ODZIVNOST MLADIH ANTROPOLOGOV NA DRUŽBENA DOGAJANJA

Vsem bralcem tega bloga ponujem izjemeno uspešen odziv mladih antropologov na družbena dogajanja pri nas: http://www.youtube.com/watch?v=rqHRmw_5fxA

TOLMINCI: 2000 gledalcev

Zgodilo se je: 2,000 gledalcev si je ogledalo film Tolminci, film, ki je bil posnet na delavnici od strani delavničarjev s pomočjo navodil vodje delavnice, režiserja Dimitra Anakieva. Mar ta rezultat 2,000 gledalcev (na enem samem naslovu, so pa tudi drugi naslovi katerih rezultate tukaj ne prištevamo) v enem mesecu za amaterski film brez oglaševanja (film je bil objavljen na internetu in je "oglaševan" od do rok, od ušesa do ušesa...) ne postavi na laž celotno komercialno mitologijo filmskega uspeha, tiste "zlate role", ki se oglašujejo z davkoplačevalskim denarjem zato da bi potem gledalcu ciljno izvlekli iz žepa denar, ki so mu ga prej vzeli tudi pri financiranju filma? Torej, filmski uspeh v Sloveniji se zgodi po naslednjem scenariju: oblastnik, oz. njegova komisija izbere avtorja in film ter reče: "Ta film bo uspel." kar pomeni, da bodo vse faze izdelave in oglaševanja filma plačane iz proračuna.
Internetni uspeh Tolmincev pokaže lažnost oblastniškega koncepta filmskega uspeha. Ta uspeh je sprejemljiv le provincialnim mediokritetom, le oni se lahko samozadovoljno lažejo. Uspeh Tolmincev je tudi uspeh novih medijev, ki še vedno niso oblastniško nadzorovani. Tu pa je resnica nekaj drugega. Zgornja mapa pokaže razširjenost ogleda filma Tolminci po svetu (označeno z zeleno). Mapa je takšna, da smo lahko ponosni. Morda bolj kot oblastniško uspešni filmi. Oni takšno razširjenost njihovega dela ne bodo nikoli doživeli, bodo pa imeli polne žepe in mercedese.

Tolminci:
http://www.youtube.com/watch?v=TlBY2Fdnr0U

CAMERA LUCIDA No.7

POETIKA SIZIFOVOG RADA
Za Anakieva je sudbina izbrisanih teška individualna i kolektivna tragedija, koje zapravo ne bi smelo biti. Konačan cilj filma je uklanjanje razloga zbog kojih je film nastao.

Matjaž Hažek, ombudsman Slovenije, "Režiseri vlastitog života"
http://www.varuh-rs.si/index.php?id=973&L=6

