SAMOUPRAVNA FILMSKA ZAJEDNICA

Prilikom rada na celovečernjem igranom filmu NORMALAN ŽIVOT porodila mi se je ideja o SAMOUPRAVNOJ FILMSKOJ ZAJEDNICI. To je savremena parafraza legendarnih "Samoupravnih interesnih zajednica" iz socijalističke Jugoslavije. Ove zajednice ne samo da su bile osnovna ćelija filmske proizvodnje u Titovoj Jugoslaviji, već su se po uzoru na njih stvarala slična udruženja filmskih staralaca i radnika u kapitalističkom svetu. Svakako najpoznatije interesno udruženje filmadžija u kapitalističkom svetu koje je bilo inspirisano našim tadašnjim filmskim interesnim zjednicama bilo je čuveno Minhensko udruženje Filmverlag der Autoren koje je objedinilo vidjene nemačke autore kap što su Fassbinder, Herzog... Naš način rada na filmu NORMALAN ŽIVOT, ljudi dobrovoljno i besplatno okupljenih oko filma, bio je čini mi se najčistiji oblik interesne zajednice a naš interes bio je film a ne novac. Medjutim, nezavisno od naziva i karaktera današnjeg poretka postavlja se pitanje da li uopšte stvaralaštvo ima drugu opciju od udruživanja, samoorganizacije, medjusobne solidarnosti i ispomoći. Sila ima silu a mnogi od nas koji smo izvan puteva sile imamo kreativnu moć. Sile se udružuju da bi bile silnije, da bi vladale, a isto moraju i kreativni a nemoćni ako žele da žive, ako ne žele da budu apsorbovani od strane tupe sile vlasti i pretvoreni u njenu rutinu. Neki baš to žele da ih sila uzme pod svoje--uredu, ali ima onih koji ne žele da ih kodifikuju, markiraju i upotrebe. Ima onih koji još uvek žele pravo da dišu i stvaraju slobodni. A za to pravo se mora izboriti. KREATIVCI SVIH ZEMALJA UJEDINITE SE!

NEŠTO MRDA ISPOD BRDA: DOKUMENTARNI FILM

Dimitar Anakiev

NEŠTO MRDA ISPOD BRDA: DOKUMENTARNI FILM

Povodom prve edicije Underhill Fest-a

Evo me uzbudjenog, u predvečerju novog snimanje; sutradan sedam u auto i odlazim u nepoznato. Oprema je spremna a kamerman dolazi zorom—novca ima toliko da se počne, snima nekoliko dana i posle vidi gde to vodi... Ja volim dokumentarni film jer je to način života: put pod noge pa u nejasno i neizvesno. Dokumentarni film može biti urban, prigradski ili nas odvesti u divljinu, rat i bespuće ali je svakako nomadski, lutalački, nestacionarni način života i rada koji se odupire industriji, dosadi i porobljavanju čoveka--sve to je upisano u njegovu suštinu još pre nego što sumirate rezultate...

Dokumentarista se uvek nalazi tamo gde se po njegovom mišljenju dogadjaju važne stvari, čineći nevidljivo vidljivim. A davati lice nevidljivom je i posao pesnika i madjioničara koji u hokus-pokus preobratu mora svojim vrućim emocijama, ili dimu i magli, dati oblik. Medjutim, u dokumentarnom filmu je fizički aspekt preovladjujući--reditelj material uzima iz svakodnevnog, fizičkog sveta. Zato mora zaroniti u njega, proputovati ga i pipnuti, emocionalno se vezati za aktere i situacije, izložiti samog sebe, često učinti sebe indirektnim (ali stvarnim) učesnikom nekog društveno-istorijskog procesa, samo zato da bi ga snimio, dokučio i obznanio. To je često opasno a uvek je zanimljivo i uvek izazov...

Što je više stvarnosti, rizika, strasti i ličnog angažovanja u dokumentarcu, oni su zanimljiviji, jači i ubedljiviji—blef je nemoguć, akademski fingiran dokumentarac je uglavnom kič. Ali ima tu i drugih stvari... Mene je u avanture dokumentarnog filma prvenstveno gurala želja za upoznavanjem sveta oko sebe; želja za razgrtanjem ideološke magle i spoznavanje nepatvorene istine. A istina je uvek revolucionarna.. Obznanjivanje istina o svetu koji nas okružuje je dakle pokušaj uredjenja tog sveta i borba za odredjene vrednosti. To je zadatak svakolike stvarne umetnosti.

