DIOGEN-INTERVJU

BAJKOVITA KARIJERA
 Intervju Tatjane Debelja;ki za Diogen

                                                                                                           ***

„...Jer lični rast donosi samo borba i nepristajanje. Savijanje glave i kičme dovode do duhovne smrti, do čovekovog utrnuća...”
                                                                                                           ***

"Ja sam multikulturan, različite kulture smatram izazovom i gadim se kulturnih zatvaranja i nacionalizma koji su na delu u većini post-jugoslovenskih država."



Rođeni u Beogradu, Medicinski fakultet završili u Nišu, u Sloveniji služili vojni rok i živite od 1987 ?

Da, živim na jednoj farmi na oko 5 km od Bleda. U kući svoje partnerke imam filmski studio. Tu je sada šefica naša kćerka Alma, koja je i moj producent. Pre toga sam 20 godina živeo u Tolminu, na granici sa Italijom. Volim taj kraj i mediteranski duh koji mi je domaći, ali odomaćio sam se i u austrijskom duhu Gorenjske. Ja sam multikulturan, različite kulture smatram izazovom i gadim se kulturnih zatvaranja i nacionalizma koji su na delu u većini post-jugoslovenskih država.


Filmom se bavite od 2002. Za prvi film dobili ste slovenačku nacionalnu filmsku nagradu „Vesna“, karijeru profesionalnog filmadžije u svojoj produkcijskoj kući: FDA Production ?

Bilo je tu više imena firme zbog različitih strukturalnih promena i prilagođavanja ali ime na engleskom se ustalilo-Anakiev Production. Na slovenačkom je to sada Filmska produkcija Anakiev. Jeste, nacionalna nagrada za film bila je za mene profesionalna inicijacija pogotovo što sam je dobio već prvim filmom koji sam napravio.

Ali, sudeći po predanosti kojom sam se bacio na film, ta inicijacija je postojala u meni i čekala svoj trenutak da je neko rasplamsa. I to se desilo. Iz tog ugla gledano, moja prethodna duga i ne manje predana karijera u haiku poeziji bila je sjajna , bajkovita priprema za filmsku karijeru.


Snimili ste 15 filmova i dobili četiri nagrade. Filmovi prikazivani na brojnim festivalima u Evropi i Africi. Prošle godine bili ste član žirija prvog UnderhillFesta ?

Snimio sam 15 filmova, ove godine dva nova od kojih i jedan igrani celovečernji film *Normalan život*. Iza tog ironičnog naziva krije se drama sa primesama crne komedije. I pre sam radio igrane filmove ali ovo mi je zapravo prvi celovečernji igrani fim. Građevinskim rečnikom rečeno - ono pre su bile garaže i kolibe, a ove je sada ozbiljan stambeni objekat nalik na trospratnu kuću.

Snimili ste dokumentarne filmove, iskreno i sa entuzijazmom ? Da li sve bude pomalo i paradoksalno?

U doba raspada Jugoslavije i kapitalističke  tranzicije stvarnost je bila - da citiram Dostojevskog - fantastičnija nego što mašta može stvoriti. Ja mislim, da ko u ovom periodu nije snimao dokumentarne filmove taj nije radio ništa. To nije bilo vreme za igrane filmove već za dokumentarne. Sada se teme za dokumentarce iscrpljuju, bar za takve kakve sam radio u prethodnoj deceniji, zato je sada prelaz na igrani film opravdan, jer sada čini mi se dolazi vreme kada mašta može da nadskoči i bude istinitija od stvarnosti.


 Koliko je interesovanje kod nas za dokumentarne filmove ?

Od Majkla Mura (Michael Moore) je interesovanje za društveno angažovani dokumentarac izuzetno veliko. Međutim, mi smo i u Jugoslaviji u vreme *crnog talasa* imali izuzetno vitalne, angažovane i cenjene dokumentarne filmove. Naravno imate i dokumentarce koji se bave meteorologijom brda Vinik kod Niša, na primer, ali to je nešto drugo. Ako je tema u žiži zbivanja film svake vrste može biti veoma intrigantan i zapazen.


Skrenuli ste pažnju ljudima oko sebe da se nešto događa što oni ne vide ?

Zadatak svake umetnosti je da otvara oči, da donosi nove poglede i perspektive, nove dimenzije. Ja sam se bavio aktualnim temama koje su tada bile izbegavane u javnom diskursu ili tendenciozno iskrivljavane. Zato je, mislim, moj rad bio značajan, a tako ga je prepoznala i stručna i politička javnost u Sloveniji, ali i van njenih granica. To mi je pomoglo da preživim, ali i da sebe ojačam, da postanem filmski autor. Jer lični rast donosi samo borba i nepristajanje. Savijanje glave i kičme dovode do duhovne smrti, do čovekovog utrnuća. Dakle, za mene je film bio borba sa stvarnošću, a ta borba donosila je sredini nove poglede i perspektive.


Pišete haiku poeziju - veza između haikua i filma, haiku po karakteru vizuelan i koristi tehnike koje imaju veze sa filmskom montažom?

To da haiku ima veze sa filmskom montažom je mit koji su početkom 20. veka stvorili filmski formalisti u Rusiji. Ako već moramo direktno vezivati dve umetnosti, onda je pisanje Tarkovskog o haikuu dublje i prihvatljivije jer on posmatra haiku filozoski i vidi u njemu zaustavljeno vreme. To bi moglo imati veze sa američkom teorijom *haiku trenutka*, iako je ta sintagma nepoznata u japanskom haiku. To isto *hvatanje vremena* sprovodio je Tarkovski u svojim filmovima. Međutim suština haikua je univerzalna i u njenoj osnovi je jednostavno rečeno-metafora. Haiku je metafora, a ona se može naći svuda, ne samo u filmu. Recimo da ja haiku vidim kod Pikasa i kod mnogih drugih nadrealista - u skulpturama naročito. Baš danas sam na Bledu video dve Pikasove keramike koje su za mene čisti haiku. To su keramike *žena-svetiljka* i *sova-žđena*. Čiste jukstapozicije a jukstapozicija je spoljašnja metafora. Kod Salvadora Dalija toga ima još vise ili su ti spojevi jos luđi i izraženiji. Ali da se vratim vezi haikua sa filmom. Da, veza postoji, to su dve vizualne umetnosti, umetnosti koje pričaju slikama. A pričanje slikama mnogo je bliže Japancima i Amerikancima nego Evropljanima koji su više diskursizvni i apstraktni. Pričanje slikama je vrsta paganskog reagovanja na svet, vrlo arhaična i duboka stvar u čoveku. Jer čoveku je uvek bliže da vidi sliku sunca nego da shvati reč *sunce*, bez obzira što neki tvrde da je na početku bila reč.