Molba Maje Bogojević, urednice kosmopolitskog filmskog časopisa Camera Lucida, da napišem tekst u vidu autorefleksije svoje filmske poetike poklopila se sa desetogodišnjicom mojeg filmskog rada ali me ipak njen poziv stavlja na muke jer moja fimska poetika izvire-uvire u politici i otuda čudan i možda neobičan gornji naslov. Normal life Dobronamerni čitalac će se naravno pitati ima li u politici ičeg poetičnog i mogu li se politika i poetika združiti u plodni brak ili simbiozu. Ostavimo na stranu klasične a tačne tvrdnje da je svaki film političan i da su izjave apolitičnosti laž iza kojih se skriva konzervativni svetonazor. U slučaju mojih filmova veza politike i poetičnosti je mnogo dublja, čvršća i presudnija – ona bukvalno znači život i opeva težnju da se u polju kulturne borbe, kojoj umetnost služi, izvojuje pobeda sa efektom u realnoj politici. Drugim rečima: veza moje filmske umetnosti sa realnom politikom je njena zlokobna posebnost. Stvar je u tome da je realna politika na Balkanu devedesetih postavila svuda sebe na pijedestal pa je tako i sama sebe proglasila temom mojih filmova. Umaknuti se ovoj težnji bilo je moguće jedino samoukinućem, jer uobičajni putevi eskapizma (bekstva) od stvarnosti putem umetnosti nisu bili mogući tj. bili su toliko irelevantni da bi umetnost koja bi se oglušila na direktno i ekskluzivno posezanje politike u čovekov život bila u stvari saučesnik u političkom zločinu. Manje je bitno u ovom trenutku da li je reč o biopolitičkom zločinu, što bi možda, u skladu sa Fukovim konceptom biopolitike, tvrdili alternativni levičari ili je u pitanju ekskluzivni zločin, po svom karakteru anahron i lokalno specifičan. Moj osećaj i filmsko-političko istraživanje govore mi o ovom drugom. Jednostavno rečeno reč je o zločinačkoj političkoj praksi u balkanskoj prčiji, dakle, o zločinačkom političkom ponašanju provincijalnog karaktera, o kulturi smrti koju uspostavlja provincija po svom osnovnom karakteru. Kao takva, ta zločinačka praksa je lišena univerzalnog značaja, nebitna je bilo kome u svetu, i zato je sudbina žrtava lišena opšteg simboličnog smisla. Ovi zaključci upućuju na to da je umetnička praksa osvetljavanja zločinačkog karaktera balkanskog provincijalizma opasan i sizifovski posao. Po tome se na ovim prostorima tokom tranzicije iz socijalizma u kapitalizam umetnički aktivizam razlikuje od aktivizma koji se na primer tokom "crnog talasa" dogadjao kod nas u vreme socijalizma kada su reditelji postavljali velika i univerzalna pitanja kao što su pitanja etičnosti i mogućnosti komunistične revolucije. Koliko god ta revolucija i socijalistički poredak bili kontraverzni po svojoj prirodi oni su bili svetski proces koji je u balkansku baruštinu uneo svetlost humanizma i učinio je morem svetskog okeana. Voda se je devedesetih povukla i elementarna humanost ostala je nasukana u plićaku koji se iskazao balkanskom sudbinom. Umaknuti se ovoj težnji bilo je moguće jedino samoukinućem, jer uobičajni putevi eskapizma (bekstva) od stvarnosti putem umetnosti nisu bili mogući tj. bili su toliko irelevantni da bi umetnost koja bi se oglušila na direktno i ekskluzivno posezanje politike u čovekov život bila u stvari saučesnik u političkom zločinu Ne čudi stoga (takodje provincijalni) odbrambeni refleks nekih krugova koji su se vrlo upinjali da nacionalistička dogadjanja u našoj provinciji interpretiraju kao svetski proces pa ni to što se takve interpretacije u novim formama ponavljaju. U vreme kada sam radio prvi film o slovenačkim Izbrisanima (to je bio film Rubbed Out, 2004) naši pomagači bili su ljubljanski Zapatisti, koji su, nezavisno od velike pomoći koju su pružili Izbrisanima, odbijali da vide povampirenje istorijski poraženog antijugoslovenskog šovinizma kao delujuće ideologije sprovedenog etničkog i političkog čišćenja, ustrajno tvrdeći da su Izbrisani problem evropske i svetske migracijske politike. Rezultat je deceniju duga neprepoznatljivost (maskiranost) problema Izbrisanih i politička nedotakljivost protagonista koji i danas zauzimaju visoke položaje u političkoj i ekonomskoj nomeklaturi. Tokom rada drugog filma o Izbrisanima (Gradjanin A.T., 2009) glavni protagonista je pokušao samoubistvo neposredno pred snimanjem zbog blokade rešenja problema Izbrisanih. Tek rad na trećem filmu sa istom temom - Slovenija moja dežela, 2011 - omogućio je otkrivanje tajnih šifri i mehanizama koji stoje iza politike brisanja i potvrdio naslućivani šovinistički scenarijo. Moji filmovi o Izbrisanima iz 21. veka na Balkanu glas su pobune u tami daleke provincije ali oni su isto tako svedočenje nenapisane Narodne istorije dela Balkana. Ako bih morao da tražim estetsku paralelu i uzore, našao bih je u pesmama Vudija Gatrija (Woody Guthrie) i dokumentarnoj prozi Hauarda Zina (Howard Zinn). Gore pomenuti filmovi "Trilogije izbrisanih" zajedno sa dokumentarcem Moj dragi geto iz 2008, koji se pozabavio fragmentom romske manjiske problematike, i kratkim igranim filmom Ti si jedini gazda ove kuće iz 2006 svedočenja su o životu na društvenom dnu. U tim filmovima progovara "Pesnik dna", rekao bih, što je opet najsrodnije estetici Maksima Gorkog dok u filmu Amigo čini se kao da reč uzima Dostojevski svojim "Zapisima iz podzemlja". Tražeći estetsku srodnost u savremenom filmskom svetu mogao bih se naputiti do daleke Kine. Dokumentarno igrani filmovi kineskog reditelja šeste generacije Ćia-Čang-K-a (Jia Zhangke, 贾樟柯) svojim realističnim stilom i minimalizmom izraza čini se da pripadaju školi mišljenja meni veoma bliskoj a takodje zbiližuju nas istorijske okolnosti (mislim na komunizam iz kojeg smo izrasli a takodje i na kapitalističku tranziciju) na kojima oboje insistiramo. Upravo svest o istorijskim okolnostima umetničkog dela razlikuje provincijalnu plitkost reditelja koji se njišu kako vetar zaduva od autentične filmske prakse koja ne zazire da bude takva kakva je, jer takva mora biti. Reportaže iz podzemnog života i pobuna ojadjenih i poniženih nisu jedini društveni sadržaj koji se usudio da progovari kroz moje filmove. U našem postkomunističkom delu svetu na delu je proces istorijske revizije koji pretenduje da takoreći pred očima živih svedoka snagom gole pesnice menja i prepravlja istorijske fakte, čak i one najnepopravljivije kao što je pitanje pobednika u drugom svetskom ratu. Slovenački sociolog Rastko Močnik smislio je vrlo precizno i poetično ime za taj neobičan provincijalno politički fenomen. Nazvao ga je "Obezdogadjanje istorije" (Uneventment of History). Poput brisanja ljudi za potrebe vlasti briše se i prepravlja istorija a važi i u suprotnom pravcu. Provincijalac svoju istoriju briše i umesto nje upisuje istoriju pobednika. Toj je razlog zašto je moj film koji tematizira NOB (Poslednji Žilnik, 2008), inače napravljen u dijalektičkom stilu Brehtovog Verfremdungseffekt dramaturškog načela (efekt otudjenja), histerično zabranjivan za prikazivanje u Sloveniji, demokratskoj zemlji, članici EU. Obe sloveničke političke opcije, leva i desna, nisu dozvolile da se film prikaže na Festivalu slovenačkog filma, a nedavno, njegovo prikazivanje nije bio dozvoljeno niti od strane Društva slovenačkih reditilja na prilično bezazlenom autorskom predstavljanju u Kinoteci. Tema NOB-a u Poslednjem Žilniku jednako "toplo" je dočekana i na drugim balkanskim filmskim scenama, poput Zagrebdoxa, Dokukina i sl. i ako isključim jedan manji festival (Vidovin, u Tolminu) film je zvanično prikazan jedino na sada ukinutom festivalu DokMa. Očekujem da će slično proći moj prvi, upravo završeni, celovečernji igrani film sa pomalo ciničnim nazivom Normalni život, 2012. Ljubavna priča sa društvenog ruba ne bi bila sporna u našoj provinciji kada nebi jedan od aktera spomenuo da je bivši (a možda i budući) predsednik Slovenije, danas desničar, nacionalista, zapravo konvertirani komunista. U toku proteklih 10 godina napravio sam 15 filmova i uspeo poprilično u nameri da neveselu društvenu sltvarnost približim kritičkom oku publike. Moj film Rubbed Out bio je ne samo prvi slovenački film prikazan na IDF Amsterdam već je to dokumentarni film sa verovatno najširom distribucijom u istoriji slovenačkog dokumentarnog filma: bio je prikazivan u Africi (Amacula, Campala, Uganda), New Yorku (Cinema of Restance), raznim evropskim festivalima a bio je neformalno, aktivistički prikazivan širom sveta. Ako je smisao pobune u uspostavljanju reda u haosu, kako je zapisao Albert Kami, onda je moja skromna pobunjenička aktivnost putem filmske umetnosti još jedan dobrovoljni umetnički pokušaj kotrljanja sizifovog kamena. Dimitar Anakiev Dimitar Anakiev je nezavisni režiser, pisac i pesnik rodjen 1960 u Beogradu. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Nišu 1986 i sledećih sedam godina radio kao lekar. U Sloveniju se preselio 1987 ali se je ubrzo bez upozorenja našao medju žrtvama administrativnog etničkog čišćenja – brisanja iz knjiga stalnog borovka ("Izbrisani"). U to vreme je kupio malu video kameru i započeo filmsku karijeru s namerom, da prikaže sebe i druge ljude sa društvene margine. Uspeh njegovih filmova (izmedju ostalih nagrada dobio je i nacionalnu filmsku nagradu "Vesna") omogućio mu je da nastavi filmsku karijeru kao producent, režiser i pisac. Anakiev je takođe međunarodno priznati haiku pesnik, urednik i sejista. Haiku poeziju počeo je da piše 1985 i smatra se ustanoviteljem mnogih balkanskih haiku projekata kao što su Haiku novine (Srbija, 1993), Prijatelj (Slovenija, 1996), Haiku edicija Apokalipse (Slovenija, 1996). http://cameralucida.eu/novi/index.php?option=com_content&view=article&id=101%3Apoetika-sizifovog-rada&catid=5%3Acl7&Itemid=7

