SUZE KONRADA ŽILNIKA

Insert iz filma "Poslednji Žilnik", 2009


Fašisti sa crnim kesama
SUZE KONRADA ŽILNIKA
Dimitar Anakiev

Intoksikacija je duboka i široka, simptomi dramatični, to nije moglo nastati preko noći već je dakako reč o zločinačkom poduhvatu SANU & Co. koji je zapravo savremena adaptacija Garašaninovog osvajačkog programa Velike Srbije od pre dva veka i programiranju srpskih glava: zahvata generacije, s kolena na koleno, od paprika do akademika. Za taj poduhvat stvorena je kultura i terminologija - gusle, trube, paprike, poturice i izdajice. Drugačije misleću srpsku politiku su uništli i odstranili - Tucovića na frontu, Markovića u tammici, Đinđića još direktnije i nedvosmisleno: metkom u srce


Do mene dođe vest iz domaćeg Niša da su crne kesedžije crnim kesama napali lik i delo narodnih heroja tj. „da su fašisti s kapuljačama navukli crne kese na biste narodnih heroja Sretena Mladenovića Mike, Konrada Žilnika (Slobodana) i spomenik vojnicima poginulim u Drugom svetskom ratu“.
Sećam se, kakvih desetak-petnaest dana pred snimanje filma Poslednji Žilnik u kome se govori baš o svirepom i zločinakom stradanju Konrada Žilnika kome su srpski crnokošuljaši-četnici na panju, sekirom, kao kokoški, odsekli glavu u nekom selu kraj Bele Palanke – dakle, biste tih istih narodnih heroja su tada, pred snimanje filma, bile nestale iz niškog parka ali su zahvaljujući akciji policije ubrzo bile nađene i vraćene. Ko, kako i zašto ih je odneo tada nismo saznali. Jesu li akteri kažnjeni i kako, ne znamo.
Ovog puta akcija je drugačija, simbolična, i kao da sugeriše da jedno odsecanje glave nije dosta već treba uništiti i spomen na partizane, treba odseći i osakatiti i istoriju kao takvu i prevrednovati je, učiniti ropstvo vrednijim od slobode... Sa tim ciljem došli su golobradi momci i devojke, učenici nižih razreda fašizma, i tu istu glavu, na spomen bisti, odsečenu u stvarnosti od strane njihovih bradatih idola, uvili u crnu kesu, uvili u mrak zaborava. Metaforično, odsekli je ponovo, crnokošuljaši, crnim kesama.
Oni žele da opomenu javnost Srbije da su tu, pored nas, i da svoje glave vole da uvijaju u crne kapuljače a tuđe glave, slobodarske, bi da uvijaju u crne kese – eto junaštva, eto programa, eto pameti, eto naše perspektive. Daj mi vamo krst časni da poljubim. Taj uzvišeni program uvijanja glava u crne kese sprovodi se na ovim prostorima bez prestanka već 20 godina i pitamo se ima li tu nekog sa nekim drugačijim programom, ima li tu sem crne i nekih drugih boja u koju se mogu uvijati glave ili smo eto osuđeni da nam se svima glave uviju u crne kese? Vlast ćuti, znači tako je. Treba živeti sa glavom u crnoj kesi. Molim lepo, ako treba. Da sam policija, da sam partijski prvak, drugak ili trećak, da sam na nekoj vlasti, čak i samo to da sebe smartram demokratom - potrudio bih se da javno odgovorim na ovo pitanje.
U vreme kada smo snimali Poslednjeg Žilnika, reč je o 2006. godini, desila nam se je sledeća epizoda. U ekipi smo imali tonca iz Španije, Fredija Lukasa, koji je želeo da radom u Srbiji proširi svoja profesionalna iskustva. Jednog dana otišli smo na ručak u malu privatnu kafanicu negde na jugu Srbije. Naručili smo razne stvari. Konobar je doneo salatu od pečenih paprika u ulju i postavio je na sto. Fredi je protrljao ruke i veselo prokomentarisao: „Pa i nešto špansko da pojedemo“. Konobar me je pitao šta je rekao te mu prevedoh a on, prvo pobele, pa pozelene, pa pocrvene. „Šta je tu špansko?“ priupita i kad ču da je Fredi mislio na pečenu papriku poče da se dere i da udara rukom u sto: „E pa nemate dušu pičkalivammaterina... Oćete Kosovo da nam uzmete a sad ste rešili vidim i paprika da bude vaša. E pa ne može, mamicu li vam jebem pokvarenu, hoštapleri, paprika je srpska, i samo srpska, i uvek će da bude srpska, tek toliko da znaš...“

