POBJEDA-Intervju 4.6.2011

Intervju: Dimitar Anakiev, reditelj dokumentarnih filmova
UMJETNOST JE MOJ NAČIN BORBE PROTIV LAŽI

Kada nekog nevolja natjera da se bavi umjetnošću, onda je iskrenost prema stvarnosti najmanje što se od njega očekuje. Slovenačko-srpski reditelj Dimitar Anakiev jedan je od onih koji više nijesu mogli da trpe društvene okolnosti, pa se latio kamere i počeo da snima dokumentarne filmove. Iskreno i sa entuzijazmom. Da sve bude pomalo paradoksalno, država zbog koje je patio dodijelila mu je nacionalnu nagradu za prvi film. To ga je i podstaklo da nastavi da se bavi dokumentarcima, od kojih su četiri prošle nedjelje prikazana u Podgorici, u okviru Međunarodnog festivala dokumentarnog filma UnderhillFest.Anakiev za Pobjedu govori o životnom i filmskom iskustvu.

Kako Vam se čini ovogodišnje izdanje UnderhillFesta?

- Jako je važno da festival traje već drugu godinu. Festivali dokumentarnog filma, pa tako i Underhill, trebalo bi da imaju funkciju malih univerziteta na kojima se odgaja publika, održavaju tribine na teme koje su aktuelne u društvu i umetnosti i stvaraju novi autori dokumentarnog filma. Dakle, UnderhillFest bi trebalo da učini da u Podgorici dokumentarni film dobije neko mesto, kao što je to slučaj u regionu. Situacija se ovde menja nabolje, a put da se postave ciljevi i dođe do rezultata svakako je težak i dug.

Šta Vam je privuklo pažnju u programu UnderhillFesta?

- Ako pogledate regionalni i inostrani program, jasno je da autori u regionu još nisu počeli da se bave aktuelnim temama. Još se bavimo prošlošću, odnosno autori iz regiona još nemaju snage da se bave društvenim temama. Festival upravo mora da približi tu problematiku domaćoj publici i autorima, kako bi se vremenom pojavili novi reditelji koji su voljni da se bave temama vitalnim za ovaj prostor.

U Vašoj biografiji navodi se da ste revoltirani statusom u Sloveniji uzeli kameru i počeli da snimate dokumentarne filmove. Da li je film u tom trenutku bio jedini pristojan i ispravan život za Vas?

- Tražio sam način da preživim, ali i da skrenem pažnju ljudima oko sebe da se nešto događa što oni ne vide. Država je ćutala, a u meni je narastala potreba da ljudima ukažem na problem. Istovremeno sam osećao potrebu da aktivno učestvujem u tome što lično nisam izazvao. Osećao sam da je moj način borbe protiv tišine i laži upravo umetnost, tj. dokumentarni film. Verovao sam da je to moj jedini ispravan način, jer je počela da se događa velika istorija, a čovek je ostao mali, pasivan, nemoćan... Desilo se da je prvo moj film dobio status državljanstva, pa tek onda ja. Da nisam pošao tim putem, verujem da bih se našao u intelektualnom ćorsokaku i možda čak digao ruke od svega.

Pomalo čudno djeluje podatak da ste, slikajući ljude sa margine u Sloveniji, dobili i slovenačku nacionalnu filmsku nagradu „Vesna“ za prvi film. Šta je presudilo – zahvalnost države što ste joj ukazali na greške ili namjera tadašnjih vlasti da Vas odobrovolji i eventualno prigrabi za sopstvenu promociju?

- Ne mogu da procenim. Volim da verujem da je film prosto bio dobar i zato osvojio nagradu. Ta nagrada je za mene bila veliki preokret. Film smo radili spontano i bez velikih ciljeva. Nismo čak imali ni opremu. Prosto sam nešto morao da napravim. Posle nagrade, počeo sam da uviđam da bih ipak mogao da se bavim filmom. I tako je sve krenulo.

Vaš film „Posljednji Žilnik“, koji govori o tragičnoj sudbini porodice poznatog reditelja Želimira Žilnika tokom Drugog svjetskog rata, izazvao je burne reakcije. U tom filmu govorite o ocu Želimira Žilnika, narodnom heroju Konradu Žilniku, koga su ubili četnici. Zašto je taj film malo ko imao hrabrosti da prikaže u Sloveniji i regionu?

- To je čudno. Želimira Žilnika svi poznaju. Imao sam priliku da vidim kako ga njegove kolege hvale i pozdravljaju, a kada se pojavi film koji govori o stradanju njegove porodice, ti isti ljudi ga zabranjuju. Izgleda da je tema filma takva da ne odgovara današnjoj situaciji. To je verovatno deo odgovora zašto se savremeni autori na ovim prostorima još ne bave vitalnim temama. Izgleda da kod nas društvene prilike još nisu takve da to mogu da omoguće. Sudbina filma „Poslednji Žilnik“ pokazuje da mi još živimo totalitarni režim koji sada ima drugo lice, jer su druge prilike i drugi ljudi. Poruka tog filma je bila da živimo u uslovima koji nisu demokratski. Taj film je u Sloveniji cenzurisala desna vlada, leva vlada, kao i Društvo slovenačkih reditelja. Kada vam to napravi vlast, onda možete da shvatite taj cenzorski odnos, iako je on pogrešan. A kada to napravi civilno društvo, kakvo je Društvo reditelja, onda čovek počne da se pita gde se mi to nalazimo, kakve su vrednosti kojima se bavimo i koje živimo. Taj film je prikazao samo jedan nezavisni mariborski festival, a nisu ga primili ni na jedan festival u Hrvatskoj i Srbiji.

Šta Vam to govori o našem odnosu prema prošlosti?

- Dok sam radio film, posmatrajući i slušajući ljude i sebe, shvatio sam da je ono što znamo o prošlosti dosta veštački upakovano. Shvatio sam i da je ono što se zaista desilo drugačije od onoga što većina poznaje. Prošlost koja nam se tada interpretirala bila je tendenciozno predstavljena. Ali, to se nastavlja i danas. Iz nekog razloga ljudi opet ne žele da otkriju ili pokažu prošlost. Radeći na tom filmu shvatio sam da je istorija vrlo manipulativna i da svi veruju u tu njenu iskrivljenu sliku.