Tolminci-prvi slovenski film, ki je osvojil internet

Dimitar Anakiev

Tolminci-prvi slovenski film, ki je osvojil internet

(V enem tednu si je več kot 1500 ljudi na spletu ogledalo film Tolminci)

Spomnim se predavanja profesorja Igorja Koršiča na festivalu dokumentarnega filma DokMa pred petimi leti v Mariboru o internetu kot prihodnosti dokumentarnega filma. Takrat se mi je ta trditev zdela precej neutemeljena, danes pa poročam o svojem filmu Tolminci, ki ga je po pičlih treh dneh internetnega življenja videlo več kot 1100 ljudi (to se je sovpadalo s slovenskim kulturnim praznikom 2012, kar nam je dalo za misliti, da so ravno Tolminci glavni kulturni dogodek leta 2012 v Sloveniji), zdaj, po enem tednu, pa število gledalcev presega 1500 ljudi. Po treh dneh so se Tolminci poleg originalne objave na YouTube znašli tudi na internetni strani Tovarne Rog in na straneh nekaterih blogerjev, a je pri njih število gledalcev naraščalo precej počasneje kot na originalni strani.

Razlog za to poročanje seveda ni samo kvantitativne narave. Kot pri vsakem novem fenomenu tudi fenomen internetnega uspeha Tolmincev odpira nekatera vprašanja in meče luč na določene stereotipe-nekatere trditve se potrdijo, druge ovržejo. Očitno se je Koršičeva prerokba o bodočem pomenu internetnega medija za dokumentarni film pokazala kot utemeljena. Na tem mestu lahko dodam vprašanje: zakaj samo dokumentarni film? V Afriki, kjer niso zgrajeni komercialni sistemi, ki se jim pravi “kinematografi”, je internet že dandanes glavni medij za objavo filmov. Na primer, vse igrane celovečerce znanega afriškega režiserja Ousmana Sembèna najdete na YouTube. Ousmane Sembène je trdil, da dela filme za Afričane in ne za Evropejce in Američane (torej ne za trg!) zato večina njegovih filmov na internetu nima angleških podnapisov, kar ne pomeni, da imajo malo število gledalcev, temveč le to, da ti gledalci očitno ne prihajajo iz skrbno dizajniranih tržnih niš temveč so preprosti entuziastični ljubitelji filma.

Internetni uspeh Tolmincev postavlja pred dejstvo nekatere zelo odomačene stereotipe. Morda je najmanj pomembna ugotovitev, da predpotopni nacionalistični stereotip o literarno-gledališkem značaju slovenske kulture ne drži. Dejstvo, da je ravno na kulturni praznik več kot tisoč Slovenk in Slovencev brskalo po internetu, da bi si ogledalo dokumentarni film, govori o tem kako podcenjujoča je elitna kultura do svojega naroda. Ta narod je razumljen le kot gruča davkoplačevalcev, ki vzdržuje svojo elito in nič več. V tem smislu je internet nevarno polje svobode, ki lahko spreminja predsodke. Ali se bo tehnološka revolucija nadaljevala tam kjer se je ustavila socialna revolucija?

Še bolj pomembno se mi zdi soočanje s komercialnimi stereotipi med katerimi je posebej nevaren, trdoživ in odomačen mit o tehnični brezhibnosti izdelka. Petdeset let po znanem klicu Françoisa Truffauta: “Treba je prenehati z mojstrovinami...”, ki je odprl polje humanizma v takratnem francoskem filmu in ustvaril eno od najbolj ustvarjalnih poglavij v zgodovini filma, se je komercialno načelo tehnične brezhibnosti spet uveljavilo kot odločilno in skupaj s komercialnimi rituali, kot so podelitve zlatih rol in podobne pridobitvene akrobacije zasužnjilo film in ga iz umetnosti spremenilo v postransko obrtniško dejavnost (ki, vsekakor ne more biti hrbtenica nacionalne kulture). In kaj je s tehnično brezhibnostjo internetne predstavitve Tolmincev? Za film SD kvalitete dolžine 41min in 39 sekund bi bilo potrebno izdelati mp4 kompresijo velikosti 2,72 GB, da bi kvaliteta predvajanja na internetu bila profesionalna. Za objavo fajla velikosti nad 2GB se mora plačati, zato smo se mi odločili za brezplačno verzijo. Objavili smo fajl velikosti samo 117,7 MB kar je približno 250 krat slabše od profesionalnega standarda, torej: zelo amaterska kvaliteta. Pomembno je, da amaterska kvaliteta predvajanja ne vpliva na gledanost Tolmincev in kar je paradoks, morda celo pomaga k večji gledljivosti, kajti koliko gledalcev ima na svojih računalnikih res profesionalne pogoje za gledanje filma? Vredu, profesionalna kvaliteta sigurno ne bi bila moteča ampak gledalcu je, v nasprotju z vladajočo ideologijo trga, očitno bolj pomembna vsebina filma kot forma predvajanja.

Morda še najbolj pomembna ugotovitev: distribucija Tolmincev je potekala brez reklame! Po objavi filma na YouTube sem link obznanil na svojem Facebooku in ga odposlal znancem. Vse ostalo se je dogajalo nenadzorovano, samo po sebi. Naenkrat sem ugotovil, da je števec obiskov ponorel in da se za film Tolminci dogajajo pomembne stvari. Distribucija je torej potekala od roke do roke: nekomu je film bil všeč in ga je priporočil prijatelju itn. Tovrstno dogajanje so potrjevala pisma, ki sem jih začel dobivati. Torej ni točno, da se mora film prilagajati komercialnim standardom, da bi dobil publiko.

Z drugimi besedami: napačno je tolmačenje (in politika vodenja filmske industrije), da se mora film komercialno prilagoditi trgu (kar prevedeno pomeni: ponižati na nivo nizkih strasti), da bi ga širši krog gledalcev sprejel. To je morda najbolj pomembno sporočilo internetnega uspeha filma Tolminci. Temu zaključku lahko pridružimo številne druge, kot recimo, da je internet očitno pomemben medij tudi za majhne narode, da je internet pomemben ne samo kot sredstvo globalne povezave temveč je pomemben tudi pri obračanju k lokalnemu, torej svojemu gledalcu itn.

TOLMINCI na YouTube:

http://www.youtube.com/watch?v=TlBY2Fdnr0U&feature=youtu.be

FACEBOOK Tolminci-kulturni dogodek 2012:

http://www.facebook.com/pages/Tolminci-kulturni-dogodek-2012/247607601984902?sk=wall

TOLMINCI-kulturni dogodek 2012

Dimitar Anakiev

TOLMINCI-kulturni dogodek 2012

(Več kot 1112 ljudi si je za Kulturni praznik ogledalo dokumentarni film Tolminci)

Leta gospodovega 2012 je vse kazalo, da bo moral slovenski Kulturni praznik spet potekati v znaku državotvorne kulture pa se to v resnici ni zgodilo, čeprav so se kulturne elite zelo potrudile, tudi z organizacijo kapitalističnega mega spektakla “Maribor prestolnica evropske kulture” (ali kaj že?). Potrudili so se tudi gospodarji elit: po eni strani so razglasili navidezno ukinitev ministrstva, ki je v Sloveniji bolj državotvorno od notranjega in obrambnega ministrstva skupaj, po drugi strani pa aplavdirali karnevalski množici ljudi našemljenih v opice in pave, ki so se v karnevalski koloni pokazali na cestah “prestolnice kulture” kot znamenje skrajnega ponižanja kulture pred gospodarjem denarjem.

Daleč od elite in “prestolnic kulture” se je dogajala kultura, ki ne bo pokleknila na rdeči preprogi. Sporočila Fea Volariča, Walterja Amiga, Rodoljubca in ostalih prebivalcev Tolmina zbranih v interaktivnem dokumentarnem filmu Tolminci so očitno bila prebivalcem Slovenije bolj pomembna od tistih, ki jih vsiljujejo generali državotvorne kulture. V pičlih treh dneh (6-8 februar) si je Tolmince na You Tube ogledalo več kot 1112 ljudi in ta fascinantna številka ogledov še ni dokončna. Alternativna kultura izziva uradno, provinca prestolnico: ali bo katerakoli kulturna prireditev (in tudi seštete vse skupaj) “prestolnice kulture” dosegla takšno zanimanje ljudi, kakršno je doživel film Tolminci?

Ko pa kulturniki spregovorijo o kulturi preverite ali v državotvornih volvotih, mercedesih in BMW-jih ne skrivajo kakšno opičjo masko ali pavji rep.

TOLMINCI:

http://www.youtube.com/watch?v=TlBY2Fdnr0U

Facebook page:
http://www.facebook.com/pages/Tolminci-kulturni-dogodek-2012/247607601984902?sk=wall

DIOGEN-INTERVJU

BAJKOVITA KARIJERA
 Intervju Tatjane Debelja;ki za Diogen

                                                                                                           ***

„...Jer lični rast donosi samo borba i nepristajanje. Savijanje glave i kičme dovode do duhovne smrti, do čovekovog utrnuća...”
                                                                                                           ***

"Ja sam multikulturan, različite kulture smatram izazovom i gadim se kulturnih zatvaranja i nacionalizma koji su na delu u većini post-jugoslovenskih država."



Rođeni u Beogradu, Medicinski fakultet završili u Nišu, u Sloveniji služili vojni rok i živite od 1987 ?

Da, živim na jednoj farmi na oko 5 km od Bleda. U kući svoje partnerke imam filmski studio. Tu je sada šefica naša kćerka Alma, koja je i moj producent. Pre toga sam 20 godina živeo u Tolminu, na granici sa Italijom. Volim taj kraj i mediteranski duh koji mi je domaći, ali odomaćio sam se i u austrijskom duhu Gorenjske. Ja sam multikulturan, različite kulture smatram izazovom i gadim se kulturnih zatvaranja i nacionalizma koji su na delu u većini post-jugoslovenskih država.


Filmom se bavite od 2002. Za prvi film dobili ste slovenačku nacionalnu filmsku nagradu „Vesna“, karijeru profesionalnog filmadžije u svojoj produkcijskoj kući: FDA Production ?

Bilo je tu više imena firme zbog različitih strukturalnih promena i prilagođavanja ali ime na engleskom se ustalilo-Anakiev Production. Na slovenačkom je to sada Filmska produkcija Anakiev. Jeste, nacionalna nagrada za film bila je za mene profesionalna inicijacija pogotovo što sam je dobio već prvim filmom koji sam napravio.

Ali, sudeći po predanosti kojom sam se bacio na film, ta inicijacija je postojala u meni i čekala svoj trenutak da je neko rasplamsa. I to se desilo. Iz tog ugla gledano, moja prethodna duga i ne manje predana karijera u haiku poeziji bila je sjajna , bajkovita priprema za filmsku karijeru.


Snimili ste 15 filmova i dobili četiri nagrade. Filmovi prikazivani na brojnim festivalima u Evropi i Africi. Prošle godine bili ste član žirija prvog UnderhillFesta ?

Snimio sam 15 filmova, ove godine dva nova od kojih i jedan igrani celovečernji film *Normalan život*. Iza tog ironičnog naziva krije se drama sa primesama crne komedije. I pre sam radio igrane filmove ali ovo mi je zapravo prvi celovečernji igrani fim. Građevinskim rečnikom rečeno - ono pre su bile garaže i kolibe, a ove je sada ozbiljan stambeni objekat nalik na trospratnu kuću.

Snimili ste dokumentarne filmove, iskreno i sa entuzijazmom ? Da li sve bude pomalo i paradoksalno?

U doba raspada Jugoslavije i kapitalističke  tranzicije stvarnost je bila - da citiram Dostojevskog - fantastičnija nego što mašta može stvoriti. Ja mislim, da ko u ovom periodu nije snimao dokumentarne filmove taj nije radio ništa. To nije bilo vreme za igrane filmove već za dokumentarne. Sada se teme za dokumentarce iscrpljuju, bar za takve kakve sam radio u prethodnoj deceniji, zato je sada prelaz na igrani film opravdan, jer sada čini mi se dolazi vreme kada mašta može da nadskoči i bude istinitija od stvarnosti.


 Koliko je interesovanje kod nas za dokumentarne filmove ?

Od Majkla Mura (Michael Moore) je interesovanje za društveno angažovani dokumentarac izuzetno veliko. Međutim, mi smo i u Jugoslaviji u vreme *crnog talasa* imali izuzetno vitalne, angažovane i cenjene dokumentarne filmove. Naravno imate i dokumentarce koji se bave meteorologijom brda Vinik kod Niša, na primer, ali to je nešto drugo. Ako je tema u žiži zbivanja film svake vrste može biti veoma intrigantan i zapazen.


Skrenuli ste pažnju ljudima oko sebe da se nešto događa što oni ne vide ?

Zadatak svake umetnosti je da otvara oči, da donosi nove poglede i perspektive, nove dimenzije. Ja sam se bavio aktualnim temama koje su tada bile izbegavane u javnom diskursu ili tendenciozno iskrivljavane. Zato je, mislim, moj rad bio značajan, a tako ga je prepoznala i stručna i politička javnost u Sloveniji, ali i van njenih granica. To mi je pomoglo da preživim, ali i da sebe ojačam, da postanem filmski autor. Jer lični rast donosi samo borba i nepristajanje. Savijanje glave i kičme dovode do duhovne smrti, do čovekovog utrnuća. Dakle, za mene je film bio borba sa stvarnošću, a ta borba donosila je sredini nove poglede i perspektive.


Pišete haiku poeziju - veza između haikua i filma, haiku po karakteru vizuelan i koristi tehnike koje imaju veze sa filmskom montažom?

To da haiku ima veze sa filmskom montažom je mit koji su početkom 20. veka stvorili filmski formalisti u Rusiji. Ako već moramo direktno vezivati dve umetnosti, onda je pisanje Tarkovskog o haikuu dublje i prihvatljivije jer on posmatra haiku filozoski i vidi u njemu zaustavljeno vreme. To bi moglo imati veze sa američkom teorijom *haiku trenutka*, iako je ta sintagma nepoznata u japanskom haiku. To isto *hvatanje vremena* sprovodio je Tarkovski u svojim filmovima. Međutim suština haikua je univerzalna i u njenoj osnovi je jednostavno rečeno-metafora. Haiku je metafora, a ona se može naći svuda, ne samo u filmu. Recimo da ja haiku vidim kod Pikasa i kod mnogih drugih nadrealista - u skulpturama naročito. Baš danas sam na Bledu video dve Pikasove keramike koje su za mene čisti haiku. To su keramike *žena-svetiljka* i *sova-žđena*. Čiste jukstapozicije a jukstapozicija je spoljašnja metafora. Kod Salvadora Dalija toga ima još vise ili su ti spojevi jos luđi i izraženiji. Ali da se vratim vezi haikua sa filmom. Da, veza postoji, to su dve vizualne umetnosti, umetnosti koje pričaju slikama. A pričanje slikama mnogo je bliže Japancima i Amerikancima nego Evropljanima koji su više diskursizvni i apstraktni. Pričanje slikama je vrsta paganskog reagovanja na svet, vrlo arhaična i duboka stvar u čoveku. Jer čoveku je uvek bliže da vidi sliku sunca nego da shvati reč *sunce*, bez obzira što neki tvrde da je na početku bila reč.


Dobitnik ste brojnih nagrada za poeziju, osnivač ste i prvi urednik Niških Haiku novina. Autor ste i petnaestak zbirki pesama?

Da, haiku je za mene tokom 20-25 godina bio glavno umetničko zanimanje, a desetak godina možda i jedina preokupacija u apsolutnom smislu-nešto sa čim se budite i sa čim odlazite da spavate. Danas je u toj fundamentalnoj poziciji kod mene film.


Vaša haiku poezija je intelektualna avantura i intelektualni tretman u isto vreme?

Recimo da smo umesto u poeziji u polju matematike u kojem je haiku jedna jednačina. Ta jednačina moze biti linearna, tipa x=4y ili eksponencijalna, x=4y2 (četiri ipsilon na kvadrat). Nas su učili da haiku mora biti linearna jednačina, a to nije istina, može ili čak mora biti eksponencijalna u mnogim slučajevima, što zavisi od kompleksnosti doživljaja koji istražuje i saopštava. Redukovati haiku na linearne iskaze je rezultat povezivanja haikua sa religioznom puritanskom praksom. Unutar religiozne prakse to može biti tačno ali ako haiku shvatimo *samo* kao poetski izraz onda religiozna ograničenja otpadaju.

Što se mojeg haikua tiče mislim da sam pisao raznovrsno, svašta sam isprobavao, ne bi me čudilo da u mnogim mojim pesmama ima intelektualnih i avantura i tretmana, ponegde i istovremeno. Ne znam mogu li to svojstvo definitivno preuzeti kao svoju oznaku, jer sam mnogo različitih pesama pisao ali me takva trvdnja veseli.

Šta pokreće Vaš kreativni rad?

Moj kreativni rad pokreće veličina zivota. U našem delu sveta stalno nas uče da je život mali a mi koji tu živimo žgoljavi, nedorasli i nejaki. A život se stalno razmeće svojom veličinom, na svakom koraku život pokaže svoju bezgraničnu dimenziju sa obiljem mogućnosti,  a bogami i mnogo je ljudi od formata-retki su doduše među politicarima, ali u običnom narodu je mnogo, premnogo zanimljivih i velikih ljudi.

Da li postoji nešto što radite i mislite da će Vas dovesti do promena koje tražite?

Za mene je nesumljiva istina da svaka vitalna umetnost (iskrena, snažna, nesapeta, nelažirana) menja svet unošenjem svojih pogleda i perspektiva. Dakle, sve što radim je pokušaj biti što bliži centru svojeg bica i iz njega stvarati, govoriti, pevati ili snimati. Rad na samom sebi je deo sustine.


da li govorim jezik
suvih polja ili zimzelenih šuma
ili možda koralnih grebenova?
...ovome nemam šta dodati sem da je to jedna od mojih najboljih pesama ever.

Hvala vam.
http://diogen.weebly.com/intervjuiinterviews.html

AVTORSKA DISTRIBUCIJA

(Na sliki je  čebula iz studija Alme Anakiev na Staten Islandu, NYC, v času projekcije filma Rubbed Out v Resistance Cinema v New Yorku, aprila 2011)

Pismo Janu Bilodjeriču na Normal-Life mailing listi 31.10.2011:

Zdravo Jan,

hvala za prijazne besede. Izpisal sem se iz mailing liste DSR tako, da ne sledim komunikaciji.
Vprašanja o distribuciji so vedno aktualna. Jaz se ukvarjam z alternativnim filmom in moje dosedanje izkušnje z distribucijo so večinoma alternativne. Mainstreamovske (industrijske) koncepte ne maram in se jim izogibam na vsak način. Prav tako mi niso všeč sistemi in sistemsko mišljenje (tudi distribucijski sistemi). Z eno besedo: preferiram asimetrične rešitve. Po drugi strani, ker sem izrazito avtorsko naravnan in imam kot avtor rad ljudi, sem rad med publiko ko se moj film vrti in hočem slišati njihovo podoživljanje (ali pa ne-doživljanje), komentarje in mišljenja. Rad tudi debatiram. Rezultat vsega tega je DVD distribucija po različnih alternativnih mestih, ki jo na široko prakticiram celo desetletje in se da primerjati z jazz nastopi v različnih klubih. Temu jaz rečem "avtorske projekcije" ali "avtorska distribucija". Moje izkušnje so izjemno dobre. Predstavljal sem svoje filme povsod po Sloveniji in na različnih mestih po svetu. Spomnim se prve projekcije Amiga v mladinskem centru v Tolminu l. 2003, ko je bila zasedenost prostora polna, iskala se je karta več. Mislim, da je takrat prišlo več kot 100 ljudi. Denar od vstopnic so nam prinesli v škatli od čevljev. S tem denarjem smo vsi, cela ekipa šli na festival v Beograd. Takšno doživetje ti kinematograf ne omogoča. Po različnih mladinskih klubih po Sloveniji je publike nekaj manj, v glavnem 10 do 30 ljudi, kar tudi ni malo. Vsak kontakt avtorja in publike pred maloštevilnim občinstvom je veliko bolj kakovosten kot pred masovnim občinstvom. (Največ gledalcev je bilo na projekciji Amiga v Domu Sindikatov v Beogradu. Prišlo jih je 1.300). Zadnje čase svoje filme najbolj pogosto vrtim v Ljubljani v Socialnem centru Rog, občasno tudi v DIC-u. Tam sem pred približno mesecem dni predstavljal zadnji dokumentarec: Unpaid by Law (HD, 28 minut, ki govori o izkoriščanju bosanskih delavcev v Sloveniji). Prišlo je več kot 50 ljudi in diskusija po filmu je trajala do polnoči. Na projekciji so bili tudi novinarji radia Študent in radia Linz (Avstrija) katerim sem dal intervjuje. Povej mi, kdo ti lahko danes še omogoči takšen avtorski komfort in kakovosten sprejem? Podobno je tudi v tujini. V znanem Dunajskem Mikrokinu je prišlo na projekcijo Poslednjega Žilnika več kot 50 ljudi, diskusija po filmu pa je trajala skoraj dve uri. Aprila sem predvajal Rubbed Out v New Yorkškem Resistance Cinema pred nekaj več kot 50 ljudmi. Diskusija je trajala uro in pol. Na Poslednjem Žilniku v Infotočki na Meteljkovi je bila tudi Urška med ostalimi 30 ljudmi in lahko prenese svoje občutke s projekcije in diskusije...  Jaz osebno mislim, da je stik avtorja s publiko zelo zdrav, (morda tudi "zdravilen") in za mene verjetno nujen. Ne zanima me ustvarjanje filmov samo zaradi ustvarjanja filmov; pri svojem delu sledim lastni viziji in delam tako za sebe tako tudi za ljudi. (Ali ni umetnost most med avtorjem in ljudmi?) Eden od kolegov iz DSR mi je enkrat rekel, da ko konča film ga vidi enkrat in potem nikoli več. Baje takoj začne razmišljati o naslednjem filmu. Jaz tega ne razumem. Tudi nočem razumeti. Ali je vez med avtorjem in delom res tako tanka, hladna in nepomembna? Šokantno. Meni to govori, da gre za prevlado formalizma. Vsebinske zadeve manjkajo, film se dela zaradi "estetike"...

Alternativna distribucija ("Avtorske projekcije"), ki sem jo razvijal desetletje seveda ni sama po sebi dovolj. Potrebni so tudi festivali. Menim, da so filmi brez festivalov precej osamljeni in bogi, tudi če jih avtor predvaja po različnih mestih po svetu. Festivali so vid distribucije in tudi element propagande na najvišji ravni. Zanimanje ljudi za tvoj film pa je za distribucijo ključno (Ameriški distributerji porabijo za reklamo 30 -150 milijonov dolarjev po filmu, oziroma 2 milijona dolarjev za neodvisni film). Če torej nimaš festivalov in/ali denarja za propagando (reklamo), če ne služiš interesom lokalnega občinstva (community activism) ostane internet kod edino distribucijsko in podporno sredstvo. Kar seveda ni malo, ne vem pa kako ostvariti kontakt z občinstvom.

To je moj odgovor v zvezi z internetom: mislim, da je nujen in da bo imel vse večjo in večjo vlogo pri predstavitvi, distribuciji in življenju filma. Stik med avtorjem in občinstvom pa je zame zelo pomemben.

Če me sprašuješ o prihodnosti filmske distribucije (distribucija 21. stoletja) je moj odgovor: digitalna distribucija in internet. Se pravi, poceni opcija in zmanjšani stroški distribucije. Pri tem je treba vedeti, da kinematografi pri 35 mm distribuciji pravzaprav služijo kruh zahvaljujoč prodaji kokic, kave in kokakole, film je vaba za masovni obisk v priročni gostilni.

Strnjeno povedano bi to bilo to. Upam, da ti je odgovor v korist. New Yorško projekcijo Rubbed Out-a  in del diskusije smo posneli. Linki do You Tube so spodaj,
Dimitar

BTW: Moj alternativno posnet film Rubbed Out je verjetno najbolj široko distribuiran slovenski film vseh časov. V Sloveniji je imel 133 projekcij, v Evropi več kot 50, poleg tega tudi v Ameriki, Aziji in Afriki: bil je v tekmovalnem programu na največjem Afriškem festivalu Amakula v Kampali, Uganda. Je tudi prvi slovenski film prikazan na IDF Amsterdam.

Alternativni filmmaking (in distribucija!) ni hec! Le da se o tem pri nas ne govori ker ne obstaja kultura neodvisnega filma. V Sloveniji neodvisni filmarji delajo eno do dve leti. Če jih država ne posvoji nehajo. Zanimiv fenomen. Ljubezen kratkega daha. Seveda so tudi kakšne izjeme. Ogromna večina je na državnih jaslih in zato je vprašanje distribucije za njih nepomembno, oziroma imajo radi "klasične rešitve", kot praviš.

Pozdrav še enkrat vsem, upam da se vsi vidimo 10. decembra

PS. Ta negativen termin  "amerikanizacija", ki ga uporabljaš ni na mestu, ker verjetno hoče označiti filmsko industrijo (a la Hollywood). Treba je vedeti da so pred Hollywoodom filmski studiji obstajali v Franciji i Nemčiji (UFA), kjer so jih iznašli, Hollywood pa je to prevzel v času prve svetovne vojne v Evropi. Ampak DSR je najboljši primer velike ljubezni do industrije in studijskega sistema. DSR je pravzaprav "amerikanizacija" medtem, ko je v Ameriki zelo močna tudi kultura neodvisnega filma, tukaj pa je prisotna samo t.i. "amerikanizacija"... Pri nas ni ničesar drugega razen "amerikanizacije"...:-) Jaz mislim da se termin "amerikanizacija" uporablja z namenom povedati: "Tam je slabo, tukaj je dobro". Ta termin je torej lokal-patriotski. V resnici pa je situacija pri filmu ravno obrnjena. Tukaj je "Amerikanizacija", tam pa je Amerika.

RUBBED OUT IN RESISTANCE CINEMA (NYC) na You Tube:

http://www.youtube.com/watch?v=wmsz7gwIlps

http://www.youtube.com/watch?v=r62XiLnLVkM

http://www.youtube.com/watch?v=vrLxBz0vNtE

http://www.youtube.com/watch?v=-zVgvPa4xo0

http://www.youtube.com/watch?v=H28PFx8tvbw