Anakiev na snimanju "Poslednjeg Žilnika" u nacističkom logoru u Nišu
Photo: Combo
Kultura koja uči ljude takvom razmišljanju (o ponašanju da ne govorim, a o „tradicionalnom gostoljublju“ ću drugi put) dugo je stvarana. Intoksikacija je duboka i široka, simptomi dramatični, to nije moglo nastati preko noći već je dakako reč o zločinačkom poduhvatu SANU & Co. koji je zapravo savremena adaptacija Garašaninovog osvajačkog programa Velike Srbije od pre dva veka i programiranju srpskih glava: zahvata generacije, s kolena na koleno, od paprika do akademika. Za taj poduhvat stvorena je kultura i terminologija - gusle, trube, paprike, poturice i izdajice. Drugačije misleću srpsku politiku su uništli i odstranili - Tucovića na frontu, Markovića u tammici, Đinđića još direktnije i nedvosmisleno: metkom u srce. Jeste, tako mi metka: paprika je srpska i uvek će da bude srpska.
Depresivni nakon „dobrog domaćeg ručka“ otišli smo na snimanje. Trebalo je snimiti Konradovu glavu na bisti u Parku narodnih heroja u Beloj Palanci. Bila je zima (snimali smo u isto doba godine kada se je zločin dogodio) i na bronzanoj glavi je bilo snega. Jedan od saradnika skinuo je taj sneg i počeo je da ga očajnički stiska rukama i cedi. Snimali smo a istopljeni sneg je curio po bronzanoj glavi Konrada Žilnika - izgledalo je nadrealno, kao da bista plače i lije gorke size, a tako je izgledao i na snimljenom materijalu...
Do danas sam tražio smisao scene „Konradovog plača“ a, evo, objašnjenje se javlja u svetlu vrednosti koje vladaju Srbijom. Konrad Žilnik i ostali borci NOV, koji su položili svoje živote, poginuli su i zato da bi mladi rasli u slobodi, da bi, ako hoćete, imali i slobodu izbora. A ti mladi danas navodno smatraju njihovu borbu zločinačkom?! Da li je to moguće? Ko sa iole zdravom pameću može shvatiti i prihvatiti takvu tezu? Da li je moguće da mladići i devojke današnje Srbije smatraju krvnike i dželate svojim junacima? A još je teže shvatiti da okupatorov sluga može nekome biti pozitivan lik i junak?! Očito, neko je odgovoran zbog ovih obmana omladine i dok se prstom ne pokaže na odgovorne, i to po dugačkom spisku i redu, rešenja neće biti.
U vreme dok sam se školovao u Nišu, škole su svojim programima vodile đake do nacističkog koncentracionog logora Crveni krst. Tamo je, neposredno posle porođaja, streljana Milica Šuvaković, Konradova žena a tamo se mogla čuti i cela priča o porodici Žilnik koja je došavši iz Slovenije u Niš nesebično položila svoje živote u partizanskoj borbi. Pobijeni su redom: Viktor, Ana, Milica i Konrad a neposredan razlog stradanja članova ove porodice je uvek i bez izuzetka bila izdaja domaćih izdajnika. Iako mlade ljude istorijske teme manje privlače, mene je kao đaka priča o sadističkom ubistvu Konrada od strane četnika veoma dojmila.

Ne znam da li je neko vodio ovu današnju fašistički odgojenu mladež do logora Crveni krst i šta ih je i ko učio? Ali, pitanje je i šta bi danas tamo našli: procesiju proslave dana logora - Dan proboja kroz fašističke žice srpskih komunista i Jevreja - preuzela je pravoslavna crkva. Izleda da su crkvu tamo uselili po istom principu kao i u Srebrenici, a nakalemili su je i kraj Šida, na obeležju Sremskog fronta, simbolu pobede nad fašizmom udruženih snaga Crvenoarmejaca, bugarskih sovjeta, garibaldinaca i jedinica NOV. Cilj je poniziti i obezvrediti žrtve, posrati se na antifašističke grobove, te tako serkanjem bradatih palamuda po različitim grobljima palih za slobodu zasmrdeti istoriju i izmeniti je. Poruka popovskog ugovnjavanja antifašističkih grobova, spomenika i obeležja je sledeća: „Uzalud sanjate o slobodi... Fašiste smo blagosiljali i vas, njihove žrtve, sada opevavamo... Nemata kuda od nas pobeći, protiv nas se je nemoguće boriti...“ Crkve i popovi na grobovima antifašista su takođe crne kese na glavi slobode - podupire ih vlast baš kao što i oni podupiru nju.
Pitam se je li današnja fašistička omladina rezultat vaspitanja koji počinje sa veronaukom ili se lekcije fašizma dobijaju u školi na časovima fizike i hemije, u svetim fašističkim porodicama, ili su mediji jednostavno dovoljni rasadnici fašizma? Zna li se ko su uspešni učitelji fašizma u Srbiji? Treba im odati priznanje a morao bi postojati i javni rejting, neki spisak i uvid. Da li oni svoje časove nude putem malih oglasa kao profesori matematike? Ili su to državni službenici sa urednim platama i penzijama? Učili se o njima u udžbenicima? Možda je mržnja u Srbiji toliko gusto posejana da i paprike, same od sebe, prirodno, postaju ljuti fašisti?
Izgleda mi da je u pitanju sledeće: dokle god se Srbija nada osvajanju tuđih teritorija, dokle god je osvajanje njena politika (javna ili tajna) koljači će biti promovisani u junake a slobodoljubivim ljudima i njihovim bistama stavjaće se crne kese na glavu.

Tekst je objavljen u E-novinama: http://www.e-novine.com/drustvo/50032-Suze-Konrada-ilnika.html