KINEMATOGRAFIJA OTPORA

Donji tekst je srpska verzija teksta na slovenačkom koji se nalazi nešto ranije (neznatno promenjen) u ovom blogu u postu od 29.12.2008
Tekst je objevljen 08.06.2009 u beogradskim E-novinama i može se naći na adresi:

http://www.e-novine.com/sr/kultura/clanak.php?id=26869



Objavljeno: Pon, 08. 06. 2009. 15:55 KINEMATOGRAFIJA OTPORA


PHOTO: STOCK
Izraz kinematografija otpora danas dobija estetski predznak koji na jednoj strani želi preuzeti značenje koje je nekad imao izraz „autorski film”, a sa druge strane želi rehabilitovati dobro ime „društveno angažovanog filma”, zato što se u vreme kada je politika svakom pri ruci čak i angažovani autori - kao što su braća Darden - odriču filmskog aktivizma, što znači ne žele direktnu vezu sa politikom. Taj preobrat je razumljiv: u vreme kada je politika bila nedostupna, filmadžije su čeznule za političkim aktivizmom, danas kada smo svi gurnuti u politiku, koja nije ništa drugo doli polje propisanih konvencija, filmski autori se je odriču i radije estetiku pretvaraju u svoju, od politike nezavisnu, „političku” praksu

Piše: Dimitar Anakiev

Ima li smisla u eri tržišno usmerenog filma pogledati u zakulisje i potražiti još kakav način stvaranja filmova? Totalitarna ideologija tržišta je usisala sve žanrove, svaki smisao i čini se da izvan koprodukcija, tržišta i njegovih mehanizama film nije moguć, odnosno ako je moguć onda je beznačajan do te mere da ne zaslužuje pažnju struke i javnosti. Na sreću, to nije tako i u pozadini kraja istorije mogu se nazreti pokušaji stvaranja novih termina filmske estetike i prakse, koji se odnose na filmove „out of bounds”.

Kinematografija otpora (Cinema of resistance) je izraz koji sve češće srećemo na raznim krajevima sveta i koji zaslužuje našu pažnju zbog emancipacije izraza od tematiziranja direktnog političkog otpora - sve se češće upotrebljava da označi filmske prakse koje nastaju izvan tržišno usmerene umetnosti. Otpor tršištu, dakle, otpor kontroli filmske umetnosti od strane šićardžijske ideologije i njenih političkih (makar i demokratski izabranih) kumova.
Koliko juče, izraz kinematografija otpora bio je rezervisan za kinematografije koje su nastajale u tematskoj vezi sa različitim revolucionarnim i političkim praksama (kao na primer filmovi koji su tematizovali alžirsku protivkolonijalnu borbu, ili kubansku revoluciju, pobunu u Libanu ili otpor izraelskoj okupaciji, i slično). Danas, taj termin dobija estetski predznak koji na jednoj strani želi preuzeti značenje koje je nekad imao izraz „autorski film”, a sa druge strane želi rehabilitovati dobro ime „društveno angažovanog filma”, zato što se u vreme kada je politika svakom pri ruci čak i angažovani autori - kao što su braća Darden - odriču filmskog aktivizma, što znači ne žele direktnu vezu sa politikom. Taj preobrat je razumljiv: u vreme kada je politika bila nedostupna, filmadžije su čeznule za političkim aktivizmom, danas kada smo svi gurnuti u politiku, koja nije ništa drugo doli polje propisanih konvencija, filmski autori se je odriču i radije estetiku pretvaraju u svoju, od politike nezavisnu, „političku” praksu. U tom smislu Slavoj Žižek ima pravo kada (nevoljno) tvrdi da se je buntovnički duh preselio iz politike u kulturu. Dodajmo da se buntovnički duh naselio u kulturu koja ne želi participitarati unutar određenih i predviđenih okvira, nego želi biti politika po sebi.

U Njujorku su 29. juna 2003. otvorili bioskop pod nazivom „Bioskop otpora” (Resistance cinema). Zanimljivo je pročitati njihovo shvatanje ovog izraza, koje se prvi put baš ovde pojavljuje kao sinonim za društveno angažovane filmove i po metodologiji podseća na Bertolda Brehta. Na sajtu njihovog bioskopa piše: „Bioskop otpora postoji da bi predstavio uznemirujuće filmove tvrdokornih nezavisnih filmadžija koji nas izazivaju da razmišljamo o društvenoj i političkoj stvarnosti koja nas okružuje, tako što nas ne žele uljuljkivati, već nas naprotiv stimulišu na težak posao razmišljanja i spoznaje svoje uloge i odgovornosti za događanja u svetu. Nastojimo takodje stimulisati kolektivnu diskusiju posle svakog filma i kada god je moguće pozovemo autora da lično kaže neku reč o svojem filmu.”