Dobitnik ste brojnih nagrada za poeziju, osnivač ste i prvi urednik Niških Haiku novina. Autor ste i petnaestak zbirki pesama?

Da, haiku je za mene tokom 20-25 godina bio glavno umetničko zanimanje, a desetak godina možda i jedina preokupacija u apsolutnom smislu-nešto sa čim se budite i sa čim odlazite da spavate. Danas je u toj fundamentalnoj poziciji kod mene film.


Vaša haiku poezija je intelektualna avantura i intelektualni tretman u isto vreme?

Recimo da smo umesto u poeziji u polju matematike u kojem je haiku jedna jednačina. Ta jednačina moze biti linearna, tipa x=4y ili eksponencijalna, x=4y2 (četiri ipsilon na kvadrat). Nas su učili da haiku mora biti linearna jednačina, a to nije istina, može ili čak mora biti eksponencijalna u mnogim slučajevima, što zavisi od kompleksnosti doživljaja koji istražuje i saopštava. Redukovati haiku na linearne iskaze je rezultat povezivanja haikua sa religioznom puritanskom praksom. Unutar religiozne prakse to može biti tačno ali ako haiku shvatimo *samo* kao poetski izraz onda religiozna ograničenja otpadaju.

Što se mojeg haikua tiče mislim da sam pisao raznovrsno, svašta sam isprobavao, ne bi me čudilo da u mnogim mojim pesmama ima intelektualnih i avantura i tretmana, ponegde i istovremeno. Ne znam mogu li to svojstvo definitivno preuzeti kao svoju oznaku, jer sam mnogo različitih pesama pisao ali me takva trvdnja veseli.

Šta pokreće Vaš kreativni rad?

Moj kreativni rad pokreće veličina zivota. U našem delu sveta stalno nas uče da je život mali a mi koji tu živimo žgoljavi, nedorasli i nejaki. A život se stalno razmeće svojom veličinom, na svakom koraku život pokaže svoju bezgraničnu dimenziju sa obiljem mogućnosti,  a bogami i mnogo je ljudi od formata-retki su doduše među politicarima, ali u običnom narodu je mnogo, premnogo zanimljivih i velikih ljudi.

Da li postoji nešto što radite i mislite da će Vas dovesti do promena koje tražite?

Za mene je nesumljiva istina da svaka vitalna umetnost (iskrena, snažna, nesapeta, nelažirana) menja svet unošenjem svojih pogleda i perspektiva. Dakle, sve što radim je pokušaj biti što bliži centru svojeg bica i iz njega stvarati, govoriti, pevati ili snimati. Rad na samom sebi je deo sustine.


da li govorim jezik
suvih polja ili zimzelenih šuma
ili možda koralnih grebenova?
...ovome nemam šta dodati sem da je to jedna od mojih najboljih pesama ever.

Hvala vam.
http://diogen.weebly.com/intervjuiinterviews.html

AVTORSKA DISTRIBUCIJA

(Na sliki je  čebula iz studija Alme Anakiev na Staten Islandu, NYC, v času projekcije filma Rubbed Out v Resistance Cinema v New Yorku, aprila 2011)

Pismo Janu Bilodjeriču na Normal-Life mailing listi 31.10.2011:

Zdravo Jan,

hvala za prijazne besede. Izpisal sem se iz mailing liste DSR tako, da ne sledim komunikaciji.
Vprašanja o distribuciji so vedno aktualna. Jaz se ukvarjam z alternativnim filmom in moje dosedanje izkušnje z distribucijo so večinoma alternativne. Mainstreamovske (industrijske) koncepte ne maram in se jim izogibam na vsak način. Prav tako mi niso všeč sistemi in sistemsko mišljenje (tudi distribucijski sistemi). Z eno besedo: preferiram asimetrične rešitve. Po drugi strani, ker sem izrazito avtorsko naravnan in imam kot avtor rad ljudi, sem rad med publiko ko se moj film vrti in hočem slišati njihovo podoživljanje (ali pa ne-doživljanje), komentarje in mišljenja. Rad tudi debatiram. Rezultat vsega tega je DVD distribucija po različnih alternativnih mestih, ki jo na široko prakticiram celo desetletje in se da primerjati z jazz nastopi v različnih klubih. Temu jaz rečem "avtorske projekcije" ali "avtorska distribucija". Moje izkušnje so izjemno dobre. Predstavljal sem svoje filme povsod po Sloveniji in na različnih mestih po svetu. Spomnim se prve projekcije Amiga v mladinskem centru v Tolminu l. 2003, ko je bila zasedenost prostora polna, iskala se je karta več. Mislim, da je takrat prišlo več kot 100 ljudi. Denar od vstopnic so nam prinesli v škatli od čevljev. S tem denarjem smo vsi, cela ekipa šli na festival v Beograd. Takšno doživetje ti kinematograf ne omogoča. Po različnih mladinskih klubih po Sloveniji je publike nekaj manj, v glavnem 10 do 30 ljudi, kar tudi ni malo. Vsak kontakt avtorja in publike pred maloštevilnim občinstvom je veliko bolj kakovosten kot pred masovnim občinstvom. (Največ gledalcev je bilo na projekciji Amiga v Domu Sindikatov v Beogradu. Prišlo jih je 1.300). Zadnje čase svoje filme najbolj pogosto vrtim v Ljubljani v Socialnem centru Rog, občasno tudi v DIC-u. Tam sem pred približno mesecem dni predstavljal zadnji dokumentarec: Unpaid by Law (HD, 28 minut, ki govori o izkoriščanju bosanskih delavcev v Sloveniji). Prišlo je več kot 50 ljudi in diskusija po filmu je trajala do polnoči. Na projekciji so bili tudi novinarji radia Študent in radia Linz (Avstrija) katerim sem dal intervjuje. Povej mi, kdo ti lahko danes še omogoči takšen avtorski komfort in kakovosten sprejem? Podobno je tudi v tujini. V znanem Dunajskem Mikrokinu je prišlo na projekcijo Poslednjega Žilnika več kot 50 ljudi, diskusija po filmu pa je trajala skoraj dve uri. Aprila sem predvajal Rubbed Out v New Yorkškem Resistance Cinema pred nekaj več kot 50 ljudmi. Diskusija je trajala uro in pol. Na Poslednjem Žilniku v Infotočki na Meteljkovi je bila tudi Urška med ostalimi 30 ljudmi in lahko prenese svoje občutke s projekcije in diskusije...  Jaz osebno mislim, da je stik avtorja s publiko zelo zdrav, (morda tudi "zdravilen") in za mene verjetno nujen. Ne zanima me ustvarjanje filmov samo zaradi ustvarjanja filmov; pri svojem delu sledim lastni viziji in delam tako za sebe tako tudi za ljudi. (Ali ni umetnost most med avtorjem in ljudmi?) Eden od kolegov iz DSR mi je enkrat rekel, da ko konča film ga vidi enkrat in potem nikoli več. Baje takoj začne razmišljati o naslednjem filmu. Jaz tega ne razumem. Tudi nočem razumeti. Ali je vez med avtorjem in delom res tako tanka, hladna in nepomembna? Šokantno. Meni to govori, da gre za prevlado formalizma. Vsebinske zadeve manjkajo, film se dela zaradi "estetike"...

