Feniks DSFU

"Aremak" ("kamera")-znak DSFU


Danes preberem v elektronski pošti, da bo DSFU (Društvo slovenskih filmskih ustvarjalcev) spet prevzelo organizacijo Festivala slovenskega filma (FSF).
V Portorožu, od 1-3 oktobra bo organiziran 12. FSF.
Ta pomembna novica me je moram priznati relaksirala, ker se spominjam časov ko sem odhajal na FSF kot na praznik, kar festival v biti je. Potem se je zadeva rahlo spremenila proti povzpetniškim vrednotam in za par let sem se popolnoma odtujil od tega festivala.
Danes sem po dolgem času dobil tudi vprašalnik (nekdo me spet nekaj sprašuje!) v zvezi FSF (o tem kakšen bi festival hotel) in začutil, da se demokracija počasi vrača v naše (filmske) kraje. Čeprav "pošteni ljudje" neradi javno komentiramo javne zadeve, naj mi bo dovoljena misel o vrnitvi demokracije in menim, da vrnitev DSFU točno to pomeni. Nekaj dolgih let nasilja nad slovensim filmom, od strani ljudi katere bi morda lahko imenovali Desni filmski lobi, torej leta nasilja so mimo in zdaj bo spet treba demokratično zadihati, s polnimi pljuči. Neverjetno je, ampak je ta omenjeni desni f. lobi poskusil popolnoma preoblikovati slovensko filmsko pokrajino, s pomočjo metod družbenega inžinjeringa znanega iz bližnje preteklosti, ter narediti iz slovenskega filma nekaj kar slovenski film ni. Torej, v maniri potujčevanja: Naredite mi to deželo spet nemško...
Ena od bistvenih premis preoblikovanja slovenske filmske pokrajine je bila ukinitev DSFU.
Od mnogih kolegov sem slišal mnenje, da DSFU ne sodi v današnji čas. Eden od kronskih dokazov naj bi bila nespodobnost/nesodobnost izraza ustvarjalec, ki naj bi sodil bolj v čas socializma. Povzpetniški duh časa naj bi narekoval visokospecijalizirana društva, strokovnost itn. Kapitalizem, pač, norme, učinkovitost... Nekaj tako preprostega in naivnega kot je ustvarjalnost ne sodi več k nam. Nikdo se ni povprašal o tem, da je po svetu na tisoče filmmaker-jev, kar precej dobro korespondira z našim "ustvarjalec". Po nekem čudežu, verjetno ta čudež ima ime in priimek, in verjetno sta ime i priimek "čudeža" Igor Koršič in njegovi nevidni sodelovci - opore, se je DSFU udeležilo težke partizanske borbe proti potujčevanju slovenskega filma in prišlo na rob propada- ampak, preživelo je. Treba, mislim, čestitati Igorju Koršiču za pogum in trdost, katero je pokazal v zelo neravnopravni borbi. In tudi vsem, ki so ga podpirali v tem teškem obdobju (ki, predvidevam, zaradi posledic, še ni popolnoma končano). Zdi se mi ta trenutek Koršičeve borbe zgodovinski, ker je pokazal da slovenski film ima tradicijo in hrbtenico, in točno DSFU je pomembna točka te tradicije. Po tej Koršičevi borbi je postalo jasno, da se je slovenski film sposoben upreti politiki tudi na političen, demokratičen način. To pomeni neodvisnost in verjetno tudi novo demokratično rojstvo slovenskega filma. Končno, 59 let tradicije DSFU ni hec. Ampak, zgodovinskost sama po sebi ne zadošča če se ves čas ne potrjuje. DSFU se je potvrdilo. Ustvarjalnost kot osnova za združevanje slovenskih filmarjev se je torej potrdila. O ljudeh, ki uničujejo tradicijo svojega filma ni treba zgubljati besed-podobno oblastnikom, ki so nezadovoljni z narodom, kateri jih je izbral za vodje: nekateri bi radi bili vodje "boljšeg" naroda, imeli boljšo zgodovino (verjetno imperijalno namesto komunistične) in seveda "boljši"(a la Hollywood) tudi film.

V vprašalniku DSFU glede festivala slovenskega filma so bila dva-tri vprašanja posebej povdarjena. Ker so mi tudi na poseben način "pisana na kožo" svoje odgovore objavljam tudi tukaj:

3.Ali naj bo nagrada za dokumentarni film sestavni del FSF?

DA, Zakaj pa ne bi bila? Kakšni so argumenti proti? Saj je dokumentarec filmska zvrst. Filmska umetnost se je začela z dokumentarnim filmom. Skozi celotno zgodovino filmske umetnosti je dokumentarec imel pomembna dela in ustvarjalce. Ali bi izločili Wernerja Herzoga iz festivala nemškega filma če bi slučajno tam sodeloval? Torej, nagrada za dokumentarni film je nujno potrebna če hočemo ohraniti to zvrst filmskega ustvarjanja. Drugače bo dokumentarni film izginil iz tega prostora in kot dokumentarni film bomo (narobe) imeli TV reportažo ali podobne forme. Vprašanje „ali bo nagrada za dokumentarni film sestavni del FSF?“ razumem kot vprašanje „Ali naj dokumentarni film štejemo k umetnosti?“ (in ga torej nagrajujejomo za umetniški dosežek) ali pa dokumentarni film definitivno treba odpisati iz umetnosti in ga potisniti v žurnalizem? Ta druga opcija je zmotna in je le iluzija nevednežev, ker dokler se imenuje „film“ in bazira v filmskem jeziku bo pač umetnost. Bi pa morali verjetno več postoriti za kulturo dokumentarnega filma v naši družbi, tako da občinstvo ve kaj je to dokumentarni film, in kakšne razlike so med filmom in reportažo. Kultura dokumentarnega filma je pri nas zelo, zelo nizka. Če bomo še nagrado za dokumentarni film izključili z FSF bo to definitivno izginotje umetnosti dokumentarnega filma iz našega okolja.

4. Ali naj bo televizijska produkcija sestavni del programa FSF?

Če je vprašanje mišljeno: „Ali TV kot producent lahko sodeluje na FSF“ odgovor je DA. Zakaj pa ne, Tako kot vsaki drugi producent. Torej pravno-formalno DA. Vprašanje kakovosti TV filmov je pa drugo vprašanje. Predvsem to ali sodeluje z filmi (dramaturgija) ali z reportažami in novinarskimi formami. Torej, novinarskim formam verjetno ni mesto na festivalu, filmskim formam-umetnosti pa je neglede kdo je producent.