U stara, bogom dana i romantična vremena, kada se je više pažnje poklanjalo umetničkoj formi i jeziku nego istini i stvarnosti, dokumentarni film se je na festivalima pojavljivao zajedno sa svojim, nešto mladjim, igranim sabratom. I već tada je dokumentarni film izazivao specifične efekte uzrokovane stvarnom, nesumljivo faktualnom sadržinom. Naravno, postoje i dokumentaristi, a ti su katkad i u većini, koji više vole bavljenje formom (zvanom „filmski jezik“), nego istinom. Suočenje sa stvarnošću je uvek težak posao i zato je mnogima umetnost uopšte, pa i umetnost dokumentarnog filma, komforan i isplativ eskapizam.

Takvi umetnici nude utočišta pred stvarnošću i veštačke rajeve, a stvarnost prepuštaju „stručnjacima“ ili „odgovornima“ (tj. političarima). Oni ne veruju ni sebi ni javnosti. Medjutim, to, da ste u svom umetničkom radu upućeni na deliće stvarnosti („stvarne stvarnosti“, rekao bih) ipak čini dokumentarni film posebnom, društveno angažovanom, i društvo zahvaćujućom umetnosti.

Dali je sve to potrebno reći u obraćanju jednom novom festivalu dokumentarnog filma, posebno ako taj festival uspešno i elokventno progovora već prvom svojom edicijom, kao što je slučaj sa Underhill Festom u Podgorici? Ja mislim da jeste, jer je fenomenološko razmišljanje korisno ako želimo autentično trajanje i razumevanja odredjenih dogadjaja. Daćemo za pravo onima koji u specijalizovanim filmskim festivalima vide efekat komercijalizacije filma i stvaranje tržišnih niša, ali ćemo istaknuti one elemente dokumentarnog filma koji više od pretvaranja filma u robu kreiraju specifičan svet, modalitet, odnose i relacije, koje dokumentarni film kao vrsta donosi gledaocu i lokalnoj sredini. Sagledan po sebi, dokumentarni film može u odredjenom društvu imati dvojnu funkciju: s jedne strane biti veza sa svetom kao celinom, pa i sa današnjim globalnim svetom i njegovim trendovima (kosmopolitska funkcija), s druge strane njegova specifičnost je dobra osnova za izgradjivanje lokalne posebnosti, rezistencije i nepripadanja glavnom toku—ako tako želimo. Dokumentarni film je jeftiniji i pristupačniji, lakše ga je odomaćiti i duže čuvati, zajedno sa svim njegovim društvenokorisnim efektima, nego što je to slučaj sa igranim filmom. Dokumentarni film može nesputano i slobodno uspevati izvan tržišta i standarda tržišne ekonomije a to je danas velika privilegija. Šta više, mnoge zemlje koje zbog nevelikog broja žitelja ne mogu ostvariti filmsko tržište, jedna od takvih je Kanada, ne izgradjuju industriju igranog filma već se specijaliziraju u dokumentarnom filmu.

I ako jedna velika i moderna kaputalistička zemlja, poput Kanade, vidi svoju filmsku budućnost u dokumentarnom filmu, koliko je onda tek dokumentarni film važan za mali, siromašni, provincijalni, mestimično srednjevekovni, Balkan?

Festivali dokumentarnog filma bi trebalo imati funkciju malih univerziteta na kojima se odgaja publika, stvara filmsko mišljenje i razmišljanje, održavaju tribine na odredjene društveno aktualne ili filmske teme, vrše retrospektive dokumentarnih autora ali i na radionicama stvaraju novi autori dokumentarnog filma, novi mladi dokumentaristi. Verovatno su baš dodatne delatnosti prilika i za Underhill Fest da raširi festival, ali i pusti još jače korene, i unapredi svoj rad i uticaj.

Na mnogim festivalima škole i radionice dokumentarnog filma postoje, naročito na onim većim. Medjutim, ono što uznemirava je, da postojeće radionice ne funkcionišu kao filmske već kao marketinške škole. One dakle ne uče mlade ljude da budu svoji, da pronalaze svoj izraz i teme, već ih paradoksalno uče kako da uspevaju na filmskom tržištu (apriorno uspeti na tržištu, uspeh na tržištu kao dominantna strategija i vrednost, znači ustvari suprotno: „ne biti svoj“). Ne potcenjujem takvo znanje ali ono se može dobiti danas takoreći svuda u kaitalističkom svetu. Postoje instant paketi marketinškog znanja a takodje i instant stručnjaci koji čekaju, treba ih samo pozvati i naručiti, kao pizzu.

