BAJKOVITA KARIJERA
Intervju Tatjane Debelja;ki za Diogen
***
„...Jer lični rast donosi samo borba i nepristajanje. Savijanje glave i kičme dovode do duhovne smrti, do čovekovog utrnuća...”
***
"Ja sam multikulturan, različite kulture smatram izazovom i gadim se kulturnih zatvaranja i nacionalizma koji su na delu u većini post-jugoslovenskih država."
Rođeni u Beogradu, Medicinski fakultet završili u Nišu, u Sloveniji služili vojni rok i živite od 1987 ?
Da, živim na jednoj farmi na oko 5 km od Bleda. U kući svoje partnerke imam filmski studio. Tu je sada šefica naša kćerka Alma, koja je i moj producent. Pre toga sam 20 godina živeo u Tolminu, na granici sa Italijom. Volim taj kraj i mediteranski duh koji mi je domaći, ali odomaćio sam se i u austrijskom duhu Gorenjske. Ja sam multikulturan, različite kulture smatram izazovom i gadim se kulturnih zatvaranja i nacionalizma koji su na delu u većini post-jugoslovenskih država.
Filmom se bavite od 2002. Za prvi film dobili ste slovenačku nacionalnu filmsku nagradu „Vesna“, karijeru profesionalnog filmadžije u svojoj produkcijskoj kući: FDA Production ?
Bilo je tu više imena firme zbog različitih strukturalnih promena i prilagođavanja ali ime na engleskom se ustalilo-Anakiev Production. Na slovenačkom je to sada Filmska produkcija Anakiev. Jeste, nacionalna nagrada za film bila je za mene profesionalna inicijacija pogotovo što sam je dobio već prvim filmom koji sam napravio.
Ali, sudeći po predanosti kojom sam se bacio na film, ta inicijacija je postojala u meni i čekala svoj trenutak da je neko rasplamsa. I to se desilo. Iz tog ugla gledano, moja prethodna duga i ne manje predana karijera u haiku poeziji bila je sjajna , bajkovita priprema za filmsku karijeru.
Snimili ste 15 filmova i dobili četiri nagrade. Filmovi prikazivani na brojnim festivalima u Evropi i Africi. Prošle godine bili ste član žirija prvog UnderhillFesta ?
Snimio sam 15 filmova, ove godine dva nova od kojih i jedan igrani celovečernji film *Normalan život*. Iza tog ironičnog naziva krije se drama sa primesama crne komedije. I pre sam radio igrane filmove ali ovo mi je zapravo prvi celovečernji igrani fim. Građevinskim rečnikom rečeno - ono pre su bile garaže i kolibe, a ove je sada ozbiljan stambeni objekat nalik na trospratnu kuću.
Snimili ste dokumentarne filmove, iskreno i sa entuzijazmom ? Da li sve bude pomalo i paradoksalno?
U doba raspada Jugoslavije i kapitalističke tranzicije stvarnost je bila - da citiram Dostojevskog - fantastičnija nego što mašta može stvoriti. Ja mislim, da ko u ovom periodu nije snimao dokumentarne filmove taj nije radio ništa. To nije bilo vreme za igrane filmove već za dokumentarne. Sada se teme za dokumentarce iscrpljuju, bar za takve kakve sam radio u prethodnoj deceniji, zato je sada prelaz na igrani film opravdan, jer sada čini mi se dolazi vreme kada mašta može da nadskoči i bude istinitija od stvarnosti.
Koliko je interesovanje kod nas za dokumentarne filmove ?
Od Majkla Mura (Michael Moore) je interesovanje za društveno angažovani dokumentarac izuzetno veliko. Međutim, mi smo i u Jugoslaviji u vreme *crnog talasa* imali izuzetno vitalne, angažovane i cenjene dokumentarne filmove. Naravno imate i dokumentarce koji se bave meteorologijom brda Vinik kod Niša, na primer, ali to je nešto drugo. Ako je tema u žiži zbivanja film svake vrste može biti veoma intrigantan i zapazen.
Skrenuli ste pažnju ljudima oko sebe da se nešto događa što oni ne vide ?
Zadatak svake umetnosti je da otvara oči, da donosi nove poglede i perspektive, nove dimenzije. Ja sam se bavio aktualnim temama koje su tada bile izbegavane u javnom diskursu ili tendenciozno iskrivljavane. Zato je, mislim, moj rad bio značajan, a tako ga je prepoznala i stručna i politička javnost u Sloveniji, ali i van njenih granica. To mi je pomoglo da preživim, ali i da sebe ojačam, da postanem filmski autor. Jer lični rast donosi samo borba i nepristajanje. Savijanje glave i kičme dovode do duhovne smrti, do čovekovog utrnuća. Dakle, za mene je film bio borba sa stvarnošću, a ta borba donosila je sredini nove poglede i perspektive.
Pišete haiku poeziju - veza između haikua i filma, haiku po karakteru vizuelan i koristi tehnike koje imaju veze sa filmskom montažom?
To da haiku ima veze sa filmskom montažom je mit koji su početkom 20. veka stvorili filmski formalisti u Rusiji. Ako već moramo direktno vezivati dve umetnosti, onda je pisanje Tarkovskog o haikuu dublje i prihvatljivije jer on posmatra haiku filozoski i vidi u njemu zaustavljeno vreme. To bi moglo imati veze sa američkom teorijom *haiku trenutka*, iako je ta sintagma nepoznata u japanskom haiku. To isto *hvatanje vremena* sprovodio je Tarkovski u svojim filmovima. Međutim suština haikua je univerzalna i u njenoj osnovi je jednostavno rečeno-metafora. Haiku je metafora, a ona se može naći svuda, ne samo u filmu. Recimo da ja haiku vidim kod Pikasa i kod mnogih drugih nadrealista - u skulpturama naročito. Baš danas sam na Bledu video dve Pikasove keramike koje su za mene čisti haiku. To su keramike *žena-svetiljka* i *sova-žđena*. Čiste jukstapozicije a jukstapozicija je spoljašnja metafora. Kod Salvadora Dalija toga ima još vise ili su ti spojevi jos luđi i izraženiji. Ali da se vratim vezi haikua sa filmom. Da, veza postoji, to su dve vizualne umetnosti, umetnosti koje pričaju slikama. A pričanje slikama mnogo je bliže Japancima i Amerikancima nego Evropljanima koji su više diskursizvni i apstraktni. Pričanje slikama je vrsta paganskog reagovanja na svet, vrlo arhaična i duboka stvar u čoveku. Jer čoveku je uvek bliže da vidi sliku sunca nego da shvati reč *sunce*, bez obzira što neki tvrde da je na početku bila reč.
Dobitnik ste brojnih nagrada za poeziju, osnivač ste i prvi urednik Niških Haiku novina. Autor ste i petnaestak zbirki pesama?
Da, haiku je za mene tokom 20-25 godina bio glavno umetničko zanimanje, a desetak godina možda i jedina preokupacija u apsolutnom smislu-nešto sa čim se budite i sa čim odlazite da spavate. Danas je u toj fundamentalnoj poziciji kod mene film.
Vaša haiku poezija je intelektualna avantura i intelektualni tretman u isto vreme?
Recimo da smo umesto u poeziji u polju matematike u kojem je haiku jedna jednačina. Ta jednačina moze biti linearna, tipa x=4y ili eksponencijalna, x=4y2 (četiri ipsilon na kvadrat). Nas su učili da haiku mora biti linearna jednačina, a to nije istina, može ili čak mora biti eksponencijalna u mnogim slučajevima, što zavisi od kompleksnosti doživljaja koji istražuje i saopštava. Redukovati haiku na linearne iskaze je rezultat povezivanja haikua sa religioznom puritanskom praksom. Unutar religiozne prakse to može biti tačno ali ako haiku shvatimo *samo* kao poetski izraz onda religiozna ograničenja otpadaju.
Što se mojeg haikua tiče mislim da sam pisao raznovrsno, svašta sam isprobavao, ne bi me čudilo da u mnogim mojim pesmama ima intelektualnih i avantura i tretmana, ponegde i istovremeno. Ne znam mogu li to svojstvo definitivno preuzeti kao svoju oznaku, jer sam mnogo različitih pesama pisao ali me takva trvdnja veseli.
Šta pokreće Vaš kreativni rad?
Moj kreativni rad pokreće veličina zivota. U našem delu sveta stalno nas uče da je život mali a mi koji tu živimo žgoljavi, nedorasli i nejaki. A život se stalno razmeće svojom veličinom, na svakom koraku život pokaže svoju bezgraničnu dimenziju sa obiljem mogućnosti, a bogami i mnogo je ljudi od formata-retki su doduše među politicarima, ali u običnom narodu je mnogo, premnogo zanimljivih i velikih ljudi.
Da li postoji nešto što radite i mislite da će Vas dovesti do promena koje tražite?
Za mene je nesumljiva istina da svaka vitalna umetnost (iskrena, snažna, nesapeta, nelažirana) menja svet unošenjem svojih pogleda i perspektiva. Dakle, sve što radim je pokušaj biti što bliži centru svojeg bica i iz njega stvarati, govoriti, pevati ili snimati. Rad na samom sebi je deo sustine.
da li govorim jezik
suvih polja ili zimzelenih šuma
ili možda koralnih grebenova?
...ovome nemam šta dodati sem da je to jedna od mojih najboljih pesama ever.
Hvala vam.
http://diogen.weebly.com/intervjuiinterviews.html
Posts