Jeste li iznenađeni što je „Poslednji Žilnik“ bez ikakvih problema prikazan u Crnoj Gori?

- Nisam iznenađen, jer sam i prošle godine sarađivao sa UnderhillFestom. Kada su mi predložili da napravimo mali ciklus mojih filmova, shvatio sam da je prikazivanje u Crnoj Gori veoma bitno, jer je projekcija u Podgorici zapravo prvo inostrano prikazivanje tog filma.

Zbog cenzorskog odnosa Društva slovenačkih reditelja istupili ste iz te organizacije. Kakav je izazov danas biti sam, poseban i dosljedan u svojim istinama?

- To je uvek izazov. Nikad nisam želeo da o tome razmišljam na patetičan način, u smislu da je to herojski akt ili neko mučeništvo. Ipak, pokazuje se da na ovim prostorima to može da bude tako. Svi idoli moje umentičke edukacije nekako su bili takvi. Išli su svojim putem i nisu se obazirali na retrogradna mišljenja i zabrane. Kada sam to počeo da primenjujem na sebe, pokazalo se da je to izuzetno težak put. Shvatio sam to kao priliku da učim o svemu tome, da se pitam da li je taj samostalan umetnički put nešto što je univerzalno ili je to samo deo našeg podneblja. A možda je potreba da budeš svoj neka misija koja je vrlo dostupna i veći zadatak nego sama umetnost. Jer ostati dosljedan sebi znači da ne ulaziš u kompromise koji ruše tvoj autorski integritet ili istine o tebi i umetnosti.

Vaše kolege iz Društva slovenačkih reditelja savjetovale su Vam da se zbog tvrdoglavosti ne zatvarate u „zlatni kavez“. Pa kako pjeva ptica u „zlatnom kavezu“?

- U „zlatni kavez“, prema mišljenju mojih kolega, ulaze oni koji zahtevaju individualna prava. Ili oni koji kritikuju. To je kavez, priznajem, tamnica u kojoj me drže korumpirani nacionalisti. Oni su verovatno mislili da je to neka dobrobit, jer ako imaš sve što ti treba zašto bi uopšte izlazio iz „zlatnog kaveza“ i pevao o slobodi?! Pitam se samo zašto je taj kavez zlatan kad sam nezaposlena osoba, nemam ni osnovno zdravstveno osiguranje i životarim od danas do sutra.

Dokumentarac bi više trebalo da počiva na istini, nego na ljepoti filmskog jezika, ali relativno je malo takvih filmova i reditelja. Ako ne idu za istinom, kuda onda idu savremeni dokumentaristi?

- To insistiranje na filmskom jeziku je dekadentan odnos i pokazuje da se mi bavimo više formom nego onim što je suštinski važno. Suočenje sa stvarnošću je uvek težak posao i zato je mnogima umetnost uopšte, pa i umetnost dokumentarnog filma, komforno i isplativo bežanje od te stvarnosti. Takvi umetnici nude utočišta pred stvarnošću i neku vrstu veštačkog raja, a stvarnost prepuštaju stručnjacima ili odgovornima, tj. političarima. Ako autor ne misli da govori istinu i ako joj nije posvećen, već insistira na formalnom obraćanju, onda on samo pokazuje umetničku nezrelost. A to nam opet govori da smo i kao društvo nezreli.

Na svom blogu napisali ste: „Postati nacionalista je milostno spasenje koje opravdava postojanje na Balkanu“. Zar je to jedina suština koju većina na ovim prostorima održava svih ovih godina?

- Izgleda da je tako. To je moj tužni zaključak, jer izgleda da je to ključ koji je ponuđen i običnom čoveku, umetniku, ljudima koji se bave drugim stvarima... Nacionalizam je, nažalost, postao ideologija koja jedina može da omogući dostojan život. Paradoksalno je da je to sasvim suprotno od jednog trenda koji je svetski i globalan, u kojem granice padaju, ljudi su kulturno pomešani, društva su hibridna... Svi govore da nacija postaje potpuno nebitna u širem istorijskom kontekstu, a u našem regionu ispada da živimo u nekom svom ćorsokaku, mimo svih vetrova. Taj kolosek je sporedan, a on postaje naša sudbina. Balkan nije toliko svetu bitan, jer mi nemamo vitalne vrednosti koje možemo da ponudimo, pa je to idealan prostor da ostanemo da tavorimo u našem nacionalnom samozadovoljstvu. Dakle, ostavljeni smo na milost i nemilost svojim vladarima, jajarama i probisvetima. Tragedija je što se već duže vreme uznosimo banalnostima i na osnovu njih određujemo sopstvene sudbine.

Dugo godina pišete i haiku poeziju. Smatra se da je osnova haikua „haiku trenutak“, tj. pjesnikov doživljaj određenog događaja, iz koga je on potpuno isključen, pojavljuje se kao posmatrač, a ne kao učesnik. Ima li sličnosti i sa dokumentarnom strukturom filma?

- To što ste citirali je samo jedan pogled na haiku. Na zapadu je predstavljen kao takav. U savremenom svetu nam više nije potreban tumač za „udaljene“ kulture. Danas se mi sa Japancima mešamo, kontakt sa njihovom kulturom je direktan. Definicija koju ste kazali u suštini ima nešto sa dokumentarnim filmom. Haiku se pokazuje kao umetnost koja poštuje stvarnost više nego fantaziju, odnosno želi da se igra sa stvarnošću i pokaže da je fantastično već deo stvarnosti. U opusu ruskih autora, od Leva Šestakova, Ajzenštajna, pa do Tarkovskog, teoretski modeli koji se pojavljuju u haiku poeziji su korišćeni u tumačenju filma. Dakle, veza između haikua i filma je na neki način bitna, zato što je haiku po karakteru vizuelan i koristi tehnike koje imaju veze sa filmskom montažom.

Gdje je u svemu tome Vaše poznavanje medicine, budući da ste završili medicinski fakultet?

- Medicina je u mom životu bitna zato što je u meni formirala humanistički odnos prema stvarnosti. Preko medicine sam shvatio da je čovek centar svega što me interesuje. Sedam godina sam radio kao lekar i nekako sam se navikao da mi je bitno to što mi kaže čovek. Da ga čujem kako mi se žali i šta ga boli. To isto morate i kada radite sa ljudima na dokumentarnom filmu, tako da je iskustvo iz medicine direktno uključeno i u rad na filmu.

Sa margine do nacionalnog priznanja

Dimitar Anakiev je rođen 1960. u Beogradu, a Medicinski fakultet završio je u Nišu. U Sloveniju ga je odvelo služenje vojnog roka i tamo živi od 1987. Filmom je počeo da se bavi 2002. jer se nakon osamostaljenja Slovenije našao među 25.000 potajno izbrisanih „južnjaka“ - postao je žrtva administrativnog etničkog čišćenja. Pošto je bio prinuđen da cijelu deceniju živi bez dokumenata, kupio je video-kameru i pokušao da učini vidljivim život ljudi sa slovenačke margine. Za prvi film dobio je slovenačku nacionalnu filmsku nagradu „Vesna“ i odlučio je da nastavi karijeru profesionalnog filmadžije u svojoj produkcijskoj kući: FDA Production. Snimio je 12 filmova za koje je dobio četiri nagrade. Izdvajaju se „Amigo“, „Happy new year 2005!“, „Ti si jedini gazda ove kuće“ , „Srpski ekseri“,„Poslednji Žilnik“ itd. Filmovi su mu prikazivani na brojnim festivalima u Evropi i Africi. Prošle godine je bio član žirija prvog UnderhillFesta. Autor je i petnaestak zbirki pjesama i dobitnik brojnih nagrada za poeziju, a osnivač je i prvi urednik niških Haiku novina.

Našim autorima još je zgodno da budu zavisni

Zanimljivo je da ste svoj filmski opus definisali sintagmom „kinematografija otpora“. Da li su individualni stav i sloboda dvije ključne karakteristike Vašeg filmskog jezika?

- Da. Zbog toga sam pominjao misiju, jer ove teme kojima se bavim jesu nešto što određuje moje stvaralaštvo. Otkrio sam da taj termin „kinematografija otpora“ postoji i u svetu, pa tako u Njujorku imate čak i bioskop koji se zove „Resistance Cinema“. Na njihovom sajtu se navodi da puštaju filmove hrabrih autora koji se bave društvenom stvarnošću. Kada sam video da to nije neki moj pronalazak i da se to u nekim zemljama ceni, shvatio sam da bi to mogla da bude baza za autentičan odnos prema umetnosti i državi. Pronašao sam i jednu francusku rediteljku, koja tu sintagmu koristi i za svoje stvaralaštvo. Dakle, to u svetu živi, ali kod nas taj stav prema životu još nije postao popularan. Našim autorima još je zgodno da budu zavisni.

Razgovarao:Jovan Nikitović

http://www.pobjeda.co.me/citanje.php?datum=2011-06-04&id=210623

UMETNOST U SLUŽBI DRŽAVE

Dimitar Anakiev
UMETNOST U SLUŽBI DRŽAVE

Autor ovih redova od 4. maja više nije član Društva slovenačkih režisera (DSR). U zadnjoj poruci koju sam objavio na mailing DSR listi zapisao sam da odlazim dobrovoljno i bez zadnjih misli i to je istina – jer zašto bih nastavio suživot sa umetnicima koji svrhu svoga udruživanja vide u zaštiti države a ne u zaštiti umetničkih i autorskih sloboda? Oni čija bi funkcija morala biti da štite individualnog stvaraoca od državne samovolje, čine suprotno: dobrovoljno i samoinicijativno, ničim prozvani niti izazvani, štite državu od nezavisnih autora. Na pitanja poput: kakvog smisla ima država koju štite režiseri i kakvog smisla imaju režiseri koji štite državu - neću da odgovaram. To je domaći zadatak koji ostavljam njima, izabranicima državne zaštite – Društvu slovenačkih režisera.

