NEŠTO MRDA ISPOD BRDA: DOKUMENTARNI FILM

Dimitar Anakiev

NEŠTO MRDA ISPOD BRDA: DOKUMENTARNI FILM

Povodom prve edicije Underhill Fest-a

Evo me uzbudjenog, u predvečerju novog snimanje; sutradan sedam u auto i odlazim u nepoznato. Oprema je spremna a kamerman dolazi zorom—novca ima toliko da se počne, snima nekoliko dana i posle vidi gde to vodi... Ja volim dokumentarni film jer je to način života: put pod noge pa u nejasno i neizvesno. Dokumentarni film može biti urban, prigradski ili nas odvesti u divljinu, rat i bespuće ali je svakako nomadski, lutalački, nestacionarni način života i rada koji se odupire industriji, dosadi i porobljavanju čoveka--sve to je upisano u njegovu suštinu još pre nego što sumirate rezultate...

Dokumentarista se uvek nalazi tamo gde se po njegovom mišljenju dogadjaju važne stvari, čineći nevidljivo vidljivim. A davati lice nevidljivom je i posao pesnika i madjioničara koji u hokus-pokus preobratu mora svojim vrućim emocijama, ili dimu i magli, dati oblik. Medjutim, u dokumentarnom filmu je fizički aspekt preovladjujući--reditelj material uzima iz svakodnevnog, fizičkog sveta. Zato mora zaroniti u njega, proputovati ga i pipnuti, emocionalno se vezati za aktere i situacije, izložiti samog sebe, često učinti sebe indirektnim (ali stvarnim) učesnikom nekog društveno-istorijskog procesa, samo zato da bi ga snimio, dokučio i obznanio. To je često opasno a uvek je zanimljivo i uvek izazov...

Što je više stvarnosti, rizika, strasti i ličnog angažovanja u dokumentarcu, oni su zanimljiviji, jači i ubedljiviji—blef je nemoguć, akademski fingiran dokumentarac je uglavnom kič. Ali ima tu i drugih stvari... Mene je u avanture dokumentarnog filma prvenstveno gurala želja za upoznavanjem sveta oko sebe; želja za razgrtanjem ideološke magle i spoznavanje nepatvorene istine. A istina je uvek revolucionarna.. Obznanjivanje istina o svetu koji nas okružuje je dakle pokušaj uredjenja tog sveta i borba za odredjene vrednosti. To je zadatak svakolike stvarne umetnosti.

U stara, bogom dana i romantična vremena, kada se je više pažnje poklanjalo umetničkoj formi i jeziku nego istini i stvarnosti, dokumentarni film se je na festivalima pojavljivao zajedno sa svojim, nešto mladjim, igranim sabratom. I već tada je dokumentarni film izazivao specifične efekte uzrokovane stvarnom, nesumljivo faktualnom sadržinom. Naravno, postoje i dokumentaristi, a ti su katkad i u većini, koji više vole bavljenje formom (zvanom „filmski jezik“), nego istinom. Suočenje sa stvarnošću je uvek težak posao i zato je mnogima umetnost uopšte, pa i umetnost dokumentarnog filma, komforan i isplativ eskapizam.

Takvi umetnici nude utočišta pred stvarnošću i veštačke rajeve, a stvarnost prepuštaju „stručnjacima“ ili „odgovornima“ (tj. političarima). Oni ne veruju ni sebi ni javnosti. Medjutim, to, da ste u svom umetničkom radu upućeni na deliće stvarnosti („stvarne stvarnosti“, rekao bih) ipak čini dokumentarni film posebnom, društveno angažovanom, i društvo zahvaćujućom umetnosti.

Dali je sve to potrebno reći u obraćanju jednom novom festivalu dokumentarnog filma, posebno ako taj festival uspešno i elokventno progovora već prvom svojom edicijom, kao što je slučaj sa Underhill Festom u Podgorici? Ja mislim da jeste, jer je fenomenološko razmišljanje korisno ako želimo autentično trajanje i razumevanja odredjenih dogadjaja. Daćemo za pravo onima koji u specijalizovanim filmskim festivalima vide efekat komercijalizacije filma i stvaranje tržišnih niša, ali ćemo istaknuti one elemente dokumentarnog filma koji više od pretvaranja filma u robu kreiraju specifičan svet, modalitet, odnose i relacije, koje dokumentarni film kao vrsta donosi gledaocu i lokalnoj sredini. Sagledan po sebi, dokumentarni film može u odredjenom društvu imati dvojnu funkciju: s jedne strane biti veza sa svetom kao celinom, pa i sa današnjim globalnim svetom i njegovim trendovima (kosmopolitska funkcija), s druge strane njegova specifičnost je dobra osnova za izgradjivanje lokalne posebnosti, rezistencije i nepripadanja glavnom toku—ako tako želimo. Dokumentarni film je jeftiniji i pristupačniji, lakše ga je odomaćiti i duže čuvati, zajedno sa svim njegovim društvenokorisnim efektima, nego što je to slučaj sa igranim filmom. Dokumentarni film može nesputano i slobodno uspevati izvan tržišta i standarda tržišne ekonomije a to je danas velika privilegija. Šta više, mnoge zemlje koje zbog nevelikog broja žitelja ne mogu ostvariti filmsko tržište, jedna od takvih je Kanada, ne izgradjuju industriju igranog filma već se specijaliziraju u dokumentarnom filmu.

I ako jedna velika i moderna kaputalistička zemlja, poput Kanade, vidi svoju filmsku budućnost u dokumentarnom filmu, koliko je onda tek dokumentarni film važan za mali, siromašni, provincijalni, mestimično srednjevekovni, Balkan?

Festivali dokumentarnog filma bi trebalo imati funkciju malih univerziteta na kojima se odgaja publika, stvara filmsko mišljenje i razmišljanje, održavaju tribine na odredjene društveno aktualne ili filmske teme, vrše retrospektive dokumentarnih autora ali i na radionicama stvaraju novi autori dokumentarnog filma, novi mladi dokumentaristi. Verovatno su baš dodatne delatnosti prilika i za Underhill Fest da raširi festival, ali i pusti još jače korene, i unapredi svoj rad i uticaj.

Na mnogim festivalima škole i radionice dokumentarnog filma postoje, naročito na onim većim. Medjutim, ono što uznemirava je, da postojeće radionice ne funkcionišu kao filmske već kao marketinške škole. One dakle ne uče mlade ljude da budu svoji, da pronalaze svoj izraz i teme, već ih paradoksalno uče kako da uspevaju na filmskom tržištu (apriorno uspeti na tržištu, uspeh na tržištu kao dominantna strategija i vrednost, znači ustvari suprotno: „ne biti svoj“). Ne potcenjujem takvo znanje ali ono se može dobiti danas takoreći svuda u kaitalističkom svetu. Postoje instant paketi marketinškog znanja a takodje i instant stručnjaci koji čekaju, treba ih samo pozvati i naručiti, kao pizzu.

Mnogi se odlučuju za instant recepte kao dokaz svoje „savremenosti“ i ne osudjujem ih. Stimulišu ih čak i vlade i lokalni filmski fondovi da rade baš tako: instant. Fast food taktika. Linija manjeg otpora. Medjutim, umesto instant producentima i dramaturzima možda je bolje dokumentarističke radionice poveriti iskusnim autorima dokumentarnog filma, bilo stranim bilo domaćim, onim koji mogu mlade ljude povesti na put dokumentarističnog autorstva. Od onih koji budu uspeli kao autori neki će uspeti na i na tržištu a obrnuto sigurno ne važi. Jer samo autori mogu stvoriti dokumentarni film i uticati na život i na sredinu.