Alternativna distribucija ("Avtorske projekcije"), ki sem jo razvijal desetletje seveda ni sama po sebi dovolj. Potrebni so tudi festivali. Menim, da so filmi brez festivalov precej osamljeni in bogi, tudi če jih avtor predvaja po različnih mestih po svetu. Festivali so vid distribucije in tudi element propagande na najvišji ravni. Zanimanje ljudi za tvoj film pa je za distribucijo ključno (Ameriški distributerji porabijo za reklamo 30 -150 milijonov dolarjev po filmu, oziroma 2 milijona dolarjev za neodvisni film). Če torej nimaš festivalov in/ali denarja za propagando (reklamo), če ne služiš interesom lokalnega občinstva (community activism) ostane internet kod edino distribucijsko in podporno sredstvo. Kar seveda ni malo, ne vem pa kako ostvariti kontakt z občinstvom.

To je moj odgovor v zvezi z internetom: mislim, da je nujen in da bo imel vse večjo in večjo vlogo pri predstavitvi, distribuciji in življenju filma. Stik med avtorjem in občinstvom pa je zame zelo pomemben.

Če me sprašuješ o prihodnosti filmske distribucije (distribucija 21. stoletja) je moj odgovor: digitalna distribucija in internet. Se pravi, poceni opcija in zmanjšani stroški distribucije. Pri tem je treba vedeti, da kinematografi pri 35 mm distribuciji pravzaprav služijo kruh zahvaljujoč prodaji kokic, kave in kokakole, film je vaba za masovni obisk v priročni gostilni.

Strnjeno povedano bi to bilo to. Upam, da ti je odgovor v korist. New Yorško projekcijo Rubbed Out-a  in del diskusije smo posneli. Linki do You Tube so spodaj,
Dimitar

BTW: Moj alternativno posnet film Rubbed Out je verjetno najbolj široko distribuiran slovenski film vseh časov. V Sloveniji je imel 133 projekcij, v Evropi več kot 50, poleg tega tudi v Ameriki, Aziji in Afriki: bil je v tekmovalnem programu na največjem Afriškem festivalu Amakula v Kampali, Uganda. Je tudi prvi slovenski film prikazan na IDF Amsterdam.

Alternativni filmmaking (in distribucija!) ni hec! Le da se o tem pri nas ne govori ker ne obstaja kultura neodvisnega filma. V Sloveniji neodvisni filmarji delajo eno do dve leti. Če jih država ne posvoji nehajo. Zanimiv fenomen. Ljubezen kratkega daha. Seveda so tudi kakšne izjeme. Ogromna večina je na državnih jaslih in zato je vprašanje distribucije za njih nepomembno, oziroma imajo radi "klasične rešitve", kot praviš.

Pozdrav še enkrat vsem, upam da se vsi vidimo 10. decembra

PS. Ta negativen termin  "amerikanizacija", ki ga uporabljaš ni na mestu, ker verjetno hoče označiti filmsko industrijo (a la Hollywood). Treba je vedeti da so pred Hollywoodom filmski studiji obstajali v Franciji i Nemčiji (UFA), kjer so jih iznašli, Hollywood pa je to prevzel v času prve svetovne vojne v Evropi. Ampak DSR je najboljši primer velike ljubezni do industrije in studijskega sistema. DSR je pravzaprav "amerikanizacija" medtem, ko je v Ameriki zelo močna tudi kultura neodvisnega filma, tukaj pa je prisotna samo t.i. "amerikanizacija"... Pri nas ni ničesar drugega razen "amerikanizacije"...:-) Jaz mislim da se termin "amerikanizacija" uporablja z namenom povedati: "Tam je slabo, tukaj je dobro". Ta termin je torej lokal-patriotski. V resnici pa je situacija pri filmu ravno obrnjena. Tukaj je "Amerikanizacija", tam pa je Amerika.

RUBBED OUT IN RESISTANCE CINEMA (NYC) na You Tube:

http://www.youtube.com/watch?v=wmsz7gwIlps

http://www.youtube.com/watch?v=r62XiLnLVkM

http://www.youtube.com/watch?v=vrLxBz0vNtE

http://www.youtube.com/watch?v=-zVgvPa4xo0

http://www.youtube.com/watch?v=H28PFx8tvbw

SUZE KONRADA ŽILNIKA

Insert iz filma "Poslednji Žilnik", 2009


Fašisti sa crnim kesama
SUZE KONRADA ŽILNIKA
Dimitar Anakiev

Intoksikacija je duboka i široka, simptomi dramatični, to nije moglo nastati preko noći već je dakako reč o zločinačkom poduhvatu SANU & Co. koji je zapravo savremena adaptacija Garašaninovog osvajačkog programa Velike Srbije od pre dva veka i programiranju srpskih glava: zahvata generacije, s kolena na koleno, od paprika do akademika. Za taj poduhvat stvorena je kultura i terminologija - gusle, trube, paprike, poturice i izdajice. Drugačije misleću srpsku politiku su uništli i odstranili - Tucovića na frontu, Markovića u tammici, Đinđića još direktnije i nedvosmisleno: metkom u srce