12. Komentirajte izvedbo lanskoletnega FSF v splošnem in podajte predloge za izboljšavo.

Rad bi povedal ne samo za lanjskoletnji, temveč za par festivalov nazaj, da se mi zdi nujno prekiniti prakso elitističnega (povzpetniškega) izločevanja filmov domačih producentov po kriteriju „profesionalnosti“, ki pa je precej sumljiv. Verjetno se je treba vrniti na prejšnji koncept A in B festivala (torej TEKMOVALNI program in INFORMATIVNI program) ter omogočiti širšem krogu ustvarjalcev prisotnost na festivalu. To ne samo zaradi tega ker moramo misliti na mlajše ustvarjalce in jim omogočiti pristop na FSF temveč tudi zaradi vrnitve FSF iz povzpetniško marketingškega SEJMA na prvotni pomen besede FESTIVAL in sicer: SVEČANOST, PRAZNIK. Izbira med konceptom SEJMA in FESTIVALA se mi zdi ključnega pomena. Sejem je lahko del festivala ne pa njegovo bistvo.


http://www.drustvo-dsfu.si/

V ZAKAVKAZJU

Na sliki: Kavkaz


Nasledjni post je objavljen na mailing listi Društva slovenskih režiserjev dne 15.07.2009 ob 23:o2



Lep pozdrav kolegicam in kolegom,

če koga slučajno zanima kako izgleda komunikacija producenta/avtorja z uslužbenci t.i. "javne televizije" z naše (sončne) strani Kavkaza posredujem kratko ampak zelo vsebinsko korespondenco z urednico in producentom Dokumentarnega uredništva RTV SLO. Gre za sodelovanje pri projektu Državljan A.T., ki ga je MzK izbralo za sofinanciranje RTV SLO pa izrazilo t.i. "programsko voljo". Vse kar sem dejanski hotel od RTV je nekaj arhivskih posnetkov, za katere so mi po čl.6 statuta RTS dolžni omogočiti dostop, tudi če niso koproducenti, torej za kompenzacijo. Ampak, vsakič ko se obrnem na njih so na dopustu, in posrečeno zapišejo: tudi drugič ko se obrenem na njih bodo spet na dopustu. Sicer pa, kot pravi urednica, "ne gre za politično diskriminacijo", ampak le za kontinuirani, neskonči dopust. Tudi to, da nimajo scenarija je navadno sprenevedanje, ker so o "programski volji" odločali na osnovi scenarija. Ampak, prepričajte se sami:

From: Jaka.Hemler@rtvslo.si
Subject: RE: DRZAVLJAN A.T.
Date: 03. julij 2009 10:42:09 GMT+02:00
To: dimitar.anakiev@guest.arnes.si


Pozdravljeni!
V prihodnjem tednu vam odgovorim, ko se urednica vrne z dopusta.
Lep pozdrav

Jaka



From: Ziva.Emersic@rtvslo.si
Subject: RE: Drzavljan A.T.
Date: 15. julij 2009 14:10:26 GMT+02:00
To: dimitar.anakiev@guest.arnes.si
Cc: Jaka.Hemler@rtvslo.si


Spoštovani gospod Anakiev,

Zamujen odgovor po mailu ( čas dopustov!) brez potrebe tolmačite kot namen politične diskriminacije. Prav tako ni potrebe, da se pozivate na Zakon o RTV. Uredniki ga dobro poznamo in se zavedamo vloge javnega zavoda. Ena od naših kompetenc je avtomonoma uredniška politika , ki je nikakor ni moč enačiti z disriminacijo. Vi to že počnete, čeprav se o projektu sploh še nismo začeli pogovarjati.
Kar zadeva projekt Državljan A.T., podpisana programska volja pomeni, da bomo film objavili, ne pa tudi, da ga bomo podprli kot koproducent. Projekte, ki so pridobili sredstva od AV sklada MK si prizadevamo odkupiti po licenčni pogodbi za predvajanje, v primeru pa, da od nas kaj potrebujete - v vašem primeru recimo arhiv - se prosim obrnite na producenta uredništva Jako Hemlerja (jaka.hemler@rtvslo.si).
Možne so tudi kompenzacijske pogodbe, ali v primeru da bo šlo za še več uslug TVS - kot sinhro ali čitanje slike - izjemoma tudi koprodukcija.
Vse je odvisno od dogovora med obema stranema.

S spoštovanjem,
Živa Emeršič
Urednica UDF



From: Jaka.Hemler@rtvslo.si
Subject: RE: Drzavljan A.T.
Date: 15. julij 2009 15:31:03 GMT+02:00
To: dimitar.anakiev@guest.arnes.si
Cc: Ziva.Emersic@rtvslo.si

Spoštovani,

Z jutrišnim dnem sem na dopustu, sem pa spet na delovnem mestu v ponedeljek, vendar se brez urednice, ki je prihodnji teden na dopustu (se mi zdi) ne morem konkretno dogovarjati o kakršenmkoli sodelovanju.
Ni mi poznano, če je bil urednici predložen scenarij za film, da je bila posledično izdana programska volja za predvajanje dokumentarnega filma. Vem, da ga jaz nisem dobil.
Možnosti, da bi v letošnjem letu stopali v event.koprodukcijsko razmerje žal ni.

Če z vaše strani obstaja neizogibna potreba po skupnem sodelovanju za realizacijo projekta, je potrebno pred tem predložiti scenarij in finančno konstrukcijo, na podlagi katerega se odločata urednik in producent, kasneje neodvisni producent.
V prvi vrsti je pomembna vsebina filma in kamlu za tem finančna konstrukcija.

Predlagam, da se urednici predloži scenarij, na podlagi katerega se bo odločalo nadaljnje sodelovanje.


S spoštovanjem,
Producent
Jaka Hemler

PS. korespondenca objavljana na listi DSFU in DSR.

