ČTO TAKOE ISKUSSTVO?

Dimitar Anakiev

ČTO TAKOE ISKUSSTVO?



Spodnji mail objavljen je na mailing listi Društva slovenskih režisera (DSR) dne 02.05. 2011.


Spoštovane kolegice in kolegi,

kratko obvestilo o tem da odustajam od svojega „avtorskega večera“ v Kinoteki, ker se je pokazalo da avtor na „svojem“ večeru ne more sam izbrati svoje filme, temveč namesto avtorja njegove filme izbira samozvani selektor g. Boris Petkovič. Tako kot pri drugih selekterjih pri nas, tudi g. Petkovič ponuja en kup formalističnih razlag za svoja nenavadna početja, kot so „izrazna moč“, „vizualno bogatsvo“ „narativna kompleksnost“ in podobne floskule. Ker vem, da se pri nas avtor generalno ne spoštuje, seveda je iluzija pričekovati da bi se avtorstvo naenkrat začelo spoštovati na t.i. „avtorskem večeru“ (ki bi se morda moral imenovati: „večer g. Petkoviča") in seveda se nikoli ne bi razjezil zaradi situacije, ki je mnogo starejša, daljša in težja od samega g. Petkoviča. Razjezilo me je samo to, ko mi je na koncu, poleg pokazenega prokrustovskega nespoštovanja g. Petkovič še zažugal s prstom in povedal nekaj v stilu: „zdaj ko sem ti naštel formalističke razloge, ne mi govoriti naokoli da sem ti zavrnil film zaradi političnih razlogov“. Torej, niti interpretacija se mi ne dovoli (sic!) apak g. Petkovič me zato opozarja na pravico, da spremenim svoje mnjenje in to tako da se strinjam z njegovim izborom. Ker pa usklajevanje svojega mnjenja z njegovim mnenjem (seveda neusiljivo podanim v formi „predloga“) nimam še na seznamu svoje avtorske misije, moram odkloniti sodelovanje na tako zamišljenem „svojem“ avtorskem večeru. Po vsem tem človel, ali pa avtor, če te dve besedi gresta skupaj, lahko samo ponovi vprašanje katero je svoječase postavil grof Lev Nikolajevič Tolstoj v znamenitem eseju: „Čto takoe iskusstvo?“ (Kaj je to umetnost?)

Lep večer želim,

Dimitar Anakiev

SAMOUPRAVNA FILMSKA ZAJEDNICA

Prilikom rada na celovečernjem igranom filmu NORMALAN ŽIVOT porodila mi se je ideja o SAMOUPRAVNOJ FILMSKOJ ZAJEDNICI. To je savremena parafraza legendarnih "Samoupravnih interesnih zajednica" iz socijalističke Jugoslavije. Ove zajednice ne samo da su bile osnovna ćelija filmske proizvodnje u Titovoj Jugoslaviji, već su se po uzoru na njih stvarala slična udruženja filmskih staralaca i radnika u kapitalističkom svetu. Svakako najpoznatije interesno udruženje filmadžija u kapitalističkom svetu koje je bilo inspirisano našim tadašnjim filmskim interesnim zjednicama bilo je čuveno Minhensko udruženje Filmverlag der Autoren koje je objedinilo vidjene nemačke autore kap što su Fassbinder, Herzog... Naš način rada na filmu NORMALAN ŽIVOT, ljudi dobrovoljno i besplatno okupljenih oko filma, bio je čini mi se najčistiji oblik interesne zajednice a naš interes bio je film a ne novac. Medjutim, nezavisno od naziva i karaktera današnjeg poretka postavlja se pitanje da li uopšte stvaralaštvo ima drugu opciju od udruživanja, samoorganizacije, medjusobne solidarnosti i ispomoći. Sila ima silu a mnogi od nas koji smo izvan puteva sile imamo kreativnu moć. Sile se udružuju da bi bile silnije, da bi vladale, a isto moraju i kreativni a nemoćni ako žele da žive, ako ne žele da budu apsorbovani od strane tupe sile vlasti i pretvoreni u njenu rutinu. Neki baš to žele da ih sila uzme pod svoje--uredu, ali ima onih koji ne žele da ih kodifikuju, markiraju i upotrebe. Ima onih koji još uvek žele pravo da dišu i stvaraju slobodni. A za to pravo se mora izboriti. KREATIVCI SVIH ZEMALJA UJEDINITE SE!

NEŠTO MRDA ISPOD BRDA: DOKUMENTARNI FILM

Dimitar Anakiev

NEŠTO MRDA ISPOD BRDA: DOKUMENTARNI FILM

Povodom prve edicije Underhill Fest-a

Evo me uzbudjenog, u predvečerju novog snimanje; sutradan sedam u auto i odlazim u nepoznato. Oprema je spremna a kamerman dolazi zorom—novca ima toliko da se počne, snima nekoliko dana i posle vidi gde to vodi... Ja volim dokumentarni film jer je to način života: put pod noge pa u nejasno i neizvesno. Dokumentarni film može biti urban, prigradski ili nas odvesti u divljinu, rat i bespuće ali je svakako nomadski, lutalački, nestacionarni način života i rada koji se odupire industriji, dosadi i porobljavanju čoveka--sve to je upisano u njegovu suštinu još pre nego što sumirate rezultate...

Dokumentarista se uvek nalazi tamo gde se po njegovom mišljenju dogadjaju važne stvari, čineći nevidljivo vidljivim. A davati lice nevidljivom je i posao pesnika i madjioničara koji u hokus-pokus preobratu mora svojim vrućim emocijama, ili dimu i magli, dati oblik. Medjutim, u dokumentarnom filmu je fizički aspekt preovladjujući--reditelj material uzima iz svakodnevnog, fizičkog sveta. Zato mora zaroniti u njega, proputovati ga i pipnuti, emocionalno se vezati za aktere i situacije, izložiti samog sebe, često učinti sebe indirektnim (ali stvarnim) učesnikom nekog društveno-istorijskog procesa, samo zato da bi ga snimio, dokučio i obznanio. To je često opasno a uvek je zanimljivo i uvek izazov...

Što je više stvarnosti, rizika, strasti i ličnog angažovanja u dokumentarcu, oni su zanimljiviji, jači i ubedljiviji—blef je nemoguć, akademski fingiran dokumentarac je uglavnom kič. Ali ima tu i drugih stvari... Mene je u avanture dokumentarnog filma prvenstveno gurala želja za upoznavanjem sveta oko sebe; želja za razgrtanjem ideološke magle i spoznavanje nepatvorene istine. A istina je uvek revolucionarna.. Obznanjivanje istina o svetu koji nas okružuje je dakle pokušaj uredjenja tog sveta i borba za odredjene vrednosti. To je zadatak svakolike stvarne umetnosti.

U stara, bogom dana i romantična vremena, kada se je više pažnje poklanjalo umetničkoj formi i jeziku nego istini i stvarnosti, dokumentarni film se je na festivalima pojavljivao zajedno sa svojim, nešto mladjim, igranim sabratom. I već tada je dokumentarni film izazivao specifične efekte uzrokovane stvarnom, nesumljivo faktualnom sadržinom. Naravno, postoje i dokumentaristi, a ti su katkad i u većini, koji više vole bavljenje formom (zvanom „filmski jezik“), nego istinom. Suočenje sa stvarnošću je uvek težak posao i zato je mnogima umetnost uopšte, pa i umetnost dokumentarnog filma, komforan i isplativ eskapizam.

Takvi umetnici nude utočišta pred stvarnošću i veštačke rajeve, a stvarnost prepuštaju „stručnjacima“ ili „odgovornima“ (tj. političarima). Oni ne veruju ni sebi ni javnosti. Medjutim, to, da ste u svom umetničkom radu upućeni na deliće stvarnosti („stvarne stvarnosti“, rekao bih) ipak čini dokumentarni film posebnom, društveno angažovanom, i društvo zahvaćujućom umetnosti.

Dali je sve to potrebno reći u obraćanju jednom novom festivalu dokumentarnog filma, posebno ako taj festival uspešno i elokventno progovora već prvom svojom edicijom, kao što je slučaj sa Underhill Festom u Podgorici? Ja mislim da jeste, jer je fenomenološko razmišljanje korisno ako želimo autentično trajanje i razumevanja odredjenih dogadjaja. Daćemo za pravo onima koji u specijalizovanim filmskim festivalima vide efekat komercijalizacije filma i stvaranje tržišnih niša, ali ćemo istaknuti one elemente dokumentarnog filma koji više od pretvaranja filma u robu kreiraju specifičan svet, modalitet, odnose i relacije, koje dokumentarni film kao vrsta donosi gledaocu i lokalnoj sredini. Sagledan po sebi, dokumentarni film može u odredjenom društvu imati dvojnu funkciju: s jedne strane biti veza sa svetom kao celinom, pa i sa današnjim globalnim svetom i njegovim trendovima (kosmopolitska funkcija), s druge strane njegova specifičnost je dobra osnova za izgradjivanje lokalne posebnosti, rezistencije i nepripadanja glavnom toku—ako tako želimo. Dokumentarni film je jeftiniji i pristupačniji, lakše ga je odomaćiti i duže čuvati, zajedno sa svim njegovim društvenokorisnim efektima, nego što je to slučaj sa igranim filmom. Dokumentarni film može nesputano i slobodno uspevati izvan tržišta i standarda tržišne ekonomije a to je danas velika privilegija. Šta više, mnoge zemlje koje zbog nevelikog broja žitelja ne mogu ostvariti filmsko tržište, jedna od takvih je Kanada, ne izgradjuju industriju igranog filma već se specijaliziraju u dokumentarnom filmu.

I ako jedna velika i moderna kaputalistička zemlja, poput Kanade, vidi svoju filmsku budućnost u dokumentarnom filmu, koliko je onda tek dokumentarni film važan za mali, siromašni, provincijalni, mestimično srednjevekovni, Balkan?

Festivali dokumentarnog filma bi trebalo imati funkciju malih univerziteta na kojima se odgaja publika, stvara filmsko mišljenje i razmišljanje, održavaju tribine na odredjene društveno aktualne ili filmske teme, vrše retrospektive dokumentarnih autora ali i na radionicama stvaraju novi autori dokumentarnog filma, novi mladi dokumentaristi. Verovatno su baš dodatne delatnosti prilika i za Underhill Fest da raširi festival, ali i pusti još jače korene, i unapredi svoj rad i uticaj.

Na mnogim festivalima škole i radionice dokumentarnog filma postoje, naročito na onim većim. Medjutim, ono što uznemirava je, da postojeće radionice ne funkcionišu kao filmske već kao marketinške škole. One dakle ne uče mlade ljude da budu svoji, da pronalaze svoj izraz i teme, već ih paradoksalno uče kako da uspevaju na filmskom tržištu (apriorno uspeti na tržištu, uspeh na tržištu kao dominantna strategija i vrednost, znači ustvari suprotno: „ne biti svoj“). Ne potcenjujem takvo znanje ali ono se može dobiti danas takoreći svuda u kaitalističkom svetu. Postoje instant paketi marketinškog znanja a takodje i instant stručnjaci koji čekaju, treba ih samo pozvati i naručiti, kao pizzu.

Mnogi se odlučuju za instant recepte kao dokaz svoje „savremenosti“ i ne osudjujem ih. Stimulišu ih čak i vlade i lokalni filmski fondovi da rade baš tako: instant. Fast food taktika. Linija manjeg otpora. Medjutim, umesto instant producentima i dramaturzima možda je bolje dokumentarističke radionice poveriti iskusnim autorima dokumentarnog filma, bilo stranim bilo domaćim, onim koji mogu mlade ljude povesti na put dokumentarističnog autorstva. Od onih koji budu uspeli kao autori neki će uspeti na i na tržištu a obrnuto sigurno ne važi. Jer samo autori mogu stvoriti dokumentarni film i uticati na život i na sredinu.

SEDAM RAZLOGA ZA "REKOM" U SLOVENIJI

Dimitar Anakiev

SEDAM RAZLOGA ZA „REKOM“ U SLOVENIJI

Tekst napisan za prvu konsultacijama za osnivanje REKOM u Ljubljani 11.09.2010

Postavlja se pitanje da li i zašto REKOM¹ u Sloveniji? Naravno, i zbog Izbrisanih² tj. dvadestogodišnjeg organizovanog i sistematičnog kršenja ljudskih prava 25.671 bivših Jugoslovena u kojem je konsenzualno učestvovala celokupna slovenačka politika. Ali pre svega treba potražiti razlog za gornja pitanja: da li ona dolaze zbog toga što je:

a. Deo politike proglasio „Brisanje“ državotvornim aktom i temeljom slovenačke državnosti i možda bi se gornja pitanja o REKOM-u mogla dovesti u vezu sa tom tvrdnjom tj. pitamo se ugrožava li REKOM slovenačku državnost utvrdjivanjem činjenica o brisanju? Ili ova pitanja dolaze zato što je

b. Slovenija ušla u EU i regionalno povezivanje sa nevladinim sektorom bivših jugoslovenskih država nije potrebno tj. pravni mehanizmi EU omogućuju efikasnu zaštitu ljudskih prava u zemljama članicama (na primer nedavna odluka suda u Strasburu po pitanju 11 izbrisanih). Ili pitanja dolaze zato što je

c. Slovenija nakon skoro 20 godišnjeg organizovanog i sistematičnog maltretiranja približno 100.000 ljudi (ako zvanično priznatom broju Izbrisanih pridružimo članove porodica) tj. maltretiranja i ponižavanja više od 5% svojeg stanovništva tokom 20 godina konačno uspela da efikasno reši sve probleme nastale iz ove lokalno veoma poštovane prakse kršenja ljudskih prava.

d) sve gore napisano nije tačno

e) postoje razlozi (trivijalne prirode?) koji ovde nisu navedeni

Da bi razmatrali gornja pitanja moramo postaviti dva dodatna, ona koja skidaju veo „svete tajne“ sa fenomena „brisanja“ i pokazuju njegovo pravo lice. Prvo pitanje je koja ideologija stoji iza „brisanja“ i drugo, čemu ona služi.

Nijedan od autora vrednih tekstova i naučnih radova koji su bili napisani u Sloveniji u proteklom periodu, i koji su mi bili dostupni, ne otkriva ovu „svetu tajnu“ slovenačke nacije koja je uspela da u neverovatno dugom periodu veže nevidljivim nitima partije i pojedice, predsednike vlada, parlamenata i države sa običnim narodom—sve sa jednim ciljem: da moralno, duhovno, materijalno i fizički slomiti 25.671 lice neprave političke provenijence. Često vidjeni grafiti na ulicama raznih slovenačkih gradova „Čefurji raus“³ odraz su iste političke kulture i političkih težnji. Moramo jasno i glasno zapisati: Ideologija „brisanja“ je militantni anti-jugoslovenski šovinizam istorijski nastao u vreme pred i za vreme drugog svetskog rata kao ideologija kolaboracije sa fašizmom u ime odbrane „evropskih vrednosti“. Na ovom mestu mogu nastati dalja pitanja za one koji se bave fenomenologijom vladanja. Na primer: kako je moguće da za potrebe svoje vlasti bivši Titovi brigadiri i policajci, konvertitirani komunist, dignu iz blata zastavu fašizma koga je baš komunizam na ovim prostorima istorijski porazio? Na sličan način bilo bi moguće objasniti i kolaboraciju i fascinaciju sa idejom „brisanja“ koja je zahvatila i visoke državnike, dokazane antifašiste, pa i gurue alternativnih nenasilnih politika po svetu, koji su tekovinu brisanja čuvali kao „zenicu oka svoga“--u smislu: demokratija i sloboda neka vlada negde drugde, ovde mora da bude ovako.

Za potrebe ovog teksta nije potrebno ulaziti u šire objašnjenje fenomenologije vlasti. Medjutim, shvatimo li pravo lice „brisanja“ više nego jasno je da ideologija koja je inspirisala „brisanje“ ne može biti državotvorna ni u jednoj državi a pogotovo ne u Sloveniji, državi i narodu čiji su istorijski temelji postavljeni tokom NOB. Štaviše, poznato je da je slovenački narod tokom vladavine fašizma bio predvidjen za likvidaciju i asimilicaju i stoga prikazivanje ideologije kolaboracije „državotvornom“ znači ne samo lažnu državotvornost već i drzak pokušaj istorijskog revizionizma sa namerom poraženi fašizam i kolaborante retrogradno i lažno utkati u državni i narodni temelj (iz koga su fašističkom kolaboracijom sami sebe izbrisali).

Tek sa ovih pozicija možemo racionalno pristupiti argumentaciji postavljenih pitanja i utvrditi-vrednovati mesto REKOM-a u Sloveniji:

1. REKOM ne samo da ne ugrožava državotvornost Slovenije već putem utvrdjivanja

istine može doprineti pobijanju lažne državotvornost kreiranu radi potreba dela politike.

2. REKOM vrši kontekstualizaciju „Brisanja“ zato problem koji je zbog „preseljenja“ države u novi politički prostor (EU) postao neprepoznatljiv dobija ponovo svoje pravo lice a glavni akteri se vraćaju „na mesto zločina“ sa koga su pobegli.

3. EU i REKOM su ne samo kompatabilni već EU podržava REKOM jer karakter problema zahteva internacionalizaciju na nivou civilnog društva a civilnim društvima iz Evrope su problemi raspada Jugoslavije tudji. Zato je REKOM „prirodan“ okvir za utvrdjivanje istine.

4. Nova slovenačka vlada (Boruta Pahora i ministarke za unutrašnje poslove Katarine Kresal) je prekinula skoro dvadestogodišnju „fascinaciju zlom“ slovenačke politike u slučaju Izbrisanih (ustvari ukinula je ratno stanje). Uradjene su mnoge značajne stvari, pre svega u administrativnom smislu: na povraćaju pravnog statusa izbrisanih ljudi. Medjutim zbog dvadesetogodišnje konsenzualnosti celokupne slovenačke politike prema Izbrisanima mnogi aspekti pravde su još uvek nedostupni, Izbrisani, njihova kultura i jezik su i dalje stigmatizovani, a politički sudovi u mnogim slučajevima su ispred pravnih.

5. REKOM je nesumljivo prilika za donošenje drugačije atmosfere u razmatranju pitanja „brisanja“ jer Izbrisani ljudi, njihova kultura i jezik se skoro dvadeset godina nalaze u neprekidnom ratnom stanju, u uništavajućem ratu niskog intenziteta koji je država vodila prema njima.

6. Utvrdjivanje istine u slučaju „brisanja“ je možda šansa da Izbrisani dobiju status žrtve a krivci pošalju na sud. Ne treba zaborovati da su „izbrisani“ prve šrtve državne politike etničkog čišćeja na Balkanu devedesetih, preteča i uvod kasnijih krvavih dogadjanja širom bivše države.

7. Utvrdjivanjem istine u slučaju Izbrisanih REKOM možda može po prvi put da otvori novu temu pitanjem o genocidu nad nacijom Jugoslovena⁴, koja je na popisu iz 1988 stajala uz rame mnogim drugim nacijama, ali samo Jugoslovene nije imeo ko da zaštiti, a tako je i danas. Ubedjen sam da Izbrisani u Sloveniji reflektuju u najvećoj meri baš ovaj problem.

Dimitar Anakiev, pisac i režiser

autor filmova o izbrisanima: Rubbed Out, 2004,

i Državljan A.T., 2009, takodje je jedan od Izbrisanih,

potpisnik je koalicije za REKOM

1--Regionalna komisija za utvrdjivanje i prezentiranju činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava u bivšoj Jugoslaviji (REKOM)

2-Tajno brisanje 25.671 Jugoslovena iz registra stalnog bivanja R Slovenije 26.02.1992. Brisanje je izvršila vlada Lojzeta Peterleta tj. ministarstvo za unutrašnje posčove ministra Igora Bavčara.

3- „Čefur“ takodje „čifur“--reč koja dolazi iz srpspskog „čivut“ sa pogrdnim značenjem „jevrejin“, u Sloveniji označaba sve pripadnike bivših jugoslovenskih republika dok „raus“ u frazi „Čefurji raus“ na nemačkom znači „napolje“ i ujedno pokazuje, precizno locira, svoju idejno kulturnu provenijencu u nemačkom nacizmu.

4-U statističkom kalendaru Jugoslavije iz 1988 nacija Jugoslovena broji 1 219 000 ljudi i čini 5,4% ukupne populacije.

PODPIRAM DSFU

From: dimitar.anakiev@guest.arnes.si
Subject: DSFU
Date: 10. december 2009 18:46:01 GMT+01:00
To: dsfu.dsfu@gmail.com, dimitar.anakiev@guest.arnes.si
Cc: reziserji@googlegroups.com
Reply-To: reziserji@googlegroups.com


Podpiram DSFU,

nova društva so v ospredju dogajanja, ampak sledijo parcijalnim interesom in nemorejo doseči ne širše vizije ne celostnega pristopa do slovenskega filma. Poleg tega popolna esnafizacija slovenskega filma je nemogoča: samo dva esnafska društva (režiseri in producenti) sta
sposobna uveljaviti demokratično moč in to šele takrat ko sta se združila. Za novimi društvi ostaja vrsta problemov katere ta društva po svoji naravi ne morejo rešiti, ker sta elitistično zastavljena in se ukvarjata samo z igranim celovečernjim filmom. Pravzaprav iz teh
„društev“ imamo spet samo eno društvo, v dveh oblikah, ki se imenuje: „Društvo igranega celovečerca“. Predstavljajte si, za vsporedbo, društvo pisateljev v katerem so na dnevnem redu samo romanopisci. Kje pa so pesniki, pisci kratkih zgodb in esejisti? Kakšna bi bila slovenska literatura brez poezije, kratkih zgodb in esejistike? Točno takšen je slovenski film: spominja na francosko državo iz 17. stoletja: „L' etat c'set mois.“ Očitno so mladim nacijama potrebne
dolge forme, epopeje, da bi izrazile svojo bit. Esnafska združenja so vtoliko res „sodobna“, ker odsevajo stanje v širši družbi: rešujejo se problemi elite, problemi ostalih so ali nepomembni, ali nevidni.
Poleg tega je 50 letna tradicija DSFU vredna spoštovanja. Samo male kulture ne cenijo tradicijo. Upam, da se bo DSFU postavil na noge in se začel ukvarjati z vitalnimi problemi slovenskega filma. Če obstaja takšna potreba potem so vse težave premagljive. To je odvisno tudi od
subjektivizacije članstva, in želje članov in vodstva da se z vitalnimi problemi ukvarja. Naj spet omenim eden med njimi: dokumentarni film je pri nas pred izginotjem. Ta fundamentalna filmska zvrst je popolnoma okupirana na eni strani zaradi podrejenosti medijem na drugi strani pa zaradi podrejenosti produkciji in estetiki igranega filma. Pa še drugi očitni problemi obstajajo, katere se „celovečernji filmski esnaf“ v obeh svojih združljivih oblikah ne bo nikoli lotil.
Kar se tiče svetovne razširjenosti konecepta DSFU, zasledil sem v svetu kar nekaj „Filmmakers Association“ in mislim da se DSFU, če potrebuje svetovno opravičilo za svoje ime, zlahka skliče na ta prastari koncept.

Lp, Dimitar Anakiev

TRST JE NAŠ in politična cenzura

Pismo objavljeno na mailing listi DSR, 07. november 2009 11:25:36 GMT+01:00










Spoštovane kolegice in kolegi,

le opozoril bi na nekaj kar smo verjetno vsi slišali: mladem slovenskem režiserju Žigi Vircu se iz tuje države politično cenzurira diplomski film "Trst je naš".
Ta mladi človek se torej na samem začetku svoje poklicne karijere srečuje s tem da mora delati "univerzalne teme" če hoče preživeti. Tudi če hočemo pustiti po strani očitnu ideološkost "demokracije" in zgodovinski revizionizem, ki spodkopuje narodove korenine in promovira fašizem kot nekaj "normalnega" protiv česa je bilo zgrešeno boriti se, ter, v isti potezi, praktično jemlje pravico tako avtorju kot njegovemu narodu na lastno zgodovino, torej če pustimo vse to postrani kot "politiko" in sprejmemo vsiljeno "apolitičnost" (torej, da nimamo svojih lastnih stališč, ter da drugi razmišljajo namesto nas), kar v biti ni "apolitičnost" temveč političnost par excellance, če vse to suženjsko sprejmemo, ostaja še temeljna pravica avtorske svobode kot baje temeljna vrednota demokracije.

Pri tem se mi ne zdi pomembno, ali je avtor s tem filmom bil na "pravi strani" resnice, bolj pomembno se mi zdi, da avtor in njegovi zagovorniki morajo pojasnjevati, kaj je avtor s tem filmom mislili povedati, se opravičevati samo zaradi izbira tematike (sic!)--torej sprejeti "nadavtoritito" po kateri se moramo ravnati. Nikoga, ki bi branil avtorsko svobodo per se, kot baje temeljno vrednoto zapisano v vseh listinah in političnih programih pri nas in povsod.

Zadnje čase smo bili priče politične cenzure v filmskem ustvarjanju na lokalnem nivoju, zdaj, po naključju lahko vidimo širšo razsežnost tega problema kot tudi to, da se je problem politične cenzure groteskno, grobo in nedvomno pokazal kot strukturalni problem.

Včasih so društva pisatelja bila znana po tem, da so opozarjala družbo na nedemokratične družbene pojave, predvsem pa na politično cenzuro svobode umetniškega izražanja. Društva pisatelja so bila humanistična zavest družbe. Ne vem ali lahko tudi DSR prestopi prag "apolitičnosti" in spregovori o praksi politične cenzure, ki v filmu obstaja na kompleksan način (nepojasnjen in nerazkrit) v razsežnosti, ki prestopi meje državnega financiranja.

Lp,
Dimitar Anakiev

AVTORSKA ODGOVORNOST

Snemanje filma Slovenija moja dežela. Z leve proti desni: Dimitar Anakiev, Jovica Krstić (snemalec), Uroš Knez (boomer). Ekipa mala ali odabrana.









V tem postu obljavljam dva pisma objavljena na mailing listi Društva slovenskih režisera tekom 12. Festivala slovenskega filma kot podpora stališču koleg. Tema je pa podobna: pravice avtorjev. Pravice izhajajo iz odgovornosti. Čeprav današnja družba odgovornost reducira le na materijalno odgovornost (katere nosilci so v filmskem svetu producenti), avtorska odgovornost je v biti bistveno širša in obsega tudi družbeno odgovornost--odgovornost do bistvenih vprašanj družbe in človeštva.

-----------------
03.10.2009

Podpiram stališče kolega Jožeta Pogačnika. Ne berem časopise te dni, ker sem v montaži, ampak problem ni nov in smo že prej diskutirali mesto avtorjev v novih okoliščinah in tudi to ali je FS le "umesnik" in moderator nove totalitarne ideologije--ideologije trga -- ki
favorizira producente, avtorjem pa namenja vlogo navadnega, kontroliranega delavca. Mislim, da so rezultati avtorskega dela in osebne odgovornosti avtorjev vidni tudi na tem FSF (odgovornost ne samo do denarja /beri: oblasti/--kar izpostavljajo razni botri kot edino odgovornost--, ampak tudi do družbe in odprtih družbenih vprašanj), in je nerazumljivo neargumentirano jih diskvlificirati.
Upam, da smo režiserji zmožni iti čez umetne politične delitve in stati skupaj za obrambo svojih interesov, za katere se drznem napisati, da so tudi interesi humanosti kot takšne, interesi umetnosti. Prej ali slej se moramo osloboditi političnega suženjstva
in stati skupaj, ker to narekuju zavest o misiji tega dela in tudi logika družbenih odnosov. Druge poti kot stati skupaj spoh ni.

Lep pozdrav vsem,
Dimitar Anakiev
------------------------------

01.10.2009

Maja, jaz te močno podpiram. Selekcijo Jožeta Dolmarka tiščijo tudi drugi problemi, ki verjetno presegajo njegov "latinski šarm" in iz njega izhajajoče kriterije na katere je kot kaže FSF obsojen za vse večne čase.
Gre za verjetno nepodpisani "politični dizajn" festivala pri katerem za "dizajnere" tudi v demokraciji obstajajo tabu teme. Tako je iz 12. festivala popolnoma izključem moj film POSLEDNJI ŽILNIK -- Žilnik je sicer že vajen življenja po različnih bunkerjih. Morda hočejo nadaljevati to prakso. To da danes obstajajo bunkerji pokaže da totalitarna mislenost v tem prostoru še živi. Jaz sem sicer obupal izkati podporo na tem forumu tudi za popolnoma navadne in samoumevne stvari, ampak to da nekdo sebi dovoljuje pravico izključevanja vsebin iz festivala ( tako "A", kot "B") je čez vsak dober okus. S tem nisem toliko
prizadet jaz osebno, temveč zdrava pamet in kulturni standard slovenskega filma, če kaj takega obstaja.

Lp, Dimitar Anakiev