Do mene dođe vest iz domaćeg Niša da su crne kesedžije crnim kesama napali lik i delo narodnih heroja tj. „da su fašisti s kapuljačama navukli crne kese na biste narodnih heroja Sretena Mladenovića Mike, Konrada Žilnika (Slobodana) i spomenik vojnicima poginulim u Drugom svetskom ratu“.
Sećam se, kakvih desetak-petnaest dana pred snimanje filma Poslednji Žilnik u kome se govori baš o svirepom i zločinakom stradanju Konrada Žilnika kome su srpski crnokošuljaši-četnici na panju, sekirom, kao kokoški, odsekli glavu u nekom selu kraj Bele Palanke – dakle, biste tih istih narodnih heroja su tada, pred snimanje filma, bile nestale iz niškog parka ali su zahvaljujući akciji policije ubrzo bile nađene i vraćene. Ko, kako i zašto ih je odneo tada nismo saznali. Jesu li akteri kažnjeni i kako, ne znamo.
Ovog puta akcija je drugačija, simbolična, i kao da sugeriše da jedno odsecanje glave nije dosta već treba uništiti i spomen na partizane, treba odseći i osakatiti i istoriju kao takvu i prevrednovati je, učiniti ropstvo vrednijim od slobode... Sa tim ciljem došli su golobradi momci i devojke, učenici nižih razreda fašizma, i tu istu glavu, na spomen bisti, odsečenu u stvarnosti od strane njihovih bradatih idola, uvili u crnu kesu, uvili u mrak zaborava. Metaforično, odsekli je ponovo, crnokošuljaši, crnim kesama.
Oni žele da opomenu javnost Srbije da su tu, pored nas, i da svoje glave vole da uvijaju u crne kapuljače a tuđe glave, slobodarske, bi da uvijaju u crne kese – eto junaštva, eto programa, eto pameti, eto naše perspektive. Daj mi vamo krst časni da poljubim. Taj uzvišeni program uvijanja glava u crne kese sprovodi se na ovim prostorima bez prestanka već 20 godina i pitamo se ima li tu nekog sa nekim drugačijim programom, ima li tu sem crne i nekih drugih boja u koju se mogu uvijati glave ili smo eto osuđeni da nam se svima glave uviju u crne kese? Vlast ćuti, znači tako je. Treba živeti sa glavom u crnoj kesi. Molim lepo, ako treba. Da sam policija, da sam partijski prvak, drugak ili trećak, da sam na nekoj vlasti, čak i samo to da sebe smartram demokratom - potrudio bih se da javno odgovorim na ovo pitanje.
U vreme kada smo snimali Poslednjeg Žilnika, reč je o 2006. godini, desila nam se je sledeća epizoda. U ekipi smo imali tonca iz Španije, Fredija Lukasa, koji je želeo da radom u Srbiji proširi svoja profesionalna iskustva. Jednog dana otišli smo na ručak u malu privatnu kafanicu negde na jugu Srbije. Naručili smo razne stvari. Konobar je doneo salatu od pečenih paprika u ulju i postavio je na sto. Fredi je protrljao ruke i veselo prokomentarisao: „Pa i nešto špansko da pojedemo“. Konobar me je pitao šta je rekao te mu prevedoh a on, prvo pobele, pa pozelene, pa pocrvene. „Šta je tu špansko?“ priupita i kad ču da je Fredi mislio na pečenu papriku poče da se dere i da udara rukom u sto: „E pa nemate dušu pičkalivammaterina... Oćete Kosovo da nam uzmete a sad ste rešili vidim i paprika da bude vaša. E pa ne može, mamicu li vam jebem pokvarenu, hoštapleri, paprika je srpska, i samo srpska, i uvek će da bude srpska, tek toliko da znaš...“

Anakiev na snimanju "Poslednjeg Žilnika" u nacističkom logoru u Nišu
Photo: Combo
Kultura koja uči ljude takvom razmišljanju (o ponašanju da ne govorim, a o „tradicionalnom gostoljublju“ ću drugi put) dugo je stvarana. Intoksikacija je duboka i široka, simptomi dramatični, to nije moglo nastati preko noći već je dakako reč o zločinačkom poduhvatu SANU & Co. koji je zapravo savremena adaptacija Garašaninovog osvajačkog programa Velike Srbije od pre dva veka i programiranju srpskih glava: zahvata generacije, s kolena na koleno, od paprika do akademika. Za taj poduhvat stvorena je kultura i terminologija - gusle, trube, paprike, poturice i izdajice. Drugačije misleću srpsku politiku su uništli i odstranili - Tucovića na frontu, Markovića u tammici, Đinđića još direktnije i nedvosmisleno: metkom u srce. Jeste, tako mi metka: paprika je srpska i uvek će da bude srpska.
Depresivni nakon „dobrog domaćeg ručka“ otišli smo na snimanje. Trebalo je snimiti Konradovu glavu na bisti u Parku narodnih heroja u Beloj Palanci. Bila je zima (snimali smo u isto doba godine kada se je zločin dogodio) i na bronzanoj glavi je bilo snega. Jedan od saradnika skinuo je taj sneg i počeo je da ga očajnički stiska rukama i cedi. Snimali smo a istopljeni sneg je curio po bronzanoj glavi Konrada Žilnika - izgledalo je nadrealno, kao da bista plače i lije gorke size, a tako je izgledao i na snimljenom materijalu...
Do danas sam tražio smisao scene „Konradovog plača“ a, evo, objašnjenje se javlja u svetlu vrednosti koje vladaju Srbijom. Konrad Žilnik i ostali borci NOV, koji su položili svoje živote, poginuli su i zato da bi mladi rasli u slobodi, da bi, ako hoćete, imali i slobodu izbora. A ti mladi danas navodno smatraju njihovu borbu zločinačkom?! Da li je to moguće? Ko sa iole zdravom pameću može shvatiti i prihvatiti takvu tezu? Da li je moguće da mladići i devojke današnje Srbije smatraju krvnike i dželate svojim junacima? A još je teže shvatiti da okupatorov sluga može nekome biti pozitivan lik i junak?! Očito, neko je odgovoran zbog ovih obmana omladine i dok se prstom ne pokaže na odgovorne, i to po dugačkom spisku i redu, rešenja neće biti.
U vreme dok sam se školovao u Nišu, škole su svojim programima vodile đake do nacističkog koncentracionog logora Crveni krst. Tamo je, neposredno posle porođaja, streljana Milica Šuvaković, Konradova žena a tamo se mogla čuti i cela priča o porodici Žilnik koja je došavši iz Slovenije u Niš nesebično položila svoje živote u partizanskoj borbi. Pobijeni su redom: Viktor, Ana, Milica i Konrad a neposredan razlog stradanja članova ove porodice je uvek i bez izuzetka bila izdaja domaćih izdajnika. Iako mlade ljude istorijske teme manje privlače, mene je kao đaka priča o sadističkom ubistvu Konrada od strane četnika veoma dojmila.