Spoštovana ga. Emeršič!

hvala za pismo - v Vašo dobro voljo sploh ne dvomim, saj je večkrat obznanjena. Razlog za moje obračanje delu strokovni javnosti je neskladje med Vašo dobro voljo in dosegljivostjo, saj ste zame in projekt Državljan A.T. na dopustu že od junija. Tudi iz Vašega zadnjega pisma se ne da razbrati kdaj se bo ta dopust končal. Rad bi videl, da, tako kot pravite, za sve veljajo ista pravila, ampak, kot dobro veste, in je to tudi lahko dokazljivo, za ene ste na dopustu, za druge ne. Ali so Vaši motivi za takšno prakso politični ali ne je manj važno - ni pa ne važno, glede
na striktno zakonodajo. Tudi nesoglasje Vašega pisma s pismom g. Hemlerja ne bom omenjal. Ta ping-pong meč štejem v Vašo korist. Torej, še enkrat Vas vljudno prosim za odgovor o tem kdaj se lahko oglasim pri Vas zaradi dogovora o vporabi arhiva.
Želim Vam prijeten dopust.

S spoštovanjem,
Dimitar Anakiev

PS. jaz nimam moči nikoga pošiljati v Zakavkazje, temveč le nemočno ugotavljam da je Zakavkazje prišlo k nam.

On 2009.7.17, at 13:58, Emersic Ziva wrote:

Spoštovani Dimitar Anakiev,


Verjamem, da boste naredili vse za "dobrobit" projekta,
za katerega ste pridobili sredstva AV sklada na MK.
S postopki kot je javni linč urednikov TVS in
pošiljanjem na "pravo mesto" (torej v Zakavkazje), kamor naj bi
tudi sodili, brez dvoma izkazujete svoj profesionalni odnos.
Še enkrat ponavljam, da morate sami povedati, kaj pričakujete
od TVS za dokončanje projekta. Če gre samo za arhiv, ga boste odkupili
ali zamenjali za licenčne pravice.
V primeru drugačnega dogovora sklenemo koprodukcijsko pogodbo.
V vašem prvem mailu omenjate potrebo po arhivu in povprašujete
po možnosti za koprodukcijo. Vse možnosti so (še) vedno odprte, kot
sem vam napisala v svojem mailu 15.7. Za vse producente in vse projekte veljajo enaka
pravila. O vsakem projektu se pogovarjamo in pogajamo posebej.

Vaše insinuacije o "političnem delovanju urednice javne televizije"
in kršitvi slovenskih zakonov (!)
pa več povedo o vas kot o meni.

S spoštovanjem,
Živa Emeršič


Mimogrede: Jože Možina je resda podpisnik programske volje, vendar
na predlog urednika. Torej v tem primeru
te iste "politično motivirane" urednice, ki menda diskriminira vaš
projekt.

PPS. krespondenca objavljana na listi DSFU in DSR.

Dragi Igor,

oprosti, ampak nimajo prav, ker kršijo svoj statut i zakon o RTS in to tako da ME NE OTKLONIJO (kar ima pravne posledice), temveč se modro odpravijo na "dopust". Torej sploh se ne gre za koprodukcijo, ki je samo ena od možnosti kompenzacije, temveč za VPORABO ARHIVA (kar je v primeru Državljana A.T. lahko politično motivirano), torek očitno GRE ZA POLITIČNO DISKRIMINACIJO, katero zakon o RTS izrecno PREPOVEDUJE. Po čl. 6 statuta RTS je uporaba arhiva javna in na volju za vse. To je bisto, ker v biti se izogiba delovanja po zakonu o RTS (katerega je sprejela vlada g. Janeza Janše) in direktno politično delujejo.
Niti na eno vprašanje o VPORABI ARHIVA do sedaj NISEM DOBIL odgovor. Dobil sem pa odgovore katere nisem iskal, in sucer: da poznajo zakone, da so na dopustu ves čas, splošna navodila o koprodukciji in kompenzaciji, kako se vklopi TV aparat, itn. Odgovor kdaj in kako bi prišel do arhiva, e, tega odgovora pa nikjer.

Torej, da zaključim: zgodba o dopustih in koprodukciji je PODTAKNJENA in je le DIMNA ZAVESA, ki poskuša prikriti POLITIČNO DELOVANJE urednice javne televizije Žive Emeršič in njenega producenta (ki, očetno dela po njenih navodilih).

Torej ga. Emeršič je odgovorna za kršitev slovenskih zakonov in to zelo vešto prikriva z teorijo dopustov. Zato tudi moj naslov V ZAKAVKAZJU, ker takšne kršitve zakona so možne le v določenem tipu držav, ne pa v razvitih demokracijah.

Ker menim, da je ta naša korespodenca o javnih zadevah tudi javno korisna in se tiče vseh nas, ki delejemo v filmu, pošiljam to pismo tudi na DSFU.

Lep pozdrav,
Dimitar


On 2009.7.16, at 15:23, Igor Pediček wrote:

Dragi Dimitar,

Imaš popolnoma prav. Prav imajo pa tudi oni TV SLO, ki ti lahko projekt vzamejo v predvajanje, ali v koprodukcijo, ali pa ti ga zavrnejo.
Nikakor nočem RTV SLO zagovarjati, hotel sem le povedati, da imam dosti večje probleme z njimi ( snemam film z njimi, v koprodukciji, pa še pogodbe z njimi nimam podpisane, ker je vodstvo “na dopustu “ in ne uredniki. ).
Javni servis dol al pa gor, človeški faktor je vedno tisti, s katerim delaš.
Če si dobil na AV podporo, boš do podpisa pogodbe ( pravzaprav do končanjadel ) še vedno lahko uredil z Živo in Hemerjem. Al pa tud ne. Pa javni servis gor al pa dol.

Lep pozdrav

Igor Pediček

DA LI JE ŽILNIK LUD?

Želimir Žilnik, foto: Jovica Krstić, 2007

Donji tekst je Želimir Žilnik napisao za tribinu Potemkinov Novi Sad, održanu ovih dana u Novom Sadu. Iako je tema "lokalna" mislim da se odnosi na celi naš postkomunistički Balkan a možda "i šire".