Mnogi se odlučuju za instant recepte kao dokaz svoje „savremenosti“ i ne osudjujem ih. Stimulišu ih čak i vlade i lokalni filmski fondovi da rade baš tako: instant. Fast food taktika. Linija manjeg otpora. Medjutim, umesto instant producentima i dramaturzima možda je bolje dokumentarističke radionice poveriti iskusnim autorima dokumentarnog filma, bilo stranim bilo domaćim, onim koji mogu mlade ljude povesti na put dokumentarističnog autorstva. Od onih koji budu uspeli kao autori neki će uspeti na i na tržištu a obrnuto sigurno ne važi. Jer samo autori mogu stvoriti dokumentarni film i uticati na život i na sredinu.

SEDAM RAZLOGA ZA "REKOM" U SLOVENIJI

Dimitar Anakiev

SEDAM RAZLOGA ZA „REKOM“ U SLOVENIJI

Tekst napisan za prvu konsultacijama za osnivanje REKOM u Ljubljani 11.09.2010

Postavlja se pitanje da li i zašto REKOM¹ u Sloveniji? Naravno, i zbog Izbrisanih² tj. dvadestogodišnjeg organizovanog i sistematičnog kršenja ljudskih prava 25.671 bivših Jugoslovena u kojem je konsenzualno učestvovala celokupna slovenačka politika. Ali pre svega treba potražiti razlog za gornja pitanja: da li ona dolaze zbog toga što je:

a. Deo politike proglasio „Brisanje“ državotvornim aktom i temeljom slovenačke državnosti i možda bi se gornja pitanja o REKOM-u mogla dovesti u vezu sa tom tvrdnjom tj. pitamo se ugrožava li REKOM slovenačku državnost utvrdjivanjem činjenica o brisanju? Ili ova pitanja dolaze zato što je

b. Slovenija ušla u EU i regionalno povezivanje sa nevladinim sektorom bivših jugoslovenskih država nije potrebno tj. pravni mehanizmi EU omogućuju efikasnu zaštitu ljudskih prava u zemljama članicama (na primer nedavna odluka suda u Strasburu po pitanju 11 izbrisanih). Ili pitanja dolaze zato što je

c. Slovenija nakon skoro 20 godišnjeg organizovanog i sistematičnog maltretiranja približno 100.000 ljudi (ako zvanično priznatom broju Izbrisanih pridružimo članove porodica) tj. maltretiranja i ponižavanja više od 5% svojeg stanovništva tokom 20 godina konačno uspela da efikasno reši sve probleme nastale iz ove lokalno veoma poštovane prakse kršenja ljudskih prava.

d) sve gore napisano nije tačno

e) postoje razlozi (trivijalne prirode?) koji ovde nisu navedeni

Da bi razmatrali gornja pitanja moramo postaviti dva dodatna, ona koja skidaju veo „svete tajne“ sa fenomena „brisanja“ i pokazuju njegovo pravo lice. Prvo pitanje je koja ideologija stoji iza „brisanja“ i drugo, čemu ona služi.

Nijedan od autora vrednih tekstova i naučnih radova koji su bili napisani u Sloveniji u proteklom periodu, i koji su mi bili dostupni, ne otkriva ovu „svetu tajnu“ slovenačke nacije koja je uspela da u neverovatno dugom periodu veže nevidljivim nitima partije i pojedice, predsednike vlada, parlamenata i države sa običnim narodom—sve sa jednim ciljem: da moralno, duhovno, materijalno i fizički slomiti 25.671 lice neprave političke provenijence. Često vidjeni grafiti na ulicama raznih slovenačkih gradova „Čefurji raus“³ odraz su iste političke kulture i političkih težnji. Moramo jasno i glasno zapisati: Ideologija „brisanja“ je militantni anti-jugoslovenski šovinizam istorijski nastao u vreme pred i za vreme drugog svetskog rata kao ideologija kolaboracije sa fašizmom u ime odbrane „evropskih vrednosti“. Na ovom mestu mogu nastati dalja pitanja za one koji se bave fenomenologijom vladanja. Na primer: kako je moguće da za potrebe svoje vlasti bivši Titovi brigadiri i policajci, konvertitirani komunist, dignu iz blata zastavu fašizma koga je baš komunizam na ovim prostorima istorijski porazio? Na sličan način bilo bi moguće objasniti i kolaboraciju i fascinaciju sa idejom „brisanja“ koja je zahvatila i visoke državnike, dokazane antifašiste, pa i gurue alternativnih nenasilnih politika po svetu, koji su tekovinu brisanja čuvali kao „zenicu oka svoga“--u smislu: demokratija i sloboda neka vlada negde drugde, ovde mora da bude ovako.