Ne znam da li je neko vodio ovu današnju fašistički odgojenu mladež do logora Crveni krst i šta ih je i ko učio? Ali, pitanje je i šta bi danas tamo našli: procesiju proslave dana logora - Dan proboja kroz fašističke žice srpskih komunista i Jevreja - preuzela je pravoslavna crkva. Izleda da su crkvu tamo uselili po istom principu kao i u Srebrenici, a nakalemili su je i kraj Šida, na obeležju Sremskog fronta, simbolu pobede nad fašizmom udruženih snaga Crvenoarmejaca, bugarskih sovjeta, garibaldinaca i jedinica NOV. Cilj je poniziti i obezvrediti žrtve, posrati se na antifašističke grobove, te tako serkanjem bradatih palamuda po različitim grobljima palih za slobodu zasmrdeti istoriju i izmeniti je. Poruka popovskog ugovnjavanja antifašističkih grobova, spomenika i obeležja je sledeća: „Uzalud sanjate o slobodi... Fašiste smo blagosiljali i vas, njihove žrtve, sada opevavamo... Nemata kuda od nas pobeći, protiv nas se je nemoguće boriti...“ Crkve i popovi na grobovima antifašista su takođe crne kese na glavi slobode - podupire ih vlast baš kao što i oni podupiru nju.
Pitam se je li današnja fašistička omladina rezultat vaspitanja koji počinje sa veronaukom ili se lekcije fašizma dobijaju u školi na časovima fizike i hemije, u svetim fašističkim porodicama, ili su mediji jednostavno dovoljni rasadnici fašizma? Zna li se ko su uspešni učitelji fašizma u Srbiji? Treba im odati priznanje a morao bi postojati i javni rejting, neki spisak i uvid. Da li oni svoje časove nude putem malih oglasa kao profesori matematike? Ili su to državni službenici sa urednim platama i penzijama? Učili se o njima u udžbenicima? Možda je mržnja u Srbiji toliko gusto posejana da i paprike, same od sebe, prirodno, postaju ljuti fašisti?
Izgleda mi da je u pitanju sledeće: dokle god se Srbija nada osvajanju tuđih teritorija, dokle god je osvajanje njena politika (javna ili tajna) koljači će biti promovisani u junake a slobodoljubivim ljudima i njihovim bistama stavjaće se crne kese na glavu.

Tekst je objavljen u E-novinama: http://www.e-novine.com/drustvo/50032-Suze-Konrada-ilnika.html

POBJEDA-Intervju 4.6.2011

Intervju: Dimitar Anakiev, reditelj dokumentarnih filmova
UMJETNOST JE MOJ NAČIN BORBE PROTIV LAŽI

Kada nekog nevolja natjera da se bavi umjetnošću, onda je iskrenost prema stvarnosti najmanje što se od njega očekuje. Slovenačko-srpski reditelj Dimitar Anakiev jedan je od onih koji više nijesu mogli da trpe društvene okolnosti, pa se latio kamere i počeo da snima dokumentarne filmove. Iskreno i sa entuzijazmom. Da sve bude pomalo paradoksalno, država zbog koje je patio dodijelila mu je nacionalnu nagradu za prvi film. To ga je i podstaklo da nastavi da se bavi dokumentarcima, od kojih su četiri prošle nedjelje prikazana u Podgorici, u okviru Međunarodnog festivala dokumentarnog filma UnderhillFest.Anakiev za Pobjedu govori o životnom i filmskom iskustvu.

Kako Vam se čini ovogodišnje izdanje UnderhillFesta?

- Jako je važno da festival traje već drugu godinu. Festivali dokumentarnog filma, pa tako i Underhill, trebalo bi da imaju funkciju malih univerziteta na kojima se odgaja publika, održavaju tribine na teme koje su aktuelne u društvu i umetnosti i stvaraju novi autori dokumentarnog filma. Dakle, UnderhillFest bi trebalo da učini da u Podgorici dokumentarni film dobije neko mesto, kao što je to slučaj u regionu. Situacija se ovde menja nabolje, a put da se postave ciljevi i dođe do rezultata svakako je težak i dug.

Šta Vam je privuklo pažnju u programu UnderhillFesta?

- Ako pogledate regionalni i inostrani program, jasno je da autori u regionu još nisu počeli da se bave aktuelnim temama. Još se bavimo prošlošću, odnosno autori iz regiona još nemaju snage da se bave društvenim temama. Festival upravo mora da približi tu problematiku domaćoj publici i autorima, kako bi se vremenom pojavili novi reditelji koji su voljni da se bave temama vitalnim za ovaj prostor.

U Vašoj biografiji navodi se da ste revoltirani statusom u Sloveniji uzeli kameru i počeli da snimate dokumentarne filmove. Da li je film u tom trenutku bio jedini pristojan i ispravan život za Vas?

- Tražio sam način da preživim, ali i da skrenem pažnju ljudima oko sebe da se nešto događa što oni ne vide. Država je ćutala, a u meni je narastala potreba da ljudima ukažem na problem. Istovremeno sam osećao potrebu da aktivno učestvujem u tome što lično nisam izazvao. Osećao sam da je moj način borbe protiv tišine i laži upravo umetnost, tj. dokumentarni film. Verovao sam da je to moj jedini ispravan način, jer je počela da se događa velika istorija, a čovek je ostao mali, pasivan, nemoćan... Desilo se da je prvo moj film dobio status državljanstva, pa tek onda ja. Da nisam pošao tim putem, verujem da bih se našao u intelektualnom ćorsokaku i možda čak digao ruke od svega.

Pomalo čudno djeluje podatak da ste, slikajući ljude sa margine u Sloveniji, dobili i slovenačku nacionalnu filmsku nagradu „Vesna“ za prvi film. Šta je presudilo – zahvalnost države što ste joj ukazali na greške ili namjera tadašnjih vlasti da Vas odobrovolji i eventualno prigrabi za sopstvenu promociju?

