostavan: ako principi i prioriteti kulturne politike nisu jasno utvrdjeni u skupštinskim izbornim telima i političkim partijama, a po svemu sudeći nisu, onda će analiza trošenja budžetskih sredstava u državama koje su organizovane kao republike, najbolje pokazati šta su principi i prioriteti kulturne politike.
To su normalni postulati demokratskog mehanizma.
Ne vidim da tu ima ičeg gadljivog. Obrnuto, smatram da je moralno odvratno, a politički kontraproduktivno jer galvanizira retrogardne snage, skrivati podatke o distribuciji novca poreskih obveznika. Takve su pojave devastirajuće po demokratske i proeveropske političke opcije. Treba da nas brine što je podrska tim opcijama od 2000 godine do danas drastično pala. Jedan od glavnih motiva što u ovom razgovoru učestvujem je osećanje da se treba suočiti sa tim pitanjem.

Exit, koji je pomenut u telefonskom razgovoru, vratio me je na drugu Stublicevu strofu , kako to nekad biva, kad melodija krene, pa te ne napušta:

Ako zamisliš život u ritmu muzike za ples
Doći ce do promjene u tvojoj glavi
I vjerovat ćes da postoji nada
Ako zamisliš život u ritmu muzike za ples

Kada je Exit smišljen i realizovan, 2000 godine, od strane mladog Bojana Boškovića, Kovacevića i drugih, svi tačno znamo koji je kontekst bio, kako i ko ga je podržao.
Exit je faktički širio nadu da će početi da se živi kao sav normalan svet. Da će prestati pritisak i laži političke propagande o neprijateljstvu celog sveta. I sa tom nadom su hiljade pohrlile, prvo na Bećarac, a od 2001 godine na Tvrdjavu.
Ponesen utiskom da posetioci Exita emituju potrebu za komunikacijom, da im iz očiju izvire nada jer su ratovi i ludosti stale, vukao sam moju vernu filmsku ekipu po Tvrdjavi nekoliko dana u cik zore i napravili smo film EXIT UJUTRU.
Od Grada ili od Exita, razume se, niti smo tražili, niti dobili ijedan dinar. Mi smo filmom izrazili nasu podršku, a on je izborio dovoljno prostora za samog sebe, po televizijama, projekcijama, festivalima.
Dve godine kasnije, uz osecanje da Exit postaje ex jugoslovenski fenomen obnavljanja zatomljenjih fakata i sećanja iz zajednickog života, inicirao sam medjunarodnu video radionicu “PETROVARADINSKO PLEME” koja je rezultirala dugometražnim filmom i javnom tribinom u Art klinici, odrzanoj 10.07 2005, uz učešće sociologa,istoričara, umetnika i novinara iz zemlje i inostranstva. Materijale sa te tribune smo štampali i u publikaciji na srpskom i slovenačkom jeziku. Moj prilog imao je naslov “Emancipatorka uloga Exita”. Na internetu mozete lako da nadjete da su film i istraživanje postali referentni materijali na kulturološkim i sociološkim studijima.Da su javno pokazivani bezbroj puta.
Razume se, ni za ovaj rad od Grada ili Exita nije tražena niti dobijena ikakva finansijska podrška.
Ove činjenice pominjem iz razloga što ne samo da se brišu iz sećanja, nego poslednjih dana, od kako je današnji javni razgovor najavljen, čujem sa više strana: stari Žilnik je ovejani generacijski i medijski neprijatelj Exita.
To je najobičnija laž.
Medjutim, fokus današnje rasprave su premise kulturne politike Grada Novog Sada i ideje Gradonačelnika .
O Exitu , mislim da treba i može da se razgovara bez tabua ,činjenično i ozbiljno ali kada se ovogodisnji festival zavrsi.

Pre nego sto sam napustio Lil, raspitao sam se kod organizatora: da li ste na vaš grandiozni evropski kulturni sajam zvali i naš Exit? Dobio sam odgovor: da zna se za Exit. Mnogo je hvaljen, kao jedna od spektakularnih muzičkih revija u srednjoj Evropi. Pepsi Siget, Budimpesta, Donau Insel Beč, Soča Festival Tolmin, itd itd. Sjajna zabava i muzika, ali to je velikim delom komercijalna južno i severno američka muzika koja prosto nije korpus evropskog kulturnog stvaralaštva, kojem ovde dajemo prostor. To je indistrija zabave, uz marketinsku promociju osvezavajucih pića i piva.
Da li su Francuzi u oceni pogrešili?

Naš gradonačelnik misli drugačije.
On kaže da bi značajan deo kulturnih delatnosti grada Exit trebao da saobrazi svojoj metodlogiji i uspesima. Tu je pomenut i neki parazitizam, neplaćanje iznajmljivanja prostora, od strane raznih Art klinika. Tu sam se zamislio. Znam memljivi podrum Art klinike odlično. Kada smo organizovali skup sociologa, kurtuloga, novinara i drugih, na temu fenomena Exit, izabrao sam taj memljivi podrum, da se u njemu sastanemo. Zašto? Jer je taj prostor, a posebno njegov koordinator Nikola Džafo poznat gostima, kao jedan od najdoslednijih i najkreativnijih novosadskih umetnika i intelektualaca, koji je celu deceniju devedesetih, deceniju razaranja, pljačke i ratne propagande, hrabro stajao protiv tog mejn strima. Uz satanizovanja pa i fizičke rizike. To je poznato, nismo valjda već izbrisali iz sećanja fakte od pre deset-petnaest godina? Nije li, možda, svežem imidžu Novog Sada, grada u koji sada dolaze i desetine hiljada iz okruženja, ponešto doprineo projekat LED ART Nikole Dzafa i kolega?
Kako to da nas Gradonačelnik, fokusira taj memljivi podrum, kao centar parazitskog uzurpiranja gradskog prostora i to ovih nedelja, kada su gradjani Novog Sada gnevni na sazanje da političke partije, pa i one koje su dizajnirale devastaciju devedesetih, hladno, bez nadoknade koriste hiljade kvadratnih metara najekskluzivnijeg poslovnog prostora Novog Sada!
Da li je te nedomerene reči gospodin Pavličić izrekao nezadovoljan rezultatima kulturne produkcije u Novom Sadu? Nezadovoljan učinkom dotacija za kulturu, koje se izdvajaju iz budžeta?
Ni to ne treba da bude tabu tema. Parazitizma, neuspeha i nekreativnosti ima na svakom koraku.I izbegavanja da se polože računi.
Ali nisu li te devijatne pojave prisutne i u našem političkom establišmentu, koji ima svu moć i sav novac u svojim rukama, ali niti ostvaraju proklamovana obećanja, niti tarnsparetno troši sredstva, a naročito nikada ne čujemo relevatne valorizacije učinka. Ovo kažem, ali neću sad da ulazim u krupne stvari kao što je nestručno uradjen ogroman procenat privatizacionih poslova, koji je doveo domaću ekonomiju u stanje posustalog bolesnika.
Zadrzaću se na prostoru kulture.
Sredstva koje se izdvajaju iz budžeta, usled neprecizno formulisanih parametara kulturne politike, daju se jednim procentim po kako tako utrdjenim kriterijumima, na konkursima, gde manje ili više stručne komisije predlažu projekte za podršku. Ali, u isto vreme, iz budžeta se daju mnogo veća sredstva, arbitrarno, gde se političari ili partije predstavljaju kao kvazi kulturni menadžeri. Ta se sredstva izdvajaju pretežno bez transparetnosti, javnosti i gotovo uvek bez podnošenja računa. Ta vrsta divljeg, paradržavnog sistema finansiranja devastira normalnu kulturnu klimu. Ovih dana o tome ste mogli da čitate u brojnim medijima analize Mikija Manojlovica koji kaze da je, kada je izabran na funkciju Predsednika upravnog odbora Filmskog centra Srbije – naišao na haos: neodgovorno trošenje sredstava, nezavršavanje projekata, manipulacije, lična bogaćenja, neodgovorno političko lobiranje – što je devastiralo srpski film više od ponekog umetničkog promasaja, medju projektima koji su dobijeni u redovnoj proceduri.
Vidite, sa ovakvim pojavama, kod nas, u Novom Sadu i u Vojvodini, pozivam gospodina Gradonačelnika da se suočimo.
Možete isterati Nikolu Džafa iz podruma. Ali nećete rešiti ni jedan ozbiljniji problem.
U pogledu ideje da će probleme rešiti Exit, predlažem vam da se slobodnije otisnete u tom pravcu: prepustite Upravu grada, budžet i vaše mesto mladoj i dinamičnoj ekipi Exita.
Neka Novi Sad funkcioniše kao festival.
Jura Stublic bi zapevao, ali to je bilo pre trideset godina:

Pogledaj ulice su pune ljudi
Dječaci koračaju sa tranzistorom na uhu
Muzika dolazi iz podruma, iz krova
I čitav grad pleše kao da je lud, lud, lud
I ja sam lud...

KINEMATOGRAFIJA OTPORA

2009-06-08T12:21:00.000-07:00

Donji tekst je srpska verzija teksta na slovenačkom koji se nalazi nešto ranije (neznatno promenjen) u ovom blogu u postu od 29.12.2008
Tekst je objevljen 08.06.2009 u beogradskim E-novinama i može se naći na adresi:

http://www.e-novine.com/sr/kultura/clanak.php?id=26869

Objavljeno: Pon, 08. 06. 2009. 15:55 KINEMATOGRAFIJA OTPORA

PHOTO: STOCK
Izraz kinematografija otpora danas dobija estetski predznak koji na jednoj strani želi preuzeti značenje koje je nekad imao izraz „autorski film”, a sa druge strane želi rehabilitovati dobro ime „društveno angažovanog filma”, zato što se u vreme kada je politika svakom pri ruci čak i angažovani autori - kao što su braća Darden - odriču filmskog aktivizma, što znači ne žele direktnu vezu sa politikom. Taj preobrat je razumljiv: u vreme kada je politika bila nedostupna, filmadžije su čeznule za političkim aktivizmom, danas kada smo svi gurnuti u politiku, koja nije ništa drugo doli polje propisanih konvencija, filmski autori se je odriču i radije estetiku pretvaraju u svoju, od politike nezavisnu, „političku” praksu

Piše: Dimitar Anakiev

Ima li smisla u eri tržišno usmerenog filma pogledati u zakulisje i potražiti još kakav način stvaranja filmova? Totalitarna ideologija tržišta je usisala sve žanrove, svaki smisao i čini se da izvan koprodukcija, tržišta i njegovih mehanizama film nije moguć, odnosno ako je moguć onda je beznačajan do te mere da ne zaslužuje pažnju struke i javnosti. Na sreću, to nije tako i u pozadini kraja istorije mogu se nazreti pokušaji stvaranja novih termina filmske estetike i prakse, koji se odnose na filmove „out of bounds”.