Želimir Žilnik: ZAMISLI ŽIVOT U RITMU MUZIKE ZA PLES

Naslov uvodnog izlaganja sam očigledno, pozajmio od Jura Stublica, jer ta njegova pesma od pre trideset godina, na zanimljiv način korespondira sa temom koja nas je okupila na debatu o premisama kulturne politike Novog Sada.
Za razmišljanja gospodina Gradonačelnika, kako bi bilo korisno umetničku praksu, finansijski podržanu od Grada Novog Sada, staviti pod menadžment ili ingerenciju Exita, čuo sam, pre nedelju dana.
Boravio sam u Lilu, na granici Francuske sa Belgijom, gde se, od 14.marta do 12. jula, održavala velika spektakularna prezentacija, evropskih kultura Lille 3000.
Izložbe, film, literature, pozorište, instalacije, koncerti, spektakli, clubbing, debate.
Pozvali su me da učestvujem u dva programa –“NEVIDLJIVE GRANICE” gde je pokazan film EVROPA PREKO PLOTA I “MI I DRUGI” GDE SAM PREDSTAVIO MULTIKULTURNI DIJALOG I VIDEO RADIONICU “PODELJENI BOG”,U KOJOJ SMO OKUPILI 60 UČESNIKA IZ NOVOG SADA, MOSTARA, ISTANBULA, LJUBLJANE I BERLINA – U OKVIRU KOJE JE PROIZVEDENO 39 DOKUMENTARNIH FILMOVA I ODRŽANO VIŠE SIMPOZIJUMA U POMENUTIM GRADOVIMA.
Dakle, u kratkom telefonskom razgovoru, roming je u pitanju, čujem apartnu ideju gospodina Pavličića, koja umesto da me trgne, vrati sećanje na Stublica Jura i nadjem sebe kako po Lilu pevušim:

Zamisli život drugaciji od ovog

I Igraj, igraj, igraj, igraj
Zamisli život u ritmu muzike za ples

Zapravo, iz kratkog telefonskog razgovora sam zaključio da mora da je reč o nekoj doskočici, tipa: vidite kako posetioci u hiljadama dolaze na Exit, trebalo bi i naša pozorišta, galerije, pesnici i keramičari da primame nešto od tog mnoštva.
Priznajem: nikakva nervoza me nije smorila.
Od pedeset i jednog filma iz moje filmografije, ni jedan nije finansiran ni jednim dinarom od Grada Novog Sada. Direktor sam Terre filma osam godina, i ta je produkcija proizvela u ovom vremenu više nego svi drugi, za filmsku delatnost registrovani subjekti u Novom Sadu -osam naslova-, takodje bez ijednog dinara finansijske podrške Grada.
Moja prva poruka danas, nadam se da zrači optimizmom, glasi: možes u Novom Sadu biti umetnik, čak i sa nekim kontinuitetom u radu, a da te finansijski ne podržava gradska administracija. Jedino kada pokazuješ svoje radove van našeg grada i kada si u reklami i katalogu, kao novosadjanin najavljen, moraš kadkad da se ugrizeš za usnu, da se ne izbrbljaš, nedaj bože, da od 900 miliona dinara, kako kaže gospodin Pavličić da svake godine ide za kulturu, do tvoje produkcije nije došlo ništa…
Pred današnji razgovor čujem sa više strana sumnju tipa: zašto pominjati cifre i distribuciju novca, kada nismo javno raspravili principe kulturne politike i kada novosadske svetle kulturne tradicije nisu dovoljno osvetljene.
Moj je odgovor jednostavan: ako principi i prioriteti kulturne politike nisu jasno utvrdjeni u skupštinskim izbornim telima i političkim partijama, a po svemu sudeći nisu, onda će analiza trošenja budžetskih sredstava u državama koje su organizovane kao republike, najbolje pokazati šta su principi i prioriteti kulturne politike.
To su normalni postulati demokratskog mehanizma.
Ne vidim da tu ima ičeg gadljivog. Obrnuto, smatram da je moralno odvratno, a politički kontraproduktivno jer galvanizira retrogardne snage, skrivati podatke o distribuciji novca poreskih obveznika. Takve su pojave devastirajuće po demokratske i proeveropske političke opcije. Treba da nas brine što je podrska tim opcijama od 2000 godine do danas drastično pala. Jedan od glavnih motiva što u ovom razgovoru učestvujem je osećanje da se treba suočiti sa tim pitanjem.

Exit, koji je pomenut u telefonskom razgovoru, vratio me je na drugu Stublicevu strofu , kako to nekad biva, kad melodija krene, pa te ne napušta:

Ako zamisliš život u ritmu muzike za ples
Doći ce do promjene u tvojoj glavi
I vjerovat ćes da postoji nada
Ako zamisliš život u ritmu muzike za ples

Kada je Exit smišljen i realizovan, 2000 godine, od strane mladog Bojana Boškovića, Kovacevića i drugih, svi tačno znamo koji je kontekst bio, kako i ko ga je podržao.
Exit je faktički širio nadu da će početi da se živi kao sav normalan svet. Da će prestati pritisak i laži političke propagande o neprijateljstvu celog sveta. I sa tom nadom su hiljade pohrlile, prvo na Bećarac, a od 2001 godine na Tvrdjavu.
Ponesen utiskom da posetioci Exita emituju potrebu za komunikacijom, da im iz očiju izvire nada jer su ratovi i ludosti stale, vukao sam moju vernu filmsku ekipu po Tvrdjavi nekoliko dana u cik zore i napravili smo film EXIT UJUTRU.
Od Grada ili od Exita, razume se, niti smo tražili, niti dobili ijedan dinar. Mi smo filmom izrazili nasu podršku, a on je izborio dovoljno prostora za samog sebe, po televizijama, projekcijama, festivalima.
Dve godine kasnije, uz osecanje da Exit postaje ex jugoslovenski fenomen obnavljanja zatomljenjih fakata i sećanja iz zajednickog života, inicirao sam medjunarodnu video radionicu “PETROVARADINSKO PLEME” koja je rezultirala dugometražnim filmom i javnom tribinom u Art klinici, odrzanoj 10.07 2005, uz učešće sociologa,istoričara, umetnika i novinara iz zemlje i inostranstva. Materijale sa te tribune smo štampali i u publikaciji na srpskom i slovenačkom jeziku. Moj prilog imao je naslov “Emancipatorka uloga Exita”. Na internetu mozete lako da nadjete da su film i istraživanje postali referentni materijali na kulturološkim i sociološkim studijima.Da su javno pokazivani bezbroj puta.
Razume se, ni za ovaj rad od Grada ili Exita nije tražena niti dobijena ikakva finansijska podrška.
Ove činjenice pominjem iz razloga što ne samo da se brišu iz sećanja, nego poslednjih dana, od kako je današnji javni razgovor najavljen, čujem sa više strana: stari Žilnik je ovejani generacijski i medijski neprijatelj Exita.
To je najobičnija laž.
Medjutim, fokus današnje rasprave su premise kulturne politike Grada Novog Sada i ideje Gradonačelnika .
O Exitu , mislim da treba i može da se razgovara bez tabua ,činjenično i ozbiljno ali kada se ovogodisnji festival zavrsi.

Pre nego sto sam napustio Lil, raspitao sam se kod organizatora: da li ste na vaš grandiozni evropski kulturni sajam zvali i naš Exit? Dobio sam odgovor: da zna se za Exit. Mnogo je hvaljen, kao jedna od spektakularnih muzičkih revija u srednjoj Evropi. Pepsi Siget, Budimpesta, Donau Insel Beč, Soča Festival Tolmin, itd itd. Sjajna zabava i muzika, ali to je velikim delom komercijalna južno i severno američka muzika koja prosto nije korpus evropskog kulturnog stvaralaštva, kojem ovde dajemo prostor. To je indistrija zabave, uz marketinsku promociju osvezavajucih pića i piva.
Da li su Francuzi u oceni pogrešili?

Naš gradonačelnik misli drugačije.
On kaže da bi značajan deo kulturnih delatnosti grada Exit trebao da saobrazi svojoj metodlogiji i uspesima. Tu je pomenut i neki parazitizam, neplaćanje iznajmljivanja prostora, od strane raznih Art klinika. Tu sam se zamislio. Znam memljivi podrum Art klinike odlično. Kada smo organizovali skup sociologa, kurtuloga, novinara i drugih, na temu fenomena Exit, izabrao sam taj memljivi podrum, da se u njemu sastanemo. Zašto? Jer je taj prostor, a posebno njegov koordinator Nikola Džafo poznat gostima, kao jedan od najdoslednijih i najkreativnijih novosadskih umetnika i intelektualaca, koji je celu deceniju devedesetih, deceniju razaranja, pljačke i ratne propagande, hrabro stajao protiv tog mejn strima. Uz satanizovanja pa i fizičke rizike. To je poznato, nismo valjda već izbrisali iz sećanja fakte od pre deset-petnaest godina? Nije li, možda, svežem imidžu Novog Sada, grada u koji sada dolaze i desetine hiljada iz okruženja, ponešto doprineo projekat LED ART Nikole Dzafa i kolega?
Kako to da nas Gradonačelnik, fokusira taj memljivi podrum, kao centar parazitskog uzurpiranja gradskog prostora i to ovih nedelja, kada su gradjani Novog Sada gnevni na sazanje da političke partije, pa i one koje su dizajnirale devastaciju devedesetih, hladno, bez nadoknade koriste hiljade kvadratnih metara najekskluzivnijeg poslovnog prostora Novog Sada!
Da li je te nedomerene reči gospodin Pavličić izrekao nezadovoljan rezultatima kulturne produkcije u Novom Sadu? Nezadovoljan učinkom dotacija za kulturu, koje se izdvajaju iz budžeta?
Ni to ne treba da bude tabu tema. Parazitizma, neuspeha i nekreativnosti ima na svakom koraku.I izbegavanja da se polože računi.
Ali nisu li te devijatne pojave prisutne i u našem političkom establišmentu, koji ima svu moć i sav novac u svojim rukama, ali niti ostvaraju proklamovana obećanja, niti tarnsparetno troši sredstva, a naročito nikada ne čujemo relevatne valorizacije učinka. Ovo kažem, ali neću sad da ulazim u krupne stvari kao što je nestručno uradjen ogroman procenat privatizacionih poslova, koji je doveo domaću ekonomiju u stanje posustalog bolesnika.
Zadrzaću se na prostoru kulture.
Sredstva koje se izdvajaju iz budžeta, usled neprecizno formulisanih parametara kulturne politike, daju se jednim procentim po kako tako utrdjenim kriterijumima, na konkursima, gde manje ili više stručne komisije predlažu projekte za podršku. Ali, u isto vreme, iz budžeta se daju mnogo veća sredstva, arbitrarno, gde se političari ili partije predstavljaju kao kvazi kulturni menadžeri. Ta se sredstva izdvajaju pretežno bez transparetnosti, javnosti i gotovo uvek bez podnošenja računa. Ta vrsta divljeg, paradržavnog sistema finansiranja devastira normalnu kulturnu klimu. Ovih dana o tome ste mogli da čitate u brojnim medijima analize Mikija Manojlovica koji kaze da je, kada je izabran na funkciju Predsednika upravnog odbora Filmskog centra Srbije – naišao na haos: neodgovorno trošenje sredstava, nezavršavanje projekata, manipulacije, lična bogaćenja, neodgovorno političko lobiranje – što je devastiralo srpski film više od ponekog umetničkog promasaja, medju projektima koji su dobijeni u redovnoj proceduri.
Vidite, sa ovakvim pojavama, kod nas, u Novom Sadu i u Vojvodini, pozivam gospodina Gradonačelnika da se suočimo.
Možete isterati Nikolu Džafa iz podruma. Ali nećete rešiti ni jedan ozbiljniji problem.
U pogledu ideje da će probleme rešiti Exit, predlažem vam da se slobodnije otisnete u tom pravcu: prepustite Upravu grada, budžet i vaše mesto mladoj i dinamičnoj ekipi Exita.
Neka Novi Sad funkcioniše kao festival.
Jura Stublic bi zapevao, ali to je bilo pre trideset godina:

Pogledaj ulice su pune ljudi
Dječaci koračaju sa tranzistorom na uhu
Muzika dolazi iz podruma, iz krova
I čitav grad pleše kao da je lud, lud, lud
I ja sam lud...

KINEMATOGRAFIJA OTPORA

Donji tekst je srpska verzija teksta na slovenačkom koji se nalazi nešto ranije (neznatno promenjen) u ovom blogu u postu od 29.12.2008
Tekst je objevljen 08.06.2009 u beogradskim E-novinama i može se naći na adresi:

http://www.e-novine.com/sr/kultura/clanak.php?id=26869



Objavljeno: Pon, 08. 06. 2009. 15:55 KINEMATOGRAFIJA OTPORA


PHOTO: STOCK
Izraz kinematografija otpora danas dobija estetski predznak koji na jednoj strani želi preuzeti značenje koje je nekad imao izraz „autorski film”, a sa druge strane želi rehabilitovati dobro ime „društveno angažovanog filma”, zato što se u vreme kada je politika svakom pri ruci čak i angažovani autori - kao što su braća Darden - odriču filmskog aktivizma, što znači ne žele direktnu vezu sa politikom. Taj preobrat je razumljiv: u vreme kada je politika bila nedostupna, filmadžije su čeznule za političkim aktivizmom, danas kada smo svi gurnuti u politiku, koja nije ništa drugo doli polje propisanih konvencija, filmski autori se je odriču i radije estetiku pretvaraju u svoju, od politike nezavisnu, „političku” praksu

Piše: Dimitar Anakiev

Ima li smisla u eri tržišno usmerenog filma pogledati u zakulisje i potražiti još kakav način stvaranja filmova? Totalitarna ideologija tržišta je usisala sve žanrove, svaki smisao i čini se da izvan koprodukcija, tržišta i njegovih mehanizama film nije moguć, odnosno ako je moguć onda je beznačajan do te mere da ne zaslužuje pažnju struke i javnosti. Na sreću, to nije tako i u pozadini kraja istorije mogu se nazreti pokušaji stvaranja novih termina filmske estetike i prakse, koji se odnose na filmove „out of bounds”.

Kinematografija otpora (Cinema of resistance) je izraz koji sve češće srećemo na raznim krajevima sveta i koji zaslužuje našu pažnju zbog emancipacije izraza od tematiziranja direktnog političkog otpora - sve se češće upotrebljava da označi filmske prakse koje nastaju izvan tržišno usmerene umetnosti. Otpor tršištu, dakle, otpor kontroli filmske umetnosti od strane šićardžijske ideologije i njenih političkih (makar i demokratski izabranih) kumova.
Koliko juče, izraz kinematografija otpora bio je rezervisan za kinematografije koje su nastajale u tematskoj vezi sa različitim revolucionarnim i političkim praksama (kao na primer filmovi koji su tematizovali alžirsku protivkolonijalnu borbu, ili kubansku revoluciju, pobunu u Libanu ili otpor izraelskoj okupaciji, i slično). Danas, taj termin dobija estetski predznak koji na jednoj strani želi preuzeti značenje koje je nekad imao izraz „autorski film”, a sa druge strane želi rehabilitovati dobro ime „društveno angažovanog filma”, zato što se u vreme kada je politika svakom pri ruci čak i angažovani autori - kao što su braća Darden - odriču filmskog aktivizma, što znači ne žele direktnu vezu sa politikom. Taj preobrat je razumljiv: u vreme kada je politika bila nedostupna, filmadžije su čeznule za političkim aktivizmom, danas kada smo svi gurnuti u politiku, koja nije ništa drugo doli polje propisanih konvencija, filmski autori se je odriču i radije estetiku pretvaraju u svoju, od politike nezavisnu, „političku” praksu. U tom smislu Slavoj Žižek ima pravo kada (nevoljno) tvrdi da se je buntovnički duh preselio iz politike u kulturu. Dodajmo da se buntovnički duh naselio u kulturu koja ne želi participitarati unutar određenih i predviđenih okvira, nego želi biti politika po sebi.

U Njujorku su 29. juna 2003. otvorili bioskop pod nazivom „Bioskop otpora” (Resistance cinema). Zanimljivo je pročitati njihovo shvatanje ovog izraza, koje se prvi put baš ovde pojavljuje kao sinonim za društveno angažovane filmove i po metodologiji podseća na Bertolda Brehta. Na sajtu njihovog bioskopa piše: „Bioskop otpora postoji da bi predstavio uznemirujuće filmove tvrdokornih nezavisnih filmadžija koji nas izazivaju da razmišljamo o društvenoj i političkoj stvarnosti koja nas okružuje, tako što nas ne žele uljuljkivati, već nas naprotiv stimulišu na težak posao razmišljanja i spoznaje svoje uloge i odgovornosti za događanja u svetu. Nastojimo takodje stimulisati kolektivnu diskusiju posle svakog filma i kada god je moguće pozovemo autora da lično kaže neku reč o svojem filmu.”


Još ranije, u tekstu u koji je 18 avgusta 1999 bio objavljen u londonskom časopisu The Independent, Kris Dark (Chris Darke) uoptrebljava izraz francuske glumice Žane Baliba (Jeanne Balibar) „Kinematografija otpora” u vezi sa novim talasom francuskog art filma. Veza izmedju art filma i „otpora“ je prilično zanimljiva i danas skoro da revolucionarna. Iako Kris Dark u tekstu pokušava da se ogradi navodeći da Žana Baliba potiče iz poznate francuske marksističke porodice, izraz „Kinomatografija otpora” postavi za naslov svojeg teksta u kojem inače citira francuske kritičare ali i mišljene Žane Baliba. Za francuske kritičare „kinematografiju otpora“ karakteriše „zagledanost u pupak“ (to su dakle po njihovom mišljenju filmovi usko fokusirani na problem, bez mogućnosti komunikacije sa širokim gledalištem – „problemski filmovi“) medjutim Žana Baliba kaže da je kod „kinematografije otpora” u pitanju filmska praksa koji više zanimaju detalji od specijalnih efekata, više je zanima umetnost od spektakla i da se „kinematografija otpora“ odupire teškoj artiljeriji budžetskih filmova. I tako smo iz usta Žane Baliba opet došli do partizana, ovog puta filmskih! „Kinematografija otpora” je dakle oblik kulturne borbe koji se odriče teške artiljere jer ne želi kolaboraraciju sa nosiocima neprijateljskih vrednosti!

Iste godine internetni časopis IndieWire stvaralaštvo braće Darden eksplicitno nazove „kinematografija otpora“. U objavljenom intervjuu Žan-Pjer i Lik Darden orišu dodatne postulate estetike „kinematografije otpora“ istakavši posebno svoj dokumentarni metod (koji se odnosi na „pravu stvarnost“ onu stvarnost koja se ne podaje kameri!) a zatim razglase i svoj kredo: „Ne želimo biti bogovi ne želimo dominaciju nad stvarnošću. Želimo ostati na nivou stvari kakve jesu bez nametanja.“

Slično mišljenje takodje zapiše slovenački ombudsman Matjaž Hanžek u tekstu „Režiseri svojih života“ objavljenom na sajtu njegove vlade povodom festivala filmova o ljudskim pravima. „Demokratičan film ne može snimiti reditelj, čiji rad je mešavina feudalnih i totalitarnih ličnih odnosa. Ako je zločinački nežno prebirati po strunama dok Rim gori najmanje je neodgovorno insistirati da kamera radi, tražiti najbolje kadrove zgarišta i misliti na mogućnosti široke distribucije spektakla. Film bi morao biti sredstvo a ne cilj stvaralaštva. To uključuje spoznanje da ponekad treba promeniti uslove rada, estetiku i sam medij – čak do te mere, da se ukine – i to sa namerom ciljane usmerenosti filma... Savremeni film je zarobljen u svojevrsni paradoks. Ta najdostupnija, masovna i raširena vrsta umetnosti je kapitalno intenzivan proizvod isključujuće i hijerahijske strukture rada. U tom smislu film zavisi od društvene organizacije, koja temelji na iskorišćavanju i nasilju. Ako cineasti žele da budu deo rešenja, a ne deo problema, onda je nužno da reflektuju te odnose, da film otvore i demokratizuju, oslobode ga pokornosti politiki i kapitalu. Zadatak naprednih filmskih stvaralaca je da omoguće da svi postanemo scenaristi, glavni glumci i režiseri svojih života i da to radimo bez rizika i straha.“

I kakva je filmska situacija na Balkanu? Kao i u društvu: radikalno desna sa progresivnom pljačkom budžetskog novca od strane izabranih korisnika. Krik Fransoa Trifoa iz 1954 „Treba prekinuti sa remek delima“ uperen protiv dominacije tržišnih vrednosti u filmu kao do još nije dosegao Balkan. Brehtovski bioskopi takodje. Niti fon Trirova „dogma“ izgleda nije zaista dosegla balkansku spahijsku svest. Festivali postaju spektakli a pozitivna istorija, poput „crnog filma“ reinterpretira se za potrebe današnje ideologije i filmsko-spahijskog sistema. Balkan je u stanju filmskog feudalizma, koji niti u srećnim okolnostima ne može dovesti do kapitalističko-holivudskog raja koliko god se propoveda. Širi se lažna propaganda o komercijalnoj uspešnosti budžetskih filmova (sic!) a filmovi koji kojštaju 6-8 miliona eura dosežu 150 000 gledalaca. Gde je tu filmka levica? Odgovor: nosi svoj krst-jaram nacije. Ima li tu neke pobune i šta ta pobuna danas znači? Samo jaki, uporni i ludo smeli autori jasne lične i društvene vizije mogu osloboditi balkanski film i učiniti ga ponovo svojim, ponovo „crnim“ i demokratičnim. Dolazi opet vreme (filmskih) partizana.

DSR-Tretja diskusija

PISMO OD 16.05.2009, 14:02

Lep pozdrav Martin in vsi ostali,

osebno menim, da pri Pelkovi izjavi ne gre za afekt, temveč za uveljavitev normativnega sistema: samo tisti, ki nosijo materijalno odgovornost so lahko partnerji ministrstvu.
To smo slišali še parkrat in to je narava sistema v katerem je vrednota denar, ne pa človek. Avtorji smo pa samo ljudi, nič drugega, torej vredni le pravice na glas, ki ni obvezujoč.

Tvoja drža pri celi zadevi je pozitivna in legalistična, dobronamerna in zasluži spoštovanje in podporo. Kot predsednik DSR tudi ne moreš drugače. Težko je namreč verjeti, da
"legalističnost" ni dobra osnova za delo. Le da v demokracijah zakoni, torej legalističnost, prihajajo skozi borbo mnjenj. Jaz tukaj ne vidim da bi se o zakonih po katerima se uveljavlja
filmsko življenje javno debatiralo. Predvsem pa ne v stroki. Prihajajo iz vrha, od oblasti same, skriti v ocene različnih Modota, komisij in inštanci. V temu je problem: kako približati
mnenje "naroda" oblastnikom, kako naterati oblast da te posluša pri ustvarjanju zakonov. Te je težko politično delo, ki bazira na moči, naša edina moč je v povezovanju, torej jo ni,
ker se ne moremo povezati. Jasno je tudi zakaj se ne moremo povezati.

Če prav razumem dogajanja v slovenskem filmu, v teku je proces tajkunizacije, podoben tistemu, ki se je zgodil v širši družbi. Ko se ustvarijo filmski Šroti i Bavčarji, sklad bodo
ukinili ker domači tajkuni bodo tržno relevantni, mi vsi drugi pa njihovi delavci. To je scenarij za filmski Merkator, oziroma Tuš...itn. Vemo, da je narod v tišini podprl ta proces v
družbi, ga omogočil, tako kot mi zdaj. Narod zdaj nerglja po raznih internetnih forumih. To pravico mu dovolijo, kot ventil, seveda.

Iluzija "družbe" (ali oblastniške laži) da bodo Šroti in Bavčarji slovenski kapitalistični steber je enaka iluziji (laži) da bodo filmski Šroti in Bavčarji steber slovenskega filma.
Le kakšna jadrnica bo več v laguni. Ampak, to nam je kot kaže vsoda. Janezova dijagnoza "wannabe" je izredno natančna. Par naših "nobody" hoče biti "somebody". Za to jim treba
davkoplačevalski denar. Zakon jim to omogoča... Legalizem, tra, la, la... Seveda se Pelko hoče pogovarjati samo sa jadrničarji. Zakon mu to nalaga.

Parodoks je, ampak je avtor bil bolj spoštovan v obdobju Leonida Brežnjeva kot danes.