Na još neobičnije pitanje: da li sam ja toliko jak autor da moj film može da sruši državu, pokušaću sam da nađem odgovor. Ono što znam: moj celovečernji dokumentarni film Poslednji Žilnik (2008), dug 61 minut, seje strah na Balkanu i niko ne želi da ga pusti, ne samo Državotvorni režiseri Slovenije, već i kolege iz okruženja. Hrabrost da bez cenzure zvanično zavrti film imao je nazavisni mariroborski festival DokMa a ne smem ni da pomislim da im je možda baš zbog puštanja Poslednjeg Žilnika država tj. njen tadašnji Filmski sklad uskratio materijalno finansiranje naredne godine. Jedan beogradski kolega koji mi je izričito tražio Poslednjeg Žilnika zato da bi ga pustio na jednoj televiziji u Srbiji, pošto ga je pogledao, napisao mi je: „Pa gde bre meni dade da ja ovo pustim, ne smem to da pustim ovde, šta je tebi?“. I veliki spektakularni dokumentaristički show koji se odvija u trgovačkim centrima Zagreba, slavodobitni megaspektakl sa ukusom kalifornijske Svete Gore, "ZagrebDox" odbio je da pusti Poslednjeg Žilnika, a tako su učinili i satelitski festivali.
Što se Društva slovenačkih režisara tiče, sve je počelo nadobudno, pozivom da u organizaciji DSR održim svoje autorsko veče u ljubljanskoj Kinoteci. Prvobitno oduševljenje ljubaznošću kolega (koleginica Maja Weis se je odrekla junskog termina i ustupila ga meni, moram to da napišem uz sav respekt) ubrzo se pretvorilo u gorko razočarenje spoznajom da na „svojem“ autorskom večeru ne smem sam da izaberem film koji će me zastupati. Moj izbor je pao baš na Poslednjeg Žilnika, ali nadležni kolega se ubio od objašnjavanja da je moj filmski jezik neuporedivo bolji u drugim filmovima i ne želi čovek, zaljubljen u filmski jezik, ni da čuje da se pusti baš Žilnik. Kada se naša diskusija prenela na meiling listu DSR odahnuo sam misleći da sam konačno na slobodi, među svojima, među kolegama koji će podržati pravo autora da sam izabere koji film predstavlja njegovo autorstvo. Dočekala me je debela ladovina, neprijatna tišina koja je govorila da je vrag odneo šalu a onda se javio doajen slovenačkog filma i nekadašnji autor jugoslovenskog „crnog talasa“, čovek koji u  zadnje vreme nije snimao filmove već je uglavnom sedeo po raznim komisijama za film Janšine vlade i koji, hobija radi ili iz dokolice, voli da se predstavlja kao žrtva, čak podmeće i da je „izbrisan“. Taj čovek mi se zakunuo da nije promenio svoja uverenja iz doba „crnog talasa“ a onda me prijateljski upozori da ne kvarim prepoznatljivost Društva slovenačkih režisera i da ne zatvaram sebe u „zlatni kavez“ (sic!). Ko razume shvatiće.
U zlatni kavez ulaze, po mom cenjenom kolegi, oni koji zahtevaju individualna prava. Ili oni koji kritikuju. Dobro, to je kavez, priznajem, tamnica u kojoj me drže oni, korumpirani nacionalisti. Ali zašto je taj kavez zlatan kad sam nezaposlena osoba, nemam ni osnovno zdravstveno osiguranje i životarim od danas do sutra? Cenjeni kolega, kome je Janša isplaćivao dnevnice i dao penziju, verovatno i paradoksalno smatra moj kavez zlatnim jer se nisam prodao? Eto, možda, male podsvesne tajne velikih majstora kuhinje. Metafora „zlatni kavez“ znači: „Šta se ti tu nešto praviš fin, a“?

Međutim, teško je zamerati balkanskim umetnicima zbog njihove državotvornosti i nacionalizma. Koliko god je teško zamisliti državotvornog Tolstoja, Van Gogha ili Gethea, još je teže zamisliti od čega će balkanski umetnici živeti ako se ne uhvate čvrsto za državu tj. ako ih država ne proizvede u svoju „elitu“. Nije važno što tako gube svoj smisao i svoje ja, važno je preživeti a za nedajbože daće se i poneki film snimiti. Koga briga umetnički i vrednostni diskontinuitet i što se socijalistički „crnotalasovci“ regrutuju među „crnokošuljaše“ – vazno je glavu spasiti. Druga opcija je pobeći sa Balkana negde gde se normalno živi (da, u tom smislu je Slovenija potpuno Balkan)... Međutim, ne može svako otići ili pobeći, traži i to svoja odricanja. A ima li treće opcije? Ima li neke opcije bez zastranjivanja ali i bez heroizma i bez mučeništva?
Dubrovčanin Marin Držić pisao je familiji Mediči nekoliko pisama u kojima moli floretinske vladare da dođu i okupiraju Dubrovnik. „Ovde ne može da se živi od nepotizma i korupcije, mi smo nesposobni da vladamo samima sobom...“ pisao je veliki dubrovački dramatičar. A koga, pitam se, da ja pozovem da nas okupira? Posle tolike narodno-oslobodičačke epopeje. Posle cele histerije o slobodi, sloboda pokazuje znake nekvaliteta tj. iskazuje se kao obična laž. Čime ću im platiti poziv za okupaciju, jer šta će normalni ljudi sa nama da rade sem da nas pokazuju za nekakav cirkus, drugim normalnim ljudima. Nemci nas neće, oni su se opekli s komunistima. Englezi i Francusi više vole Afriku, tamo ima žilavih crnaca i dijamanata. Amerikance interesuje nafta. Gotovo je, niko nas neće, nikuda ne možemo. I šta ćemo: ostavljeni smo na milost i nemilost svojim vladarima, jajarama i probisvetima. Postati nacionalista je milostno spasenje koje opravdava postojanje na Balkanu. A kako to normalan čovek da prihvati, drugo je pitanje.


Oceni
4.97


Tekst objavljen u e-novinama: http://www.e-novine.com/stav/47462-Umetnost-slubi-drave.html

DSR -- iztop

Dimitar Anakiev je dne 03.05.2011 ob 14:14 izstopil iz Društva slovenskih režiserjev (katerega je soustanovitelj) z naslednjim pismom-sporočilom predsedniku Mihi Hočevarju:


Miha lep pozdrav!

Če razumem situacijo, ki je javno izložena: DSR zvanično podpira in sprovodi cenzuro, kar je mislim da medrugim tudi nezakonito dejanje.
Seveda DSR ni edina instanca v tej državi, ki deluje v nasprotju s poziticvno zakonodajo, ampak ker sem prostovoljni in ustanovitveni član DSR
dolžen sem te na to upozoriti, in tudi iztopiti iz članstva. Prosim tudi, da me izbrišeš z mailing liste DSR. Hvala.

Lep pozdrav,
Dimitar Anakiev

PS. IZ IZBRANE KORESPONDENCE:

1.Pismo Jožetu Pogačniku:

Dragi in spoštovani Jože,

čeprav sem Mihi že včaraj odposlal iztopno izjavo, še vedno čakam na Tvoje pojasnilo, in sicer: kako cenzura "Poslednjeg Žilnika" prispeva prepoznavnosti DSR - razen negativno, seveda. Če slovenskim režiserom ni mar zaradi negativne afirmacije DSR kdo naj bi se brigal za ugled DSR? Debeli in trdi molk članov verjetno Ti dovolj pove, da "Poslednji Žilnik" ne bo predvajan na hipotetičnem "mojem" večeru DSR. Torej, predvidevam da zdaj nisi več presenečen, in se res sprašujem kako boš Ti, kot doajen in nekdanji režiser jugoslovanskega "črnega vala" (ki se domnevno ni odpovedal svojemu takratnemu prepričanju in zaveszanosti avtorski svobodi) prispeval svoj glas za cenzuro enega od članov DSR? Naj tukaj še napišem, da Tvoj glas proti Majdi Širci ni glas svobode. Ta glas seveda pokaže Tvojo politično pripadnost ampak ne pokaže zavezanost autorstvu in avtorskim sloboščinam. Moj film "Poslednji Žilnik" so cenzurirale obe vladini obciji (tako "tvoji" kot "ta drugi"), in zdaj, če prav razumem tudi Tvoj molk, po "presenečanju", tudi Ti podpiraš cenzuro, torej to, da se taj film ne prikaže v Kinoreki na moji predstavitvi? Mislim, da se zaradi preproste družbene in mentalne higijene moramo odpovedati široko uveljavljenem sprenevedanju i pogledati resnici v oči.

V pričakovanju Tvojega odgovara, iskreno

Dimitar Anakiev

PS. In še to: menim tudi, da si postopil nekorektno, ker si moj poziv članom za zaščito avtorskih svoboščin, zlorabil in spremenil v politično sporočilo proti Majdi Širci. Torej: zlorabil si mojo muko za svoje politične cilje. Zelo Janševski bi rekel, ker Janša je ves čas zlorabljal Izbrisane, peklensko muko 25 000 ljudi, za svoje politično udobje... Ne vem če je ravno to "rokopis" jugoslovanskega "črnega vala"... Lp, Dimitar

2. Pismo Janezu Lapajnetu:

Janez,

avtorska svoboda (tako kot svoboda manjšin) ni predmet demokratične presoje - avtorska svoboda JE ali NI. To je pravica do govorjenja. Torej o moji pravici do govorjenja ne more odločati ne Boris ne Moris ne Tloris. Ona tudi ni predmet demokratičnega dogovora. Imam ali nimam pravicu govorjenja. To je bistvo. Torej, če sem povabljen za govornico, potem prosim, da se mi dovoli govoriti. Druga opcija je, da se mi ne dovoli.

V demokratičnih družba svoboda govora (v katero spada tudi "avtorska svoboda") ni predmet razgovorov, lobiranj in dogovorov ampak je zagotovljena po ustavi, avtomatična. Presenečen sem, da ta cenjeni skup to ne ve.

No, vsekakor, hvala za besedo in ker si dobronamerno prekinil ta molk. Ampak če moje ustavne pravice nisu zagotovljene, potem je boljše da se NE "dogovarjamo" o njih. Torej, molk je pravi odgov.



Lp, Dimitar

PS. Jaz ne mislim da je situacija tako tragična, predvsem zaradi tega ne ker je DSR dobrovoljno združenje in tisti, ki meni da so mu pravice kratene, lahko iztopi. To se je zgodilo v mojem primeru, in kar se mene tiče sem res brez slabe volje v zvezi tega. Meni zaradi tega ne bo hudega, tudi moj film, Poslednji Žilnik, je že star, je že preživel vsa šikaniranja, tako da nič pomembnega se ne dogaja ne za me, ne za film. Pomembna stvar se pa dogaja za DSR. Vi koji ostajate v njemu boste morali razmišljati v kakšnem svetu hočete živeti, po kakšnih pravilih, z kakšnimi sloboščinami in hipotekami. Ajde, bodite zdravo in veselo. Miha, šele zdaj vidim da se lahko sam odjavim iz skupine...

ČTO TAKOE ISKUSSTVO?

Dimitar Anakiev

ČTO TAKOE ISKUSSTVO?



Spodnji mail objavljen je na mailing listi Društva slovenskih režisera (DSR) dne 02.05. 2011.


Spoštovane kolegice in kolegi,

kratko obvestilo o tem da odustajam od svojega „avtorskega večera“ v Kinoteki, ker se je pokazalo da avtor na „svojem“ večeru ne more sam izbrati svoje filme, temveč namesto avtorja njegove filme izbira samozvani selektor g. Boris Petkovič. Tako kot pri drugih selekterjih pri nas, tudi g. Petkovič ponuja en kup formalističnih razlag za svoja nenavadna početja, kot so „izrazna moč“, „vizualno bogatsvo“ „narativna kompleksnost“ in podobne floskule. Ker vem, da se pri nas avtor generalno ne spoštuje, seveda je iluzija pričekovati da bi se avtorstvo naenkrat začelo spoštovati na t.i. „avtorskem večeru“ (ki bi se morda moral imenovati: „večer g. Petkoviča") in seveda se nikoli ne bi razjezil zaradi situacije, ki je mnogo starejša, daljša in težja od samega g. Petkoviča. Razjezilo me je samo to, ko mi je na koncu, poleg pokazenega prokrustovskega nespoštovanja g. Petkovič še zažugal s prstom in povedal nekaj v stilu: „zdaj ko sem ti naštel formalističke razloge, ne mi govoriti naokoli da sem ti zavrnil film zaradi političnih razlogov“. Torej, niti interpretacija se mi ne dovoli (sic!) apak g. Petkovič me zato opozarja na pravico, da spremenim svoje mnjenje in to tako da se strinjam z njegovim izborom. Ker pa usklajevanje svojega mnjenja z njegovim mnenjem (seveda neusiljivo podanim v formi „predloga“) nimam še na seznamu svoje avtorske misije, moram odkloniti sodelovanje na tako zamišljenem „svojem“ avtorskem večeru. Po vsem tem človel, ali pa avtor, če te dve besedi gresta skupaj, lahko samo ponovi vprašanje katero je svoječase postavil grof Lev Nikolajevič Tolstoj v znamenitem eseju: „Čto takoe iskusstvo?“ (Kaj je to umetnost?)

Lep večer želim,

Dimitar Anakiev

SAMOUPRAVNA FILMSKA ZAJEDNICA

Prilikom rada na celovečernjem igranom filmu NORMALAN ŽIVOT porodila mi se je ideja o SAMOUPRAVNOJ FILMSKOJ ZAJEDNICI. To je savremena parafraza legendarnih "Samoupravnih interesnih zajednica" iz socijalističke Jugoslavije. Ove zajednice ne samo da su bile osnovna ćelija filmske proizvodnje u Titovoj Jugoslaviji, već su se po uzoru na njih stvarala slična udruženja filmskih staralaca i radnika u kapitalističkom svetu. Svakako najpoznatije interesno udruženje filmadžija u kapitalističkom svetu koje je bilo inspirisano našim tadašnjim filmskim interesnim zjednicama bilo je čuveno Minhensko udruženje Filmverlag der Autoren koje je objedinilo vidjene nemačke autore kap što su Fassbinder, Herzog... Naš način rada na filmu NORMALAN ŽIVOT, ljudi dobrovoljno i besplatno okupljenih oko filma, bio je čini mi se najčistiji oblik interesne zajednice a naš interes bio je film a ne novac. Medjutim, nezavisno od naziva i karaktera današnjeg poretka postavlja se pitanje da li uopšte stvaralaštvo ima drugu opciju od udruživanja, samoorganizacije, medjusobne solidarnosti i ispomoći. Sila ima silu a mnogi od nas koji smo izvan puteva sile imamo kreativnu moć. Sile se udružuju da bi bile silnije, da bi vladale, a isto moraju i kreativni a nemoćni ako žele da žive, ako ne žele da budu apsorbovani od strane tupe sile vlasti i pretvoreni u njenu rutinu. Neki baš to žele da ih sila uzme pod svoje--uredu, ali ima onih koji ne žele da ih kodifikuju, markiraju i upotrebe. Ima onih koji još uvek žele pravo da dišu i stvaraju slobodni. A za to pravo se mora izboriti. KREATIVCI SVIH ZEMALJA UJEDINITE SE!

NEŠTO MRDA ISPOD BRDA: DOKUMENTARNI FILM

Dimitar Anakiev

NEŠTO MRDA ISPOD BRDA: DOKUMENTARNI FILM

Povodom prve edicije Underhill Fest-a

Evo me uzbudjenog, u predvečerju novog snimanje; sutradan sedam u auto i odlazim u nepoznato. Oprema je spremna a kamerman dolazi zorom—novca ima toliko da se počne, snima nekoliko dana i posle vidi gde to vodi... Ja volim dokumentarni film jer je to način života: put pod noge pa u nejasno i neizvesno. Dokumentarni film može biti urban, prigradski ili nas odvesti u divljinu, rat i bespuće ali je svakako nomadski, lutalački, nestacionarni način života i rada koji se odupire industriji, dosadi i porobljavanju čoveka--sve to je upisano u njegovu suštinu još pre nego što sumirate rezultate...

Dokumentarista se uvek nalazi tamo gde se po njegovom mišljenju dogadjaju važne stvari, čineći nevidljivo vidljivim. A davati lice nevidljivom je i posao pesnika i madjioničara koji u hokus-pokus preobratu mora svojim vrućim emocijama, ili dimu i magli, dati oblik. Medjutim, u dokumentarnom filmu je fizički aspekt preovladjujući--reditelj material uzima iz svakodnevnog, fizičkog sveta. Zato mora zaroniti u njega, proputovati ga i pipnuti, emocionalno se vezati za aktere i situacije, izložiti samog sebe, često učinti sebe indirektnim (ali stvarnim) učesnikom nekog društveno-istorijskog procesa, samo zato da bi ga snimio, dokučio i obznanio. To je često opasno a uvek je zanimljivo i uvek izazov...

Što je više stvarnosti, rizika, strasti i ličnog angažovanja u dokumentarcu, oni su zanimljiviji, jači i ubedljiviji—blef je nemoguć, akademski fingiran dokumentarac je uglavnom kič. Ali ima tu i drugih stvari... Mene je u avanture dokumentarnog filma prvenstveno gurala želja za upoznavanjem sveta oko sebe; želja za razgrtanjem ideološke magle i spoznavanje nepatvorene istine. A istina je uvek revolucionarna.. Obznanjivanje istina o svetu koji nas okružuje je dakle pokušaj uredjenja tog sveta i borba za odredjene vrednosti. To je zadatak svakolike stvarne umetnosti.

U stara, bogom dana i romantična vremena, kada se je više pažnje poklanjalo umetničkoj formi i jeziku nego istini i stvarnosti, dokumentarni film se je na festivalima pojavljivao zajedno sa svojim, nešto mladjim, igranim sabratom. I već tada je dokumentarni film izazivao specifične efekte uzrokovane stvarnom, nesumljivo faktualnom sadržinom. Naravno, postoje i dokumentaristi, a ti su katkad i u većini, koji više vole bavljenje formom (zvanom „filmski jezik“), nego istinom. Suočenje sa stvarnošću je uvek težak posao i zato je mnogima umetnost uopšte, pa i umetnost dokumentarnog filma, komforan i isplativ eskapizam.

Takvi umetnici nude utočišta pred stvarnošću i veštačke rajeve, a stvarnost prepuštaju „stručnjacima“ ili „odgovornima“ (tj. političarima). Oni ne veruju ni sebi ni javnosti. Medjutim, to, da ste u svom umetničkom radu upućeni na deliće stvarnosti („stvarne stvarnosti“, rekao bih) ipak čini dokumentarni film posebnom, društveno angažovanom, i društvo zahvaćujućom umetnosti.

Dali je sve to potrebno reći u obraćanju jednom novom festivalu dokumentarnog filma, posebno ako taj festival uspešno i elokventno progovora već prvom svojom edicijom, kao što je slučaj sa Underhill Festom u Podgorici? Ja mislim da jeste, jer je fenomenološko razmišljanje korisno ako želimo autentično trajanje i razumevanja odredjenih dogadjaja. Daćemo za pravo onima koji u specijalizovanim filmskim festivalima vide efekat komercijalizacije filma i stvaranje tržišnih niša, ali ćemo istaknuti one elemente dokumentarnog filma koji više od pretvaranja filma u robu kreiraju specifičan svet, modalitet, odnose i relacije, koje dokumentarni film kao vrsta donosi gledaocu i lokalnoj sredini. Sagledan po sebi, dokumentarni film može u odredjenom društvu imati dvojnu funkciju: s jedne strane biti veza sa svetom kao celinom, pa i sa današnjim globalnim svetom i njegovim trendovima (kosmopolitska funkcija), s druge strane njegova specifičnost je dobra osnova za izgradjivanje lokalne posebnosti, rezistencije i nepripadanja glavnom toku—ako tako želimo. Dokumentarni film je jeftiniji i pristupačniji, lakše ga je odomaćiti i duže čuvati, zajedno sa svim njegovim društvenokorisnim efektima, nego što je to slučaj sa igranim filmom. Dokumentarni film može nesputano i slobodno uspevati izvan tržišta i standarda tržišne ekonomije a to je danas velika privilegija. Šta više, mnoge zemlje koje zbog nevelikog broja žitelja ne mogu ostvariti filmsko tržište, jedna od takvih je Kanada, ne izgradjuju industriju igranog filma već se specijaliziraju u dokumentarnom filmu.

I ako jedna velika i moderna kaputalistička zemlja, poput Kanade, vidi svoju filmsku budućnost u dokumentarnom filmu, koliko je onda tek dokumentarni film važan za mali, siromašni, provincijalni, mestimično srednjevekovni, Balkan?

Festivali dokumentarnog filma bi trebalo imati funkciju malih univerziteta na kojima se odgaja publika, stvara filmsko mišljenje i razmišljanje, održavaju tribine na odredjene društveno aktualne ili filmske teme, vrše retrospektive dokumentarnih autora ali i na radionicama stvaraju novi autori dokumentarnog filma, novi mladi dokumentaristi. Verovatno su baš dodatne delatnosti prilika i za Underhill Fest da raširi festival, ali i pusti još jače korene, i unapredi svoj rad i uticaj.

Na mnogim festivalima škole i radionice dokumentarnog filma postoje, naročito na onim većim. Medjutim, ono što uznemirava je, da postojeće radionice ne funkcionišu kao filmske već kao marketinške škole. One dakle ne uče mlade ljude da budu svoji, da pronalaze svoj izraz i teme, već ih paradoksalno uče kako da uspevaju na filmskom tržištu (apriorno uspeti na tržištu, uspeh na tržištu kao dominantna strategija i vrednost, znači ustvari suprotno: „ne biti svoj“). Ne potcenjujem takvo znanje ali ono se može dobiti danas takoreći svuda u kaitalističkom svetu. Postoje instant paketi marketinškog znanja a takodje i instant stručnjaci koji čekaju, treba ih samo pozvati i naručiti, kao pizzu.

Mnogi se odlučuju za instant recepte kao dokaz svoje „savremenosti“ i ne osudjujem ih. Stimulišu ih čak i vlade i lokalni filmski fondovi da rade baš tako: instant. Fast food taktika. Linija manjeg otpora. Medjutim, umesto instant producentima i dramaturzima možda je bolje dokumentarističke radionice poveriti iskusnim autorima dokumentarnog filma, bilo stranim bilo domaćim, onim koji mogu mlade ljude povesti na put dokumentarističnog autorstva. Od onih koji budu uspeli kao autori neki će uspeti na i na tržištu a obrnuto sigurno ne važi. Jer samo autori mogu stvoriti dokumentarni film i uticati na život i na sredinu.

SEDAM RAZLOGA ZA "REKOM" U SLOVENIJI

Dimitar Anakiev

SEDAM RAZLOGA ZA „REKOM“ U SLOVENIJI

Tekst napisan za prvu konsultacijama za osnivanje REKOM u Ljubljani 11.09.2010

Postavlja se pitanje da li i zašto REKOM¹ u Sloveniji? Naravno, i zbog Izbrisanih² tj. dvadestogodišnjeg organizovanog i sistematičnog kršenja ljudskih prava 25.671 bivših Jugoslovena u kojem je konsenzualno učestvovala celokupna slovenačka politika. Ali pre svega treba potražiti razlog za gornja pitanja: da li ona dolaze zbog toga što je:

a. Deo politike proglasio „Brisanje“ državotvornim aktom i temeljom slovenačke državnosti i možda bi se gornja pitanja o REKOM-u mogla dovesti u vezu sa tom tvrdnjom tj. pitamo se ugrožava li REKOM slovenačku državnost utvrdjivanjem činjenica o brisanju? Ili ova pitanja dolaze zato što je

b. Slovenija ušla u EU i regionalno povezivanje sa nevladinim sektorom bivših jugoslovenskih država nije potrebno tj. pravni mehanizmi EU omogućuju efikasnu zaštitu ljudskih prava u zemljama članicama (na primer nedavna odluka suda u Strasburu po pitanju 11 izbrisanih). Ili pitanja dolaze zato što je

c. Slovenija nakon skoro 20 godišnjeg organizovanog i sistematičnog maltretiranja približno 100.000 ljudi (ako zvanično priznatom broju Izbrisanih pridružimo članove porodica) tj. maltretiranja i ponižavanja više od 5% svojeg stanovništva tokom 20 godina konačno uspela da efikasno reši sve probleme nastale iz ove lokalno veoma poštovane prakse kršenja ljudskih prava.

d) sve gore napisano nije tačno

e) postoje razlozi (trivijalne prirode?) koji ovde nisu navedeni

Da bi razmatrali gornja pitanja moramo postaviti dva dodatna, ona koja skidaju veo „svete tajne“ sa fenomena „brisanja“ i pokazuju njegovo pravo lice. Prvo pitanje je koja ideologija stoji iza „brisanja“ i drugo, čemu ona služi.

Nijedan od autora vrednih tekstova i naučnih radova koji su bili napisani u Sloveniji u proteklom periodu, i koji su mi bili dostupni, ne otkriva ovu „svetu tajnu“ slovenačke nacije koja je uspela da u neverovatno dugom periodu veže nevidljivim nitima partije i pojedice, predsednike vlada, parlamenata i države sa običnim narodom—sve sa jednim ciljem: da moralno, duhovno, materijalno i fizički slomiti 25.671 lice neprave političke provenijence. Često vidjeni grafiti na ulicama raznih slovenačkih gradova „Čefurji raus“³ odraz su iste političke kulture i političkih težnji. Moramo jasno i glasno zapisati: Ideologija „brisanja“ je militantni anti-jugoslovenski šovinizam istorijski nastao u vreme pred i za vreme drugog svetskog rata kao ideologija kolaboracije sa fašizmom u ime odbrane „evropskih vrednosti“. Na ovom mestu mogu nastati dalja pitanja za one koji se bave fenomenologijom vladanja. Na primer: kako je moguće da za potrebe svoje vlasti bivši Titovi brigadiri i policajci, konvertitirani komunist, dignu iz blata zastavu fašizma koga je baš komunizam na ovim prostorima istorijski porazio? Na sličan način bilo bi moguće objasniti i kolaboraciju i fascinaciju sa idejom „brisanja“ koja je zahvatila i visoke državnike, dokazane antifašiste, pa i gurue alternativnih nenasilnih politika po svetu, koji su tekovinu brisanja čuvali kao „zenicu oka svoga“--u smislu: demokratija i sloboda neka vlada negde drugde, ovde mora da bude ovako.

Za potrebe ovog teksta nije potrebno ulaziti u šire objašnjenje fenomenologije vlasti. Medjutim, shvatimo li pravo lice „brisanja“ više nego jasno je da ideologija koja je inspirisala „brisanje“ ne može biti državotvorna ni u jednoj državi a pogotovo ne u Sloveniji, državi i narodu čiji su istorijski temelji postavljeni tokom NOB. Štaviše, poznato je da je slovenački narod tokom vladavine fašizma bio predvidjen za likvidaciju i asimilicaju i stoga prikazivanje ideologije kolaboracije „državotvornom“ znači ne samo lažnu državotvornost već i drzak pokušaj istorijskog revizionizma sa namerom poraženi fašizam i kolaborante retrogradno i lažno utkati u državni i narodni temelj (iz koga su fašističkom kolaboracijom sami sebe izbrisali).

Tek sa ovih pozicija možemo racionalno pristupiti argumentaciji postavljenih pitanja i utvrditi-vrednovati mesto REKOM-a u Sloveniji:

1. REKOM ne samo da ne ugrožava državotvornost Slovenije već putem utvrdjivanja

istine može doprineti pobijanju lažne državotvornost kreiranu radi potreba dela politike.

2. REKOM vrši kontekstualizaciju „Brisanja“ zato problem koji je zbog „preseljenja“ države u novi politički prostor (EU) postao neprepoznatljiv dobija ponovo svoje pravo lice a glavni akteri se vraćaju „na mesto zločina“ sa koga su pobegli.

3. EU i REKOM su ne samo kompatabilni već EU podržava REKOM jer karakter problema zahteva internacionalizaciju na nivou civilnog društva a civilnim društvima iz Evrope su problemi raspada Jugoslavije tudji. Zato je REKOM „prirodan“ okvir za utvrdjivanje istine.

4. Nova slovenačka vlada (Boruta Pahora i ministarke za unutrašnje poslove Katarine Kresal) je prekinula skoro dvadestogodišnju „fascinaciju zlom“ slovenačke politike u slučaju Izbrisanih (ustvari ukinula je ratno stanje). Uradjene su mnoge značajne stvari, pre svega u administrativnom smislu: na povraćaju pravnog statusa izbrisanih ljudi. Medjutim zbog dvadesetogodišnje konsenzualnosti celokupne slovenačke politike prema Izbrisanima mnogi aspekti pravde su još uvek nedostupni, Izbrisani, njihova kultura i jezik su i dalje stigmatizovani, a politički sudovi u mnogim slučajevima su ispred pravnih.

5. REKOM je nesumljivo prilika za donošenje drugačije atmosfere u razmatranju pitanja „brisanja“ jer Izbrisani ljudi, njihova kultura i jezik se skoro dvadeset godina nalaze u neprekidnom ratnom stanju, u uništavajućem ratu niskog intenziteta koji je država vodila prema njima.

6. Utvrdjivanje istine u slučaju „brisanja“ je možda šansa da Izbrisani dobiju status žrtve a krivci pošalju na sud. Ne treba zaborovati da su „izbrisani“ prve šrtve državne politike etničkog čišćeja na Balkanu devedesetih, preteča i uvod kasnijih krvavih dogadjanja širom bivše države.

7. Utvrdjivanjem istine u slučaju Izbrisanih REKOM možda može po prvi put da otvori novu temu pitanjem o genocidu nad nacijom Jugoslovena⁴, koja je na popisu iz 1988 stajala uz rame mnogim drugim nacijama, ali samo Jugoslovene nije imeo ko da zaštiti, a tako je i danas. Ubedjen sam da Izbrisani u Sloveniji reflektuju u najvećoj meri baš ovaj problem.

Dimitar Anakiev, pisac i režiser

autor filmova o izbrisanima: Rubbed Out, 2004,

i Državljan A.T., 2009, takodje je jedan od Izbrisanih,

potpisnik je koalicije za REKOM

1--Regionalna komisija za utvrdjivanje i prezentiranju činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava u bivšoj Jugoslaviji (REKOM)

2-Tajno brisanje 25.671 Jugoslovena iz registra stalnog bivanja R Slovenije 26.02.1992. Brisanje je izvršila vlada Lojzeta Peterleta tj. ministarstvo za unutrašnje posčove ministra Igora Bavčara.

3- „Čefur“ takodje „čifur“--reč koja dolazi iz srpspskog „čivut“ sa pogrdnim značenjem „jevrejin“, u Sloveniji označaba sve pripadnike bivših jugoslovenskih republika dok „raus“ u frazi „Čefurji raus“ na nemačkom znači „napolje“ i ujedno pokazuje, precizno locira, svoju idejno kulturnu provenijencu u nemačkom nacizmu.

4-U statističkom kalendaru Jugoslavije iz 1988 nacija Jugoslovena broji 1 219 000 ljudi i čini 5,4% ukupne populacije.