Još ranije, u tekstu u koji je 18 avgusta 1999 bio objavljen u londonskom časopisu The Independent, Kris Dark (Chris Darke) uoptrebljava izraz francuske glumice Žane Baliba (Jeanne Balibar) „Kinematografija otpora” u vezi sa novim talasom francuskog art filma. Veza izmedju art filma i „otpora“ je prilično zanimljiva i danas skoro da revolucionarna. Iako Kris Dark u tekstu pokušava da se ogradi navodeći da Žana Baliba potiče iz poznate francuske marksističke porodice, izraz „Kinomatografija otpora” postavi za naslov svojeg teksta u kojem inače citira francuske kritičare ali i mišljene Žane Baliba. Za francuske kritičare „kinematografiju otpora“ karakteriše „zagledanost u pupak“ (to su dakle po njihovom mišljenju filmovi usko fokusirani na problem, bez mogućnosti komunikacije sa širokim gledalištem – „problemski filmovi“) medjutim Žana Baliba kaže da je kod „kinematografije otpora” u pitanju filmska praksa koji više zanimaju detalji od specijalnih efekata, više je zanima umetnost od spektakla i da se „kinematografija otpora“ odupire teškoj artiljeriji budžetskih filmova. I tako smo iz usta Žane Baliba opet došli do partizana, ovog puta filmskih! „Kinematografija otpora” je dakle oblik kulturne borbe koji se odriče teške artiljere jer ne želi kolaboraraciju sa nosiocima neprijateljskih vrednosti!

Iste godine internetni časopis IndieWire stvaralaštvo braće Darden eksplicitno nazove „kinematografija otpora“. U objavljenom intervjuu Žan-Pjer i Lik Darden orišu dodatne postulate estetike „kinematografije otpora“ istakavši posebno svoj dokumentarni metod (koji se odnosi na „pravu stvarnost“ onu stvarnost koja se ne podaje kameri!) a zatim razglase i svoj kredo: „Ne želimo biti bogovi ne želimo dominaciju nad stvarnošću. Želimo ostati na nivou stvari kakve jesu bez nametanja.“

Slično mišljenje takodje zapiše slovenački ombudsman Matjaž Hanžek u tekstu „Režiseri svojih života“ objavljenom na sajtu njegove vlade povodom festivala filmova o ljudskim pravima. „Demokratičan film ne može snimiti reditelj, čiji rad je mešavina feudalnih i totalitarnih ličnih odnosa. Ako je zločinački nežno prebirati po strunama dok Rim gori najmanje je neodgovorno insistirati da kamera radi, tražiti najbolje kadrove zgarišta i misliti na mogućnosti široke distribucije spektakla. Film bi morao biti sredstvo a ne cilj stvaralaštva. To uključuje spoznanje da ponekad treba promeniti uslove rada, estetiku i sam medij – čak do te mere, da se ukine – i to sa namerom ciljane usmerenosti filma... Savremeni film je zarobljen u svojevrsni paradoks. Ta najdostupnija, masovna i raširena vrsta umetnosti je kapitalno intenzivan proizvod isključujuće i hijerahijske strukture rada. U tom smislu film zavisi od društvene organizacije, koja temelji na iskorišćavanju i nasilju. Ako cineasti žele da budu deo rešenja, a ne deo problema, onda je nužno da reflektuju te odnose, da film otvore i demokratizuju, oslobode ga pokornosti politiki i kapitalu. Zadatak naprednih filmskih stvaralaca je da omoguće da svi postanemo scenaristi, glavni glumci i režiseri svojih života i da to radimo bez rizika i straha.“

I kakva je filmska situacija na Balkanu? Kao i u društvu: radikalno desna sa progresivnom pljačkom budžetskog novca od strane izabranih korisnika. Krik Fransoa Trifoa iz 1954 „Treba prekinuti sa remek delima“ uperen protiv dominacije tržišnih vrednosti u filmu kao do još nije dosegao Balkan. Brehtovski bioskopi takodje. Niti fon Trirova „dogma“ izgleda nije zaista dosegla balkansku spahijsku svest. Festivali postaju spektakli a pozitivna istorija, poput „crnog filma“ reinterpretira se za potrebe današnje ideologije i filmsko-spahijskog sistema. Balkan je u stanju filmskog feudalizma, koji niti u srećnim okolnostima ne može dovesti do kapitalističko-holivudskog raja koliko god se propoveda. Širi se lažna propaganda o komercijalnoj uspešnosti budžetskih filmova (sic!) a filmovi koji kojštaju 6-8 miliona eura dosežu 150 000 gledalaca. Gde je tu filmka levica? Odgovor: nosi svoj krst-jaram nacije. Ima li tu neke pobune i šta ta pobuna danas znači? Samo jaki, uporni i ludo smeli autori jasne lične i društvene vizije mogu osloboditi balkanski film i učiniti ga ponovo svojim, ponovo „crnim“ i demokratičnim. Dolazi opet vreme (filmskih) partizana.