UMETNOST U SLUŽBI DRŽAVE

Dimitar Anakiev
UMETNOST U SLUŽBI DRŽAVE

Autor ovih redova od 4. maja više nije član Društva slovenačkih režisera (DSR). U zadnjoj poruci koju sam objavio na mailing DSR listi zapisao sam da odlazim dobrovoljno i bez zadnjih misli i to je istina – jer zašto bih nastavio suživot sa umetnicima koji svrhu svoga udruživanja vide u zaštiti države a ne u zaštiti umetničkih i autorskih sloboda? Oni čija bi funkcija morala biti da štite individualnog stvaraoca od državne samovolje, čine suprotno: dobrovoljno i samoinicijativno, ničim prozvani niti izazvani, štite državu od nezavisnih autora. Na pitanja poput: kakvog smisla ima država koju štite režiseri i kakvog smisla imaju režiseri koji štite državu - neću da odgovaram. To je domaći zadatak koji ostavljam njima, izabranicima državne zaštite – Društvu slovenačkih režisera.

Na još neobičnije pitanje: da li sam ja toliko jak autor da moj film može da sruši državu, pokušaću sam da nađem odgovor. Ono što znam: moj celovečernji dokumentarni film Poslednji Žilnik (2008), dug 61 minut, seje strah na Balkanu i niko ne želi da ga pusti, ne samo Državotvorni režiseri Slovenije, već i kolege iz okruženja. Hrabrost da bez cenzure zvanično zavrti film imao je nazavisni mariroborski festival DokMa a ne smem ni da pomislim da im je možda baš zbog puštanja Poslednjeg Žilnika država tj. njen tadašnji Filmski sklad uskratio materijalno finansiranje naredne godine. Jedan beogradski kolega koji mi je izričito tražio Poslednjeg Žilnika zato da bi ga pustio na jednoj televiziji u Srbiji, pošto ga je pogledao, napisao mi je: „Pa gde bre meni dade da ja ovo pustim, ne smem to da pustim ovde, šta je tebi?“. I veliki spektakularni dokumentaristički show koji se odvija u trgovačkim centrima Zagreba, slavodobitni megaspektakl sa ukusom kalifornijske Svete Gore, "ZagrebDox" odbio je da pusti Poslednjeg Žilnika, a tako su učinili i satelitski festivali.
Što se Društva slovenačkih režisara tiče, sve je počelo nadobudno, pozivom da u organizaciji DSR održim svoje autorsko veče u ljubljanskoj Kinoteci. Prvobitno oduševljenje ljubaznošću kolega (koleginica Maja Weis se je odrekla junskog termina i ustupila ga meni, moram to da napišem uz sav respekt) ubrzo se pretvorilo u gorko razočarenje spoznajom da na „svojem“ autorskom večeru ne smem sam da izaberem film koji će me zastupati. Moj izbor je pao baš na Poslednjeg Žilnika, ali nadležni kolega se ubio od objašnjavanja da je moj filmski jezik neuporedivo bolji u drugim filmovima i ne želi čovek, zaljubljen u filmski jezik, ni da čuje da se pusti baš Žilnik. Kada se naša diskusija prenela na meiling listu DSR odahnuo sam misleći da sam konačno na slobodi, među svojima, među kolegama koji će podržati pravo autora da sam izabere koji film predstavlja njegovo autorstvo. Dočekala me je debela ladovina, neprijatna tišina koja je govorila da je vrag odneo šalu a onda se javio doajen slovenačkog filma i nekadašnji autor jugoslovenskog „crnog talasa“, čovek koji u  zadnje vreme nije snimao filmove već je uglavnom sedeo po raznim komisijama za film Janšine vlade i koji, hobija radi ili iz dokolice, voli da se predstavlja kao žrtva, čak podmeće i da je „izbrisan“. Taj čovek mi se zakunuo da nije promenio svoja uverenja iz doba „crnog talasa“ a onda me prijateljski upozori da ne kvarim prepoznatljivost Društva slovenačkih režisera i da ne zatvaram sebe u „zlatni kavez“ (sic!). Ko razume shvatiće.
U zlatni kavez ulaze, po mom cenjenom kolegi, oni koji zahtevaju individualna prava. Ili oni koji kritikuju. Dobro, to je kavez, priznajem, tamnica u kojoj me drže oni, korumpirani nacionalisti. Ali zašto je taj kavez zlatan kad sam nezaposlena osoba, nemam ni osnovno zdravstveno osiguranje i životarim od danas do sutra? Cenjeni kolega, kome je Janša isplaćivao dnevnice i dao penziju, verovatno i paradoksalno smatra moj kavez zlatnim jer se nisam prodao? Eto, možda, male podsvesne tajne velikih majstora kuhinje. Metafora „zlatni kavez“ znači: „Šta se ti tu nešto praviš fin, a“?

Međutim, teško je zamerati balkanskim umetnicima zbog njihove državotvornosti i nacionalizma. Koliko god je teško zamisliti državotvornog Tolstoja, Van Gogha ili Gethea, još je teže zamisliti od čega će balkanski umetnici živeti ako se ne uhvate čvrsto za državu tj. ako ih država ne proizvede u svoju „elitu“. Nije važno što tako gube svoj smisao i svoje ja, važno je preživeti a za nedajbože daće se i poneki film snimiti. Koga briga umetnički i vrednostni diskontinuitet i što se socijalistički „crnotalasovci“ regrutuju među „crnokošuljaše“ – vazno je glavu spasiti. Druga opcija je pobeći sa Balkana negde gde se normalno živi (da, u tom smislu je Slovenija potpuno Balkan)... Međutim, ne može svako otići ili pobeći, traži i to svoja odricanja. A ima li treće opcije? Ima li neke opcije bez zastranjivanja ali i bez heroizma i bez mučeništva?
Dubrovčanin Marin Držić pisao je familiji Mediči nekoliko pisama u kojima moli floretinske vladare da dođu i okupiraju Dubrovnik. „Ovde ne može da se živi od nepotizma i korupcije, mi smo nesposobni da vladamo samima sobom...“ pisao je veliki dubrovački dramatičar. A koga, pitam se, da ja pozovem da nas okupira? Posle tolike narodno-oslobodičačke epopeje. Posle cele histerije o slobodi, sloboda pokazuje znake nekvaliteta tj. iskazuje se kao obična laž. Čime ću im platiti poziv za okupaciju, jer šta će normalni ljudi sa nama da rade sem da nas pokazuju za nekakav cirkus, drugim normalnim ljudima. Nemci nas neće, oni su se opekli s komunistima. Englezi i Francusi više vole Afriku, tamo ima žilavih crnaca i dijamanata. Amerikance interesuje nafta. Gotovo je, niko nas neće, nikuda ne možemo. I šta ćemo: ostavljeni smo na milost i nemilost svojim vladarima, jajarama i probisvetima. Postati nacionalista je milostno spasenje koje opravdava postojanje na Balkanu. A kako to normalan čovek da prihvati, drugo je pitanje.


Oceni
4.97


Tekst objavljen u e-novinama: http://www.e-novine.com/stav/47462-Umetnost-slubi-drave.html