Za potrebe ovog teksta nije potrebno ulaziti u šire objašnjenje fenomenologije vlasti. Medjutim, shvatimo li pravo lice „brisanja“ više nego jasno je da ideologija koja je inspirisala „brisanje“ ne može biti državotvorna ni u jednoj državi a pogotovo ne u Sloveniji, državi i narodu čiji su istorijski temelji postavljeni tokom NOB. Štaviše, poznato je da je slovenački narod tokom vladavine fašizma bio predvidjen za likvidaciju i asimilicaju i stoga prikazivanje ideologije kolaboracije „državotvornom“ znači ne samo lažnu državotvornost već i drzak pokušaj istorijskog revizionizma sa namerom poraženi fašizam i kolaborante retrogradno i lažno utkati u državni i narodni temelj (iz koga su fašističkom kolaboracijom sami sebe izbrisali).

Tek sa ovih pozicija možemo racionalno pristupiti argumentaciji postavljenih pitanja i utvrditi-vrednovati mesto REKOM-a u Sloveniji:

1. REKOM ne samo da ne ugrožava državotvornost Slovenije već putem utvrdjivanja

istine može doprineti pobijanju lažne državotvornost kreiranu radi potreba dela politike.

2. REKOM vrši kontekstualizaciju „Brisanja“ zato problem koji je zbog „preseljenja“ države u novi politički prostor (EU) postao neprepoznatljiv dobija ponovo svoje pravo lice a glavni akteri se vraćaju „na mesto zločina“ sa koga su pobegli.

3. EU i REKOM su ne samo kompatabilni već EU podržava REKOM jer karakter problema zahteva internacionalizaciju na nivou civilnog društva a civilnim društvima iz Evrope su problemi raspada Jugoslavije tudji. Zato je REKOM „prirodan“ okvir za utvrdjivanje istine.

4. Nova slovenačka vlada (Boruta Pahora i ministarke za unutrašnje poslove Katarine Kresal) je prekinula skoro dvadestogodišnju „fascinaciju zlom“ slovenačke politike u slučaju Izbrisanih (ustvari ukinula je ratno stanje). Uradjene su mnoge značajne stvari, pre svega u administrativnom smislu: na povraćaju pravnog statusa izbrisanih ljudi. Medjutim zbog dvadesetogodišnje konsenzualnosti celokupne slovenačke politike prema Izbrisanima mnogi aspekti pravde su još uvek nedostupni, Izbrisani, njihova kultura i jezik su i dalje stigmatizovani, a politički sudovi u mnogim slučajevima su ispred pravnih.

5. REKOM je nesumljivo prilika za donošenje drugačije atmosfere u razmatranju pitanja „brisanja“ jer Izbrisani ljudi, njihova kultura i jezik se skoro dvadeset godina nalaze u neprekidnom ratnom stanju, u uništavajućem ratu niskog intenziteta koji je država vodila prema njima.

6. Utvrdjivanje istine u slučaju „brisanja“ je možda šansa da Izbrisani dobiju status žrtve a krivci pošalju na sud. Ne treba zaborovati da su „izbrisani“ prve šrtve državne politike etničkog čišćeja na Balkanu devedesetih, preteča i uvod kasnijih krvavih dogadjanja širom bivše države.

7. Utvrdjivanjem istine u slučaju Izbrisanih REKOM možda može po prvi put da otvori novu temu pitanjem o genocidu nad nacijom Jugoslovena⁴, koja je na popisu iz 1988 stajala uz rame mnogim drugim nacijama, ali samo Jugoslovene nije imeo ko da zaštiti, a tako je i danas. Ubedjen sam da Izbrisani u Sloveniji reflektuju u najvećoj meri baš ovaj problem.

Dimitar Anakiev, pisac i režiser

autor filmova o izbrisanima: Rubbed Out, 2004,

i Državljan A.T., 2009, takodje je jedan od Izbrisanih,

potpisnik je koalicije za REKOM

1--Regionalna komisija za utvrdjivanje i prezentiranju činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava u bivšoj Jugoslaviji (REKOM)

2-Tajno brisanje 25.671 Jugoslovena iz registra stalnog bivanja R Slovenije 26.02.1992. Brisanje je izvršila vlada Lojzeta Peterleta tj. ministarstvo za unutrašnje posčove ministra Igora Bavčara.

3- „Čefur“ takodje „čifur“--reč koja dolazi iz srpspskog „čivut“ sa pogrdnim značenjem „jevrejin“, u Sloveniji označaba sve pripadnike bivših jugoslovenskih republika dok „raus“ u frazi „Čefurji raus“ na nemačkom znači „napolje“ i ujedno pokazuje, precizno locira, svoju idejno kulturnu provenijencu u nemačkom nacizmu.

4-U statističkom kalendaru Jugoslavije iz 1988 nacija Jugoslovena broji 1 219 000 ljudi i čini 5,4% ukupne populacije.