PS.. Ne bi rad negativno končal to analizo, ki hoče povedati naslednje: iztopiti čim prej iz meglic uzvišenosti "avtorstva" in "stroke" in razumeti svoj položaj kot položaj
navadnih delavcev. Torej iz strokovne organizacije prestopiti v sundikalistično, in če treba pristopiti Semoličevem sindakatu, ali katerem koli ( če se sami ne znamo
sindikalno organizirati in braniti ). Naše diskusije imajo izrazito sindikalni karakter, ni mi uspelo izslediti nobeno estetsko ali strokovno raspravo. Čim prej se dotaknemo
tal bo boljše. Janezova ideja o organizaciji filma kot gledališča je najboljši možni predlog za ohranitev "nacionalne kinematografije", ampak dvomim da bo zaradi prej
omenjenih interesov realizirana. Ne bom več tratil vašega časa...
Lep pozdrav, Dimitar

DSR-Dve diskusiji ali avtorstvo v zoni somraka

Na sliki levo: slovenski režiserji na osnivački skupščini DSR.


Naslednje dve diskusiji v obliki pisma sem naslovil na mailing listo Društva režiserjev Slovenije (DSR) v sklopu diskusije o mestu režiserja v sistemu vrednod v Sloveniji danes. To diskujo sta podprla Janez Lapajne in Maja Weiss, ostali so bili tiho.

PISMO OD 12.5.2009, 13:30
...Kar se tiče prvega vprašanja: mesta režiserja v sistemu vrednot, je seveda zadeva veliko bolj kompleksna.
V biti gre za temeljno vprašanje pomena sintagme "nacionalna
kinematografija". Za FSRS je nacionalna kinematografija le lokalna, pomanjšana, verzija tržno naravnane kinematografije. To je seveda laž in hinavščina na katero se ne reagira. Tako je zelo razširjena praksa lažnih predstavljanja: budžetski filmi se predstavljajo kot tržne uspešnice (sic!). Če je producent ali režiser tržno naravnan in uspešen potem je budžetsko financiranje čista kraja davkoplačevalskega denarja (kaj če bi iz budžeta financirali, na primer, porno industrijo ?) To seveda ni tako, in zato je aplikacija numeričkih ocen, tržnih kriterij itn. popolnoma nesmislena, lažna, in kar je bistveno-kontraproduktivna.
Jaz ne vem od kod mandat FSRS za aplikacijo principov (očitno doma lažnih) in postulatov filmskega trga?
Ne vem ali se je o tem kdaj javno raspravljalo in ali je izdelana nacionalna filmska strategija ? Če je, potem je vprašanje kdo ju je izdelal in ali je DSR sodeloval pri tem ?
Vsi visimo na budžetu hlinimo pa kapitalistične orgazme in dodelujemo (lažne) principe trga v slovenskem filmu.
Osebno menim, da to ni delo DSR. Vidim pa vlogo DSR v borbi za vrednote, v ukazovanju na nesmislenost (in škodljivost po lastne vrednotne ) tržnega sistema, v definisanju pomena "nacionalne kinematografije" (lahko bi sprožili javno raspravo o tem, kot rečeno, sploh ne vem ali se je o temu raspravljalo...). Skratka, zdi se mi da DSR še nije začel opravljati svojega dela... Ker je mlada, šele formirana organizacija, in ker se družbene vrednote v katerih delujemo šele pošteno razkrivajo. Ampak že na prvi pogled je jasno, da FSRS ne potrebujemo kot dodatni,
(odvečni), instrument tržnih vrednot. Kot tržni "umesnik" FSRS ne more biti drugo kot sredstvo manipulacije in inštitucija za ohranjevanje privilegij. Prej narobe: FSRS bi moral
ščititi domači film od vrednot trga. Tako da bo režiser lahko izbiral svojo pot med nacionalno kinematografijo in tržno kinematografijo. Koprodukcije so pa nekaj drugega.

Ideja za poseben debitantski natečaj se mi zdi odlična.

Dimitar Anakiev


PISMO OD 14.5.2009, 16:09
Hotel bi samo še opozoriti na diskriminacijo "low-budget" produkcije, ki ne samo da ima ta problem, ker nima denarja, temveč se "po kapitalistično" (kvazi-tržno) izrinja iz lokalnega
filmskega prostora kot manj vredna, samo zato ker ni narejena "za velike pare".

Torej, denar je pri nas "estetski kriterij".

Primer mojega filma Rubbed Out (Zradirani) je dovoljoj dober: par dni nazaj je bil prikazan na Doc Europa u Lisboni, kot uradni predstavnik Slovenije, ne da bi ta novica bila objavljena
kjerkoli, predvsem pa ne na portalu FSRS. Že prej so temu filmu bili zamolčani IDF Amsterdam, Jereven, Kampala... V Sloveniji se nič ne ve o tem (Istočasno se obešajo na velika zvona filmi za katere se porabi ogromno denarja, pristanejo pa na približno istem številu festivalov in nagrad, kot tisti narejeni za skromne vsote. Le da se za te festivale in nagrade ve, ker seveda nekaj stanejo)

Iz istega razloga (low-budget) je bil zavrnjen za predvajanjenje na 10.FSF moj film "Srbski žeblji", pozneje zmagovalec DokMa, nagrajen še na Aster festu ( Lordan Zafranović predsednik žirije), prikazan na ZagrebDox-u in še 10 drugih festivalov. Za slovenske povzpetniške filmske standarde pa ni bil dovolj dober.

Nagrade za film na zadnjem FSF pa su bile tudi za "producentski standard" - torej za denar. Kam to vse pelje ? Zaenkrat lahko le vpozorim, da v slovenskem filmu že vlada javna in
odprta diskriminacija na podlogi denarnega vložka. Ni seveda težko zaključiti, zakaj je temu tako.

Dimitar Anakiev

DOC EUROPA ali Zakaj pri nas ni temu tako?

Sredi aprila sem prijel vabilo iz Apordoc (Associação pelo Documentário, oziroma Portuguese Documentary Association ) za moj film Rubbed Out, katerega so želeli prikazati na festivalu Doc Europa v Lisboni. Presenečenje, ker je Rubbed Out film iz 2004, torej festivalski rok vporabe mu je pretekel. Nič za to, Portugalci se ne menijo za konvencije, hoćejo ga na festivalu. Ok, pomislil sem in naenkrat začutil veter svobode. Zakaj pri nas ni temu tako? Potem so prišli prazniki, pokazalo se da je beta, ki sem jo odposlal, brez angleških podnapisov. Nič za to. Z DVD-ja so naredili master in ga presneli na beto. Predvajali film brez težav. In še zahvalili so se, poslali mi katologe in mojo beto po TNT-ju nazaj. Ah, kako sprošćeno in normalno. Za kaj pri nas ni temu tako?