Kinematografija otpora (Cinema of resistance) je izraz koji sve češće srećemo na raznim krajevima sveta i koji zaslužuje našu pažnju zbog emancipacije izraza od tematiziranja direktnog političkog otpora - sve se češće upotrebljava da označi filmske prakse koje nastaju izvan tržišno usmerene umetnosti. Otpor tršištu, dakle, otpor kontroli filmske umetnosti od strane šićardžijske ideologije i njenih političkih (makar i demokratski izabranih) kumova.
Koliko juče, izraz kinematografija otpora bio je rezervisan za kinematografije koje su nastajale u tematskoj vezi sa različitim revolucionarnim i političkim praksama (kao na primer filmovi koji su tematizovali alžirsku protivkolonijalnu borbu, ili kubansku revoluciju, pobunu u Libanu ili otpor izraelskoj okupaciji, i slično). Danas, taj termin dobija estetski predznak koji na jednoj strani želi preuzeti značenje koje je nekad imao izraz „autorski film”, a sa druge strane želi rehabilitovati dobro ime „društveno angažovanog filma”, zato što se u vreme kada je politika svakom pri ruci čak i angažovani autori - kao što su braća Darden - odriču filmskog aktivizma, što znači ne žele direktnu vezu sa politikom. Taj preobrat je razumljiv: u vreme kada je politika bila nedostupna, filmadžije su čeznule za političkim aktivizmom, danas kada smo svi gurnuti u politiku, koja nije ništa drugo doli polje propisanih konvencija, filmski autori se je odriču i radije estetiku pretvaraju u svoju, od politike nezavisnu, „političku” praksu. U tom smislu Slavoj Žižek ima pravo kada (nevoljno) tvrdi da se je buntovnički duh preselio iz politike u kulturu. Dodajmo da se buntovnički duh naselio u kulturu koja ne želi participitarati unutar određenih i predviđenih okvira, nego želi biti politika po sebi.

U Njujorku su 29. juna 2003. otvorili bioskop pod nazivom „Bioskop otpora” (Resistance cinema). Zanimljivo je pročitati njihovo shvatanje ovog izraza, koje se prvi put baš ovde pojavljuje kao sinonim za društveno angažovane filmove i po metodologiji podseća na Bertolda Brehta. Na sajtu njihovog bioskopa piše: „Bioskop otpora postoji da bi predstavio uznemirujuće filmove tvrdokornih nezavisnih filmadžija koji nas izazivaju da razmišljamo o društvenoj i političkoj stvarnosti koja nas okružuje, tako što nas ne žele uljuljkivati, već nas naprotiv stimulišu na težak posao razmišljanja i spoznaje svoje uloge i odgovornosti za događanja u svetu. Nastojimo takodje stimulisati kolektivnu diskusiju posle svakog filma i kada god je moguće pozovemo autora da lično kaže neku reč o svojem filmu.”

Još ranije, u tekstu u koji je 18 avgusta 1999 bio objavljen u londonskom časopisu The Independent, Kris Dark (Chris Darke) uoptrebljava izraz francuske glumice Žane Baliba (Jeanne Balibar) „Kinematografija otpora” u vezi sa novim talasom francuskog art filma. Veza izmedju art filma i „otpora“ je prilično zanimljiva i danas skoro da revolucionarna. Iako Kris Dark u tekstu pokušava da se ogradi navodeći da Žana Baliba potiče iz poznate francuske marksističke porodice, izraz „Kinomatografija otpora” postavi za naslov svojeg teksta u kojem inače citira francuske kritičare ali i mišljene Žane Baliba. Za francuske kritičare „kinematografiju otpora“ karakteriše „zagledanost u pupak“ (to su dakle po njihovom mišljenju filmovi usko fokusirani na problem, bez mogućnosti komunikacije sa širokim gledalištem – „problemski filmovi“) medjutim Žana Baliba kaže da je kod „kinematografije otpora” u pitanju filmska praksa koji više zanimaju detalji od specijalnih efekata, više je zanima umetnost od spektakla i da se „kinematografija otpora“ odupire teškoj artiljeriji budžetskih filmova. I tako smo iz usta Žane Baliba opet došli do partizana, ovog puta filmskih! „Kinematografija otpora” je dakle oblik kulturne borbe koji se odriče teške artiljere jer ne želi kolaboraraciju sa nosiocima neprijateljskih vrednosti!

Iste godine internetni časopis IndieWire stvaralaštvo braće Darden eksplicitno nazove „kinematografija otpora“. U objavljenom intervjuu Žan-Pjer i Lik Darden orišu dodatne postulate estetike „kinematografije otpora“ istakavši posebno svoj dokumentarni metod (koji se odnosi na „pravu stvarnost“ onu stvarnost koja se ne podaje kameri!) a zatim razglase i svoj kredo: „Ne želimo biti bogovi ne želimo dominaciju nad stvarnošću. Želimo ostati na nivou stvari kakve jesu bez nametanja.“

Slično mišljenje takodje zapiše slovenački ombudsman Matjaž Hanžek u tekstu „Režiseri svojih života“ objavljenom na sajtu njegove vlade povodom festivala filmova o ljudskim pravima. „Demokratičan film ne može snimiti reditelj, čiji rad je mešavina feudalnih i totalitarnih ličnih odnosa. Ako je zločinački nežno prebirati po strunama dok Rim gori najmanje je neodgovorno insistirati da kamera radi, tražiti najbolje kadrove zgarišta i misliti na mogućnosti široke distribucije spektakla. Film bi morao biti sredstvo a ne cilj stvaralaštva. To uključuje spoznanje da ponekad treba promeniti uslove rada, estetiku i sam medij – čak do te mere, da se ukine – i to sa namerom ciljane usmerenosti filma... Savremeni film je zarobljen u svojevrsni paradoks. Ta najdostupnija, masovna i raširena vrsta umetnosti je kapitalno intenzivan proizvod isključujuće i hijerahijske strukture rada. U tom smislu film zavisi od društvene organizacije, koja temelji na iskorišćavanju i nasilju. Ako cineasti žele da budu deo rešenja, a ne deo problema, onda je nužno da reflektuju te odnose, da film otvore i demokratizuju, oslobode ga pokornosti politiki i kapitalu. Zadatak naprednih filmskih stvaralaca je da omoguće da svi postanemo scenaristi, glavni glumci i režiseri svojih života i da to radimo bez rizika i straha.“

I kakva je filmska situacija na Balkanu? Kao i u društvu: radikalno desna sa progresivnom pljačkom budžetskog novca od strane izabranih korisnika. Krik Fransoa Trifoa iz 1954 „Treba prekinuti sa remek delima“ uperen protiv dominacije tržišnih vrednosti u filmu kao do još nije dosegao Balkan. Brehtovski bioskopi takodje. Niti fon Trirova „dogma“ izgleda nije zaista dosegla balkansku spahijsku svest. Festivali postaju spektakli a pozitivna istorija, poput „crnog filma“ reinterpretira se za potrebe današnje ideologije i filmsko-spahijskog sistema. Balkan je u stanju filmskog feudalizma, koji niti u srećnim okolnostima ne može dovesti do kapitalističko-holivudskog raja koliko god se propoveda. Širi se lažna propaganda o komercijalnoj uspešnosti budžetskih filmova (sic!) a filmovi koji kojštaju 6-8 miliona eura dosežu 150 000 gledalaca. Gde je tu filmka levica? Odgovor: nosi svoj krst-jaram nacije. Ima li tu neke pobune i šta ta pobuna danas znači? Samo jaki, uporni i ludo smeli autori jasne lične i društvene vizije mogu osloboditi balkanski film i učiniti ga ponovo svojim, ponovo „crnim“ i demokratičnim. Dolazi opet vreme (filmskih) partizana.

DSR-Tretja diskusija

2009-05-16T09:48:00.000-07:00

PISMO OD 16.05.2009, 14:02

Lep pozdrav Martin in vsi ostali,

osebno menim, da pri Pelkovi izjavi ne gre za afekt, temveč za uveljavitev normativnega sistema: samo tisti, ki nosijo materijalno odgovornost so lahko partnerji ministrstvu.
To smo slišali še parkrat in to je narava sistema v katerem je vrednota denar, ne pa človek. Avtorji smo pa samo ljudi, nič drugega, torej vredni le pravice na glas, ki ni obvezujoč.

Tvoja drža pri celi zadevi je pozitivna in legalistična, dobronamerna in zasluži spoštovanje in podporo. Kot predsednik DSR tudi ne moreš drugače. Težko je namreč verjeti, da
"legalističnost" ni dobra osnova za delo. Le da v demokracijah zakoni, torej legalističnost, prihajajo skozi borbo mnjenj. Jaz tukaj ne vidim da bi se o zakonih po katerima se uveljavlja
filmsko življenje javno debatiralo. Predvsem pa ne v stroki. Prihajajo iz vrha, od oblasti same, skriti v ocene različnih Modota, komisij in inštanci. V temu je problem: kako približati
mnenje "naroda" oblastnikom, kako naterati oblast da te posluša pri ustvarjanju zakonov. Te je težko politično delo, ki bazira na moči, naša edina moč je v povezovanju, torej jo ni,
ker se ne moremo povezati. Jasno je tudi zakaj se ne moremo povezati.

Če prav razumem dogajanja v slovenskem filmu, v teku je proces tajkunizacije, podoben tistemu, ki se je zgodil v širši družbi. Ko se ustvarijo filmski Šroti i Bavčarji, sklad bodo
ukinili ker domači tajkuni bodo tržno relevantni, mi vsi drugi pa njihovi delavci. To je scenarij za filmski Merkator, oziroma Tuš...itn. Vemo, da je narod v tišini podprl ta proces v
družbi, ga omogočil, tako kot mi zdaj. Narod zdaj nerglja po raznih internetnih forumih. To pravico mu dovolijo, kot ventil, seveda.

Iluzija "družbe" (ali oblastniške laži) da bodo Šroti in Bavčarji slovenski kapitalistični steber je enaka iluziji (laži) da bodo filmski Šroti in Bavčarji steber slovenskega filma.
Le kakšna jadrnica bo več v laguni. Ampak, to nam je kot kaže vsoda. Janezova dijagnoza "wannabe" je izredno natančna. Par naših "nobody" hoče biti "somebody". Za to jim treba
davkoplačevalski denar. Zakon jim to omogoča... Legalizem, tra, la, la... Seveda se Pelko hoče pogovarjati samo sa jadrničarji. Zakon mu to nalaga.

Parodoks je, ampak je avtor bil bolj spoštovan v obdobju Leonida Brežnjeva kot danes.

PS.. Ne bi rad negativno končal to analizo, ki hoče povedati naslednje: iztopiti čim prej iz meglic uzvišenosti "avtorstva" in "stroke" in razumeti svoj položaj kot položaj
navadnih delavcev. Torej iz strokovne organizacije prestopiti v sundikalistično, in če treba pristopiti Semoličevem sindakatu, ali katerem koli ( če se sami ne znamo
sindikalno organizirati in braniti ). Naše diskusije imajo izrazito sindikalni karakter, ni mi uspelo izslediti nobeno estetsko ali strokovno raspravo. Čim prej se dotaknemo
tal bo boljše. Janezova ideja o organizaciji filma kot gledališča je najboljši možni predlog za ohranitev "nacionalne kinematografije", ampak dvomim da bo zaradi prej
omenjenih interesov realizirana. Ne bom več tratil vašega časa...
Lep pozdrav, Dimitar

DSR-Dve diskusiji ali avtorstvo v zoni somraka

2009-05-15T17:09:00.000-07:00

Na sliki levo: slovenski režiserji na osnivački skupščini DSR.

Naslednje dve diskusiji v obliki pisma sem naslovil na mailing listo Društva režiserjev Slovenije (DSR) v sklopu diskusije o mestu režiserja v sistemu vrednod v Sloveniji danes. To diskujo sta podprla Janez Lapajne in Maja Weiss, ostali so bili tiho.

PISMO OD 12.5.2009, 13:30
...Kar se tiče prvega vprašanja: mesta režiserja v sistemu vrednot, je seveda zadeva veliko bolj kompleksna.
V biti gre za temeljno vprašanje pomena sintagme "nacionalna
kinematografija". Za FSRS je nacionalna kinematografija le lokalna, pomanjšana, verzija tržno naravnane kinematografije. To je seveda laž in hinavščina na katero se ne reagira. Tako je zelo razširjena praksa lažnih predstavljanja: budžetski filmi se predstavljajo kot tržne uspešnice (sic!). Če je producent ali režiser tržno naravnan in uspešen potem je budžetsko financiranje čista kraja davkoplačevalskega denarja (kaj če bi iz budžeta financirali, na primer, porno industrijo ?) To seveda ni tako, in zato je aplikacija numeričkih ocen, tržnih kriterij itn. popolnoma nesmislena, lažna, in kar je bistveno-kontraproduktivna.
Jaz ne vem od kod mandat FSRS za aplikacijo principov (očitno doma lažnih) in postulatov filmskega trga?
Ne vem ali se je o tem kdaj javno raspravljalo in ali je izdelana nacionalna filmska strategija ? Če je, potem je vprašanje kdo ju je izdelal in ali je DSR sodeloval pri tem ?
Vsi visimo na budžetu hlinimo pa kapitalistične orgazme in dodelujemo (lažne) principe trga v slovenskem filmu.
Osebno menim, da to ni delo DSR. Vidim pa vlogo DSR v borbi za vrednote, v ukazovanju na nesmislenost (in škodljivost po lastne vrednotne ) tržnega sistema, v definisanju pomena "nacionalne kinematografije" (lahko bi sprožili javno raspravo o tem, kot rečeno, sploh ne vem ali se je o temu raspravljalo...). Skratka, zdi se mi da DSR še nije začel opravljati svojega dela... Ker je mlada, šele formirana organizacija, in ker se družbene vrednote v katerih delujemo šele pošteno razkrivajo. Ampak že na prvi pogled je jasno, da FSRS ne potrebujemo kot dodatni,
(odvečni), instrument tržnih vrednot. Kot tržni "umesnik" FSRS ne more biti drugo kot sredstvo manipulacije in inštitucija za ohranjevanje privilegij. Prej narobe: FSRS bi moral
ščititi domači film od vrednot trga. Tako da bo režiser lahko izbiral svojo pot med nacionalno kinematografijo in tržno kinematografijo. Koprodukcije so pa nekaj drugega.

Ideja za poseben debitantski natečaj se mi zdi odlična.

Dimitar Anakiev

PISMO OD 14.5.2009, 16:09
Hotel bi samo še opozoriti na diskriminacijo "low-budget" produkcije, ki ne samo da ima ta problem, ker nima denarja, temveč se "po kapitalistično" (kvazi-tržno) izrinja iz lokalnega
filmskega prostora kot manj vredna, samo zato ker ni narejena "za velike pare".

Torej, denar je pri nas "estetski kriterij".

Primer mojega filma Rubbed Out (Zradirani) je dovoljoj dober: par dni nazaj je bil prikazan na Doc Europa u Lisboni, kot uradni predstavnik Slovenije, ne da bi ta novica bila objavljena
kjerkoli, predvsem pa ne na portalu FSRS. Že prej so temu filmu bili zamolčani IDF Amsterdam, Jereven, Kampala... V Sloveniji se nič ne ve o tem (Istočasno se obešajo na velika zvona filmi za katere se porabi ogromno denarja, pristanejo pa na približno istem številu festivalov in nagrad, kot tisti narejeni za skromne vsote. Le da se za te festivale in nagrade ve, ker seveda nekaj stanejo)

Iz istega razloga (low-budget) je bil zavrnjen za predvajanjenje na 10.FSF moj film "Srbski žeblji", pozneje zmagovalec DokMa, nagrajen še na Aster festu ( Lordan Zafranović predsednik žirije), prikazan na ZagrebDox-u in še 10 drugih festivalov. Za slovenske povzpetniške filmske standarde pa ni bil dovolj dober.

Nagrade za film na zadnjem FSF pa su bile tudi za "producentski standard" - torej za denar. Kam to vse pelje ? Zaenkrat lahko le vpozorim, da v slovenskem filmu že vlada javna in
odprta diskriminacija na podlogi denarnega vložka. Ni seveda težko zaključiti, zakaj je temu tako.

Dimitar Anakiev

DOC EUROPA ali Zakaj pri nas ni temu tako?

2009-05-15T08:33:00.000-07:00

Sredi aprila sem prijel vabilo iz Apordoc (Associação pelo Documentário, oziroma Portuguese Documentary Association ) za moj film Rubbed Out, katerega so želeli prikazati na festivalu Doc Europa v Lisboni. Presenečenje, ker je Rubbed Out film iz 2004, torej festivalski rok vporabe mu je pretekel. Nič za to, Portugalci se ne menijo za konvencije, hoćejo ga na festivalu. Ok, pomislil sem in naenkrat začutil veter svobode. Zakaj pri nas ni temu tako? Potem so prišli prazniki, pokazalo se da je beta, ki sem jo odposlal, brez angleških podnapisov. Nič za to. Z DVD-ja so naredili master in ga presneli na beto. Predvajali film brez težav. In še zahvalili so se, poslali mi katologe in mojo beto po TNT-ju nazaj. Ah, kako sprošćeno in normalno. Za kaj pri nas ni temu tako?

KINEMATOGRAFIJA UPORA

2008-12-29T12:15:00.000-08:00

Na sliki: RESISTANCE CINEMA v New Yorku

Dimitar Anakiev

KAJ JE TO „KINEMATOGRAFIJA UPORA“ ?

Ali je v eri tržno naravnanega filma še smotrano pogledati v zakulisje in poiskati še kakšen možen pristop do ustvarjanja filmov ? Totalitarna ideologija trga je namreč posrkala vse žanre, vsak smisel in zdi se, da zunaj „koprodukcij“ in trga, ter tržnih inštitucij, film ni zmožen, oziroma če je zmožen potem je nepomemben do te mere da ne zasluži strokovne in širše pozornosti. Temu na sreču ni tako in v ozadju „konca zgodovine“ je zazreti celo poskuse ustvarjanja novih terminov filmske estetike, ki se nanašajo na filme out of bounds(1).
„Kinematografija upora“ ( Cinema of resistance ) je izraz, ki ga vse pogosteje srečemo na raznih koncih sveta in si zasluži našo pozornost zaradi emancipacije izraza od tematizacije političnega upora in vse bolj pogosti vporabi za vse filmske prakse, ki nastajajo zunaj tržno usmerjene umetnosti. Upor proti trgu torej, upor proti kontorli filmske umetnosti od strani dobičkarske ideologije in njenih političnih ( če tudi demokratično izvoljenih ) botrov.
Kolikor včeraj je izraz kinematografija upora bil rezerviran le za kinematografije, ki so nastajale v tematski navezi na različne revolucionarne in političke prakse ( na primer filmi, ki so tematizirali Alžirske proti-kolonijalne dogodke, ali pa Kubansko revolucijo, ali pa Libanonoski odpor to Izraelske zasedbe in podobno ), danes pa ta termin dobija estetski predznak, ki hoče po eni strani prevzeti pomen, ki ga je nekoč imel izraz avtorski film in po drugi strani rehabilitirati dobro ime družbeno angažiranega filma, ker se danes - ko je formalno politika pri roki vsakom posamezniku - tudi angažirani avtorji, kot so primerice bratja Dardenne, odrekajo filmskemu aktivizmu – se pravi: nočejo direktne naveze na politiko. Ta zasuk je razumljiv: v času ko je politika bila nedostopna filmarji so hrepeneli po političnem aktivizmu, danes ko je politika vsem pri roki pa se je odrekajo in raje estetiko naredijo za svojo, od politike neodvisno, „politično“ prakso. V tem smislu Slavoj Žižek ima prav ko trdi da se je uporni duh iz politike preselil v kulturo. Dodajmo: kulturo ki noče participirati v politiki znotraj določenih in predvidljivih mejah, ampak hoče biti politika po sebi.
V New Yorku so 29 junija leta 2003 odprli kino pod nazivom „Uporniški kino“ ( Resistance cinema ) . Zanimivo je prebrati njihovo dojemanjeme tega izraza, ki se prvič pojavlja tukaj kot sinonim za družbeno angažirane filme, in zelo spominja na metodologijo Bertolda Brechta: UPORNIŠKI KINO obstaja da bi predstavil uznemirljive filme trdoživih neodvisnih filmarjev, kateri nas izzivajo da razmišljamo o družbeni in politični realnosti, ki nas obkroža na način, ki nas ne želi pomiriti temveč nas nasprotno želi spodbuditi k zelo teškemu delu premišljevanja in spoznanja svoje vloge in odgovornosti za dogajanja v svestu. Obvezno tudi spodbujamo skupinsko diskusijo po vsakem filmu in kadarkoli je to mogoče povabimo filmarja da osebno progovori o svojem filmu.(2).
Že prej, v tekstu kj je bil 8. avgusta leta 1999 objavljen v londonskem časopisu The Independent, Chris Darke vporablja izraz francoske igralke Jeanne Balibar Cinema of Resistance v navezi sa novim valom francoskega art kina. Ta naveza art kina in „upora“ je precej zanimiva in danes skoraj da revolucionarna. Čeprav se Chris Darke poskuša ograditi z trditvijo, da Jeanne Balibar izhaja iz znane pariške marksistične družine, izraz Kinematografija upora zapiše kar v naslovu svojega teksta v katerem citira francoske kritike kot tudi mnjenje same Jeanne Balibar. Za francoske kritike je uporniški kino značilen le po svoji „zazrtosti v popek“ ( terej film zelo osko fokusiran, brez zmožnosti širše komunikacije z gledalci ) med tem ko Jeanne Balibar pravi, da gre pri uporniškem kinu za filmsko prakso katero bolj zanimajo detajli kot specijalni effekti, bolj jo zanima umetnost kot spektakel, ter da se kinematografija upora upira teškemu topništvu visoko budžetskih filmov. Pa smo spet pri partizanih, tokrat pri filmu !
Istega leta spletni časopis IndieWire ustvarjalnost bratov Dardenne eksplicitno imenuje „Kinematografija upora“ (3). Iz intervjuja, ki ga objavi razberemo od Jean-Pierre-a in Luca Darddene dodatne estetske postulate tega kar naj bi njihova „kinematografija upora“ bila. Predvsem poudarijo dokumentaristično metodo ( navezanost na dejansko realnost, ki se „upira kameri“ ) potem pa credo: Ne želimo biti Bogovi, ne želimo si dominacije nad realnostjo. Želimo ostati na nivoju stvari kot so brez vsiljevanja.
Zanimivo je poiskati slovenske refleksije filmske demokratičnosti in uporništva. Tekst Matjaža Hanžeka „Režiserji svojih lastnih življenj“ napisan v času, ko je Matjaž Hanžek bil Varuh človekovih pravic in je bil objavljen na portalu Vlade RS (4) bi mogel biti svojevrstni manifest Kinematografije upora:
Demokratičnega filma ne more posneti režiser, čigar delo je ponavadi mešanica fevdalnih in totalitarnih osebnih odnosov. Če je zločinsko brenkati na mile strune, medtem ko Rim gori, je nemalo neodgovorno vztrajati, da naj medtem kamera kar teče, iskati najboljši kadre pogorišča in misliti na možnosti čim širše distribucije velikega spektakla.
Film naj bi bil predvsem sredstvo, ne pa cilj ustvarjanja. To pa vključuje spoznanje, da je treba včasih spremeniti pogoje dela, estetiko in sam medij – celo do te mere, da se ukine – in to prav z namenom ciljne usmerjenosti filma. Drugače imamo žal opraviti le s sebično kanibalizacijo obstoječih družbenih protislovij in trpljenja. Na primer ključna razlika med filmom o izbrisanih, ki ga je pred kratkim naredil Dimitar Anakiev in celovečernimi deli Damjana Kozoleta (Pornofilm, Rezervni deli) ne sestoji samo v razliki med dokumentarnim in igranim filmom, digitalno snemalno tehniko in klasičnim celuloidom. Za Anakieva je usoda izbrisanih težka individualna in kolektivna tragedija, ki je pravzaprav ne bi smelo biti. Končni cilj filma je pravzaprav odprava razlogov, zavoljo katerih je sam film nastal.
V nasprotju s tem pa imamo pri Kozoletovih filmih občutek, da so prostitucija in prebežniki ter drugi negativni pojavi post- socialistične tranzicije ter globalizacije le material za dobro zgodbo. Ta daje režiserju priložnost za delo in pridih družbene angažiranosti. Smisel materiala je samo v tem, da ga Kozole ovekoveči, je sredstvo njegove lastne veličine. S tem pa Kozole nehote pritrjuje družbenim pojavom in tipom, ki jih upodablja.
Sodobni film je vpet v svojevrsten paradoks. Ta najbolj dostopna, množična in razširjena umetniška zvrst je kapitalsko intenziven proizvod izključevalne in hierarhične strukture dela. Tudi s tem je film odvisen od družbene organizacije, ki temelji na izkoriščanju in nasilju. Če hočejo biti cineaisti del rešitve, ne pa del problema, potem je nujno, da reflektirajo tudi to svojo vpetost, odprejo in demokratizirajo sam film, ga osvobodijo pokornosti politiki in kapitalu. Naloga naprednih in odgovornih filmskih ustvarjalcev je omogočiti, da vsi postanemo scenaristi, glavni igralci in režiserji svojih lastnih življenj ter da to počnemo brez rizičnosti in strahu.
Naj na koncu pri omembi manifesta Kinematografije upora citiram preprost stavek Želimirja Žilnika, režiserja uporniških filmov, povzet iz osebnega pogovora v njegovem domu v Novem Sadu, leta 2007: Film je umetnost kot vsaka druga. Morda se ravno ta naravna pravica filma do umetnosti prepogosto odtuji v različnih ideologijah, ki si hočejo film posvojiti.

(1) Film out of Bounds, Essay and Iterviews on Non-Mainstream Cinema Worldwide, Mathew Edwards, 2007
(2) http://www.aria-aperta.org/AriaAperta/Projects/ResistanceCinema.html
(3) http://www.indiewire.com/people/int_Dardenne_Luc_Jea_2A638.html
(4) http://www.varuh-rs.si/index.php?id=973&L=6

KINOHERZ

2008-12-26T01:02:00.000-08:00

/Na sliki: Walter Dragosavljević Rutar - Amigo, fotografija iz filma "Tolminci", 2008 /

POLITIKA SRCA V FILMU
( Leopoldštatska deklaracija ali skica za novi manifest angažiranega filma )
Dimitar Anakiev

-Potrebna je revizija koncepta angažiranega filma, karkoli ta izraz pomenil – iztopiti iz ideologij in se napotititi k središču človekovega življenja.
-Čim več je film bližji človeku, čim več izraža njegove prave potrebe, bolj je angažiran.
-Če je „Človek z filmsko kamero“ Dzige Vertova zunanji in distancirani opazovalec človekovega vsakdana, ki deluje spomočjo umetniškega koncepta „Kino-Oko“, potem je sodobni „Človek z video kamero“ interaktivni ustvarjalec, ki ustvarja kinematografske slike iz samega središča svojega zanimanja, kot soudeleženec čigav umetniški credo lahko imenujemo „Kino-Srce“, ali enostavno: „Srčni kino“.
-“Srčna kinematografija“ izhaja iz preprostega dejstva, da človeško srce vidi več in dalj kot človeško oko.
-Politika srca v kinematografu !
-Način produkcije prikriva ideologijo. Pristati na produkcijske standarde trga pomeni oddaljiti se od človeka, oddaljiti se demokratičnega filmskega ustvarjanja katerega omogoča video – v korist elitizma, meščanske filozofije komforta in plehke estetike.
-Duh „srčnega kina“ je lokalen, njegov izraz temelji na sinergiji izvorne moči lokalnega junaka, lokalne zgodbe, lokalne govorice, lokalne slike in lokalnega zvoka.
-Ker „srčni kino“ izhaja iz ustvarjanja srčnih vezi med ljudmi njegov duh je tudi demokratičen in zato je Leopoldstat enako pomemben „srčnemu kinu“ kot Hollywood.
-Dramaturgija „srčnega kina“ spoštuje enako Bertolda Brechta kot Aristotela.
-“Srčni kino“ ne more postati inštitucija in to dejstvo ga naredi za nomadskega.
-Radikalni humanizem je idejna osnova „srčnega kina“.
-“Kino-Srce“ ni koncept, temveč naravno stanje kinematografije.

Napisano na vlaku Dunaj-Jesenice, 1. decembra, 2008.

SVETO TROJSTVO ŠIROKOG BRIJEGA

2008-10-15T01:14:00.001-07:00

Na fotografiji: Tomislav Topić, direktor Mediteran film festa u Širokom Brijegu i Dimitar Anakiev na konferenciji za štampu.

Već je više od mesec dana po povratku sa 9. Festivala Mediteranskog filma u Širokom Brijegu, a fascinacija festivalom i Širokim Brijegom u zapadnoj Herzegovini kod mene još ne prolazi, a moram reći i da se je ta ljubav desila na prvi pogled. Šta je tome uzrok ? Je li to primarno zbog, za naše prilike, neobično dobro organizovonog festivala, ili je to zbog odličnog, beskompromisnog programa i poslovično prepune sale, ili je to usled metafizike kamenite pokrajine ljutog herzegovačkog krša ? Sve to zasigurno drži i doprinosi fascinaciji. Postoje medjutim druge stvari koje posebno padaju u oko.U prvom redu to da taj festival postoji zbog ljudi: gostiju ali i lokalnog življa kojima se organizator predano obraća i prenosi svoju ljubav prema filmu i svojoj sredinu. Te tri ljubavi: prema filmu, ljudima i svojem kraju zaista čine "sveto trojstvo" ovog festivala, auru koja nikog ne može ostaviti ravnodušnim. To je poseban kvalitet i svojstvo filmskog festivala u Širokom Brijegu zbog kojeg katalonski filmadžija Oscar Perez, a verujem i mnogi drugi, žele da dolaze ponovo. Iako su tragovi istorijskih frustracija u Širokom Brijegu vidljivi poznavaocu balkanskih prilika takoreći na svakom koraku i čak je Nato, jedna vojna alijansa, suorganizator - filmski festival, Široki Brijeg i njegovi ljudi odišu toplinom i srdačnošću koja se retko gde može sresti. Razmišljam, nije li baš traumatična istorija i poslovično materijalno siromaštvo ovih ljudi koji žive usred kamena iznedrilo tu ljubav prema filmu i potrebu za svojim filmskim festivalom ? Da li se u kontrastnom spoju kamene pokrajine, istorijskih muka i filmskih snova stvorila opojna legura ? Ali, šta god bilo, pa čak i da je festival "samo" plod zanesenosti i vizije jedne grupe mladih i sposobnih ljudi Mediteran Film festival u Širokom je privilegovan doživljaj za svakog filmadžiju i ljubitelja filma koga se dotakne. Kao takav šalje poruku svima nama na ovim olujnim prostorima: od muka ne treba bežati već ih treba ljubavlju ( i filmom ) oplemenjivati.

Dimitar Anakiev

PS. adresa festivala: http://www.mff.ba

ODJEK JEDNOG NEPRIJATNOG SAJTA

2008-07-03T15:10:00.000-07:00

DIMITAR ANAKIEV FILMS ( DAF ) domaća strana: http://dimitar.anakiev.googlepages.com/home govori o gradnji sopstevenog života i umetničkog izraza na državnom zločinu, vlastitoj bedi ali i trvdoglavosti, upornosti i buntu.Može li se na tome nešto graditi ?
U prva tri dana sajt sam poslao na približno 60 adresa ljudi za koje sam predpostavljao da će ih strana obradovati - reagovala je trećina, ostali ne žele da se ističu. Ipak verujem, da približno polovini ovaj sajt i vrednosti koje zastupa nešto znače. To mi govori o uspehu.
Samo retkim kolegama sam poslao informaciju. Pre par godina jedan od njih mi je u razgovoru rekao misleći na film o Izbrisanima ( Rubbed Out ): "Pa ti si video da kad gradiš na djubretu dobiješ na kraju djubre. Ne može se umetnost praviti iz djubreta..."

Petak, 04.07.2008, 0:22 ( Na dan snimanja lažirane rasprave o Izbrisanima
u slovenačkom parlamentu.)