- Ne mogu da procenim. Volim da verujem da je film prosto bio dobar i zato osvojio nagradu. Ta nagrada je za mene bila veliki preokret. Film smo radili spontano i bez velikih ciljeva. Nismo čak imali ni opremu. Prosto sam nešto morao da napravim. Posle nagrade, počeo sam da uviđam da bih ipak mogao da se bavim filmom. I tako je sve krenulo.

Vaš film „Posljednji Žilnik“, koji govori o tragičnoj sudbini porodice poznatog reditelja Želimira Žilnika tokom Drugog svjetskog rata, izazvao je burne reakcije. U tom filmu govorite o ocu Želimira Žilnika, narodnom heroju Konradu Žilniku, koga su ubili četnici. Zašto je taj film malo ko imao hrabrosti da prikaže u Sloveniji i regionu?

- To je čudno. Želimira Žilnika svi poznaju. Imao sam priliku da vidim kako ga njegove kolege hvale i pozdravljaju, a kada se pojavi film koji govori o stradanju njegove porodice, ti isti ljudi ga zabranjuju. Izgleda da je tema filma takva da ne odgovara današnjoj situaciji. To je verovatno deo odgovora zašto se savremeni autori na ovim prostorima još ne bave vitalnim temama. Izgleda da kod nas društvene prilike još nisu takve da to mogu da omoguće. Sudbina filma „Poslednji Žilnik“ pokazuje da mi još živimo totalitarni režim koji sada ima drugo lice, jer su druge prilike i drugi ljudi. Poruka tog filma je bila da živimo u uslovima koji nisu demokratski. Taj film je u Sloveniji cenzurisala desna vlada, leva vlada, kao i Društvo slovenačkih reditelja. Kada vam to napravi vlast, onda možete da shvatite taj cenzorski odnos, iako je on pogrešan. A kada to napravi civilno društvo, kakvo je Društvo reditelja, onda čovek počne da se pita gde se mi to nalazimo, kakve su vrednosti kojima se bavimo i koje živimo. Taj film je prikazao samo jedan nezavisni mariborski festival, a nisu ga primili ni na jedan festival u Hrvatskoj i Srbiji.

Šta Vam to govori o našem odnosu prema prošlosti?

- Dok sam radio film, posmatrajući i slušajući ljude i sebe, shvatio sam da je ono što znamo o prošlosti dosta veštački upakovano. Shvatio sam i da je ono što se zaista desilo drugačije od onoga što većina poznaje. Prošlost koja nam se tada interpretirala bila je tendenciozno predstavljena. Ali, to se nastavlja i danas. Iz nekog razloga ljudi opet ne žele da otkriju ili pokažu prošlost. Radeći na tom filmu shvatio sam da je istorija vrlo manipulativna i da svi veruju u tu njenu iskrivljenu sliku.

Jeste li iznenađeni što je „Poslednji Žilnik“ bez ikakvih problema prikazan u Crnoj Gori?

- Nisam iznenađen, jer sam i prošle godine sarađivao sa UnderhillFestom. Kada su mi predložili da napravimo mali ciklus mojih filmova, shvatio sam da je prikazivanje u Crnoj Gori veoma bitno, jer je projekcija u Podgorici zapravo prvo inostrano prikazivanje tog filma.

Zbog cenzorskog odnosa Društva slovenačkih reditelja istupili ste iz te organizacije. Kakav je izazov danas biti sam, poseban i dosljedan u svojim istinama?

- To je uvek izazov. Nikad nisam želeo da o tome razmišljam na patetičan način, u smislu da je to herojski akt ili neko mučeništvo. Ipak, pokazuje se da na ovim prostorima to može da bude tako. Svi idoli moje umentičke edukacije nekako su bili takvi. Išli su svojim putem i nisu se obazirali na retrogradna mišljenja i zabrane. Kada sam to počeo da primenjujem na sebe, pokazalo se da je to izuzetno težak put. Shvatio sam to kao priliku da učim o svemu tome, da se pitam da li je taj samostalan umetnički put nešto što je univerzalno ili je to samo deo našeg podneblja. A možda je potreba da budeš svoj neka misija koja je vrlo dostupna i veći zadatak nego sama umetnost. Jer ostati dosljedan sebi znači da ne ulaziš u kompromise koji ruše tvoj autorski integritet ili istine o tebi i umetnosti.

Vaše kolege iz Društva slovenačkih reditelja savjetovale su Vam da se zbog tvrdoglavosti ne zatvarate u „zlatni kavez“. Pa kako pjeva ptica u „zlatnom kavezu“?

- U „zlatni kavez“, prema mišljenju mojih kolega, ulaze oni koji zahtevaju individualna prava. Ili oni koji kritikuju. To je kavez, priznajem, tamnica u kojoj me drže korumpirani nacionalisti. Oni su verovatno mislili da je to neka dobrobit, jer ako imaš sve što ti treba zašto bi uopšte izlazio iz „zlatnog kaveza“ i pevao o slobodi?! Pitam se samo zašto je taj kavez zlatan kad sam nezaposlena osoba, nemam ni osnovno zdravstveno osiguranje i životarim od danas do sutra.

Dokumentarac bi više trebalo da počiva na istini, nego na ljepoti filmskog jezika, ali relativno je malo takvih filmova i reditelja. Ako ne idu za istinom, kuda onda idu savremeni dokumentaristi?

- To insistiranje na filmskom jeziku je dekadentan odnos i pokazuje da se mi bavimo više formom nego onim što je suštinski važno. Suočenje sa stvarnošću je uvek težak posao i zato je mnogima umetnost uopšte, pa i umetnost dokumentarnog filma, komforno i isplativo bežanje od te stvarnosti. Takvi umetnici nude utočišta pred stvarnošću i neku vrstu veštačkog raja, a stvarnost prepuštaju stručnjacima ili odgovornima, tj. političarima. Ako autor ne misli da govori istinu i ako joj nije posvećen, već insistira na formalnom obraćanju, onda on samo pokazuje umetničku nezrelost. A to nam opet govori da smo i kao društvo nezreli.

Na svom blogu napisali ste: „Postati nacionalista je milostno spasenje koje opravdava postojanje na Balkanu“. Zar je to jedina suština koju većina na ovim prostorima održava svih ovih godina?

- Izgleda da je tako. To je moj tužni zaključak, jer izgleda da je to ključ koji je ponuđen i običnom čoveku, umetniku, ljudima koji se bave drugim stvarima... Nacionalizam je, nažalost, postao ideologija koja jedina može da omogući dostojan život. Paradoksalno je da je to sasvim suprotno od jednog trenda koji je svetski i globalan, u kojem granice padaju, ljudi su kulturno pomešani, društva su hibridna... Svi govore da nacija postaje potpuno nebitna u širem istorijskom kontekstu, a u našem regionu ispada da živimo u nekom svom ćorsokaku, mimo svih vetrova. Taj kolosek je sporedan, a on postaje naša sudbina. Balkan nije toliko svetu bitan, jer mi nemamo vitalne vrednosti koje možemo da ponudimo, pa je to idealan prostor da ostanemo da tavorimo u našem nacionalnom samozadovoljstvu. Dakle, ostavljeni smo na milost i nemilost svojim vladarima, jajarama i probisvetima. Tragedija je što se već duže vreme uznosimo banalnostima i na osnovu njih određujemo sopstvene sudbine.

Dugo godina pišete i haiku poeziju. Smatra se da je osnova haikua „haiku trenutak“, tj. pjesnikov doživljaj određenog događaja, iz koga je on potpuno isključen, pojavljuje se kao posmatrač, a ne kao učesnik. Ima li sličnosti i sa dokumentarnom strukturom filma?

- To što ste citirali je samo jedan pogled na haiku. Na zapadu je predstavljen kao takav. U savremenom svetu nam više nije potreban tumač za „udaljene“ kulture. Danas se mi sa Japancima mešamo, kontakt sa njihovom kulturom je direktan. Definicija koju ste kazali u suštini ima nešto sa dokumentarnim filmom. Haiku se pokazuje kao umetnost koja poštuje stvarnost više nego fantaziju, odnosno želi da se igra sa stvarnošću i pokaže da je fantastično već deo stvarnosti. U opusu ruskih autora, od Leva Šestakova, Ajzenštajna, pa do Tarkovskog, teoretski modeli koji se pojavljuju u haiku poeziji su korišćeni u tumačenju filma. Dakle, veza između haikua i filma je na neki način bitna, zato što je haiku po karakteru vizuelan i koristi tehnike koje imaju veze sa filmskom montažom.

Gdje je u svemu tome Vaše poznavanje medicine, budući da ste završili medicinski fakultet?

- Medicina je u mom životu bitna zato što je u meni formirala humanistički odnos prema stvarnosti. Preko medicine sam shvatio da je čovek centar svega što me interesuje. Sedam godina sam radio kao lekar i nekako sam se navikao da mi je bitno to što mi kaže čovek. Da ga čujem kako mi se žali i šta ga boli. To isto morate i kada radite sa ljudima na dokumentarnom filmu, tako da je iskustvo iz medicine direktno uključeno i u rad na filmu.

Sa margine do nacionalnog priznanja

Dimitar Anakiev je rođen 1960. u Beogradu, a Medicinski fakultet završio je u Nišu. U Sloveniju ga je odvelo služenje vojnog roka i tamo živi od 1987. Filmom je počeo da se bavi 2002. jer se nakon osamostaljenja Slovenije našao među 25.000 potajno izbrisanih „južnjaka“ - postao je žrtva administrativnog etničkog čišćenja. Pošto je bio prinuđen da cijelu deceniju živi bez dokumenata, kupio je video-kameru i pokušao da učini vidljivim život ljudi sa slovenačke margine. Za prvi film dobio je slovenačku nacionalnu filmsku nagradu „Vesna“ i odlučio je da nastavi karijeru profesionalnog filmadžije u svojoj produkcijskoj kući: FDA Production. Snimio je 12 filmova za koje je dobio četiri nagrade. Izdvajaju se „Amigo“, „Happy new year 2005!“, „Ti si jedini gazda ove kuće“ , „Srpski ekseri“,„Poslednji Žilnik“ itd. Filmovi su mu prikazivani na brojnim festivalima u Evropi i Africi. Prošle godine je bio član žirija prvog UnderhillFesta. Autor je i petnaestak zbirki pjesama i dobitnik brojnih nagrada za poeziju, a osnivač je i prvi urednik niških Haiku novina.

Našim autorima još je zgodno da budu zavisni

Zanimljivo je da ste svoj filmski opus definisali sintagmom „kinematografija otpora“. Da li su individualni stav i sloboda dvije ključne karakteristike Vašeg filmskog jezika?

- Da. Zbog toga sam pominjao misiju, jer ove teme kojima se bavim jesu nešto što određuje moje stvaralaštvo. Otkrio sam da taj termin „kinematografija otpora“ postoji i u svetu, pa tako u Njujorku imate čak i bioskop koji se zove „Resistance Cinema“. Na njihovom sajtu se navodi da puštaju filmove hrabrih autora koji se bave društvenom stvarnošću. Kada sam video da to nije neki moj pronalazak i da se to u nekim zemljama ceni, shvatio sam da bi to mogla da bude baza za autentičan odnos prema umetnosti i državi. Pronašao sam i jednu francusku rediteljku, koja tu sintagmu koristi i za svoje stvaralaštvo. Dakle, to u svetu živi, ali kod nas taj stav prema životu još nije postao popularan. Našim autorima još je zgodno da budu zavisni.

Razgovarao:Jovan Nikitović

http://www.pobjeda.co.me/citanje.php?datum=2011-06-04&id=210623

UMETNOST U SLUŽBI DRŽAVE

Dimitar Anakiev
UMETNOST U SLUŽBI DRŽAVE

Autor ovih redova od 4. maja više nije član Društva slovenačkih režisera (DSR). U zadnjoj poruci koju sam objavio na mailing DSR listi zapisao sam da odlazim dobrovoljno i bez zadnjih misli i to je istina – jer zašto bih nastavio suživot sa umetnicima koji svrhu svoga udruživanja vide u zaštiti države a ne u zaštiti umetničkih i autorskih sloboda? Oni čija bi funkcija morala biti da štite individualnog stvaraoca od državne samovolje, čine suprotno: dobrovoljno i samoinicijativno, ničim prozvani niti izazvani, štite državu od nezavisnih autora. Na pitanja poput: kakvog smisla ima država koju štite režiseri i kakvog smisla imaju režiseri koji štite državu - neću da odgovaram. To je domaći zadatak koji ostavljam njima, izabranicima državne zaštite – Društvu slovenačkih režisera.

Na još neobičnije pitanje: da li sam ja toliko jak autor da moj film može da sruši državu, pokušaću sam da nađem odgovor. Ono što znam: moj celovečernji dokumentarni film Poslednji Žilnik (2008), dug 61 minut, seje strah na Balkanu i niko ne želi da ga pusti, ne samo Državotvorni režiseri Slovenije, već i kolege iz okruženja. Hrabrost da bez cenzure zvanično zavrti film imao je nazavisni mariroborski festival DokMa a ne smem ni da pomislim da im je možda baš zbog puštanja Poslednjeg Žilnika država tj. njen tadašnji Filmski sklad uskratio materijalno finansiranje naredne godine. Jedan beogradski kolega koji mi je izričito tražio Poslednjeg Žilnika zato da bi ga pustio na jednoj televiziji u Srbiji, pošto ga je pogledao, napisao mi je: „Pa gde bre meni dade da ja ovo pustim, ne smem to da pustim ovde, šta je tebi?“. I veliki spektakularni dokumentaristički show koji se odvija u trgovačkim centrima Zagreba, slavodobitni megaspektakl sa ukusom kalifornijske Svete Gore, "ZagrebDox" odbio je da pusti Poslednjeg Žilnika, a tako su učinili i satelitski festivali.
Što se Društva slovenačkih režisara tiče, sve je počelo nadobudno, pozivom da u organizaciji DSR održim svoje autorsko veče u ljubljanskoj Kinoteci. Prvobitno oduševljenje ljubaznošću kolega (koleginica Maja Weis se je odrekla junskog termina i ustupila ga meni, moram to da napišem uz sav respekt) ubrzo se pretvorilo u gorko razočarenje spoznajom da na „svojem“ autorskom večeru ne smem sam da izaberem film koji će me zastupati. Moj izbor je pao baš na Poslednjeg Žilnika, ali nadležni kolega se ubio od objašnjavanja da je moj filmski jezik neuporedivo bolji u drugim filmovima i ne želi čovek, zaljubljen u filmski jezik, ni da čuje da se pusti baš Žilnik. Kada se naša diskusija prenela na meiling listu DSR odahnuo sam misleći da sam konačno na slobodi, među svojima, među kolegama koji će podržati pravo autora da sam izabere koji film predstavlja njegovo autorstvo. Dočekala me je debela ladovina, neprijatna tišina koja je govorila da je vrag odneo šalu a onda se javio doajen slovenačkog filma i nekadašnji autor jugoslovenskog „crnog talasa“, čovek koji u  zadnje vreme nije snimao filmove već je uglavnom sedeo po raznim komisijama za film Janšine vlade i koji, hobija radi ili iz dokolice, voli da se predstavlja kao žrtva, čak podmeće i da je „izbrisan“. Taj čovek mi se zakunuo da nije promenio svoja uverenja iz doba „crnog talasa“ a onda me prijateljski upozori da ne kvarim prepoznatljivost Društva slovenačkih režisera i da ne zatvaram sebe u „zlatni kavez“ (sic!). Ko razume shvatiće.
U zlatni kavez ulaze, po mom cenjenom kolegi, oni koji zahtevaju individualna prava. Ili oni koji kritikuju. Dobro, to je kavez, priznajem, tamnica u kojoj me drže oni, korumpirani nacionalisti. Ali zašto je taj kavez zlatan kad sam nezaposlena osoba, nemam ni osnovno zdravstveno osiguranje i životarim od danas do sutra? Cenjeni kolega, kome je Janša isplaćivao dnevnice i dao penziju, verovatno i paradoksalno smatra moj kavez zlatnim jer se nisam prodao? Eto, možda, male podsvesne tajne velikih majstora kuhinje. Metafora „zlatni kavez“ znači: „Šta se ti tu nešto praviš fin, a“?

Međutim, teško je zamerati balkanskim umetnicima zbog njihove državotvornosti i nacionalizma. Koliko god je teško zamisliti državotvornog Tolstoja, Van Gogha ili Gethea, još je teže zamisliti od čega će balkanski umetnici živeti ako se ne uhvate čvrsto za državu tj. ako ih država ne proizvede u svoju „elitu“. Nije važno što tako gube svoj smisao i svoje ja, važno je preživeti a za nedajbože daće se i poneki film snimiti. Koga briga umetnički i vrednostni diskontinuitet i što se socijalistički „crnotalasovci“ regrutuju među „crnokošuljaše“ – vazno je glavu spasiti. Druga opcija je pobeći sa Balkana negde gde se normalno živi (da, u tom smislu je Slovenija potpuno Balkan)... Međutim, ne može svako otići ili pobeći, traži i to svoja odricanja. A ima li treće opcije? Ima li neke opcije bez zastranjivanja ali i bez heroizma i bez mučeništva?
Dubrovčanin Marin Držić pisao je familiji Mediči nekoliko pisama u kojima moli floretinske vladare da dođu i okupiraju Dubrovnik. „Ovde ne može da se živi od nepotizma i korupcije, mi smo nesposobni da vladamo samima sobom...“ pisao je veliki dubrovački dramatičar. A koga, pitam se, da ja pozovem da nas okupira? Posle tolike narodno-oslobodičačke epopeje. Posle cele histerije o slobodi, sloboda pokazuje znake nekvaliteta tj. iskazuje se kao obična laž. Čime ću im platiti poziv za okupaciju, jer šta će normalni ljudi sa nama da rade sem da nas pokazuju za nekakav cirkus, drugim normalnim ljudima. Nemci nas neće, oni su se opekli s komunistima. Englezi i Francusi više vole Afriku, tamo ima žilavih crnaca i dijamanata. Amerikance interesuje nafta. Gotovo je, niko nas neće, nikuda ne možemo. I šta ćemo: ostavljeni smo na milost i nemilost svojim vladarima, jajarama i probisvetima. Postati nacionalista je milostno spasenje koje opravdava postojanje na Balkanu. A kako to normalan čovek da prihvati, drugo je pitanje.


Oceni
4.97


Tekst objavljen u e-novinama: http://www.e-novine.com/stav/47462-Umetnost-slubi-drave.html

DSR -- iztop

Dimitar Anakiev je dne 03.05.2011 ob 14:14 izstopil iz Društva slovenskih režiserjev (katerega je soustanovitelj) z naslednjim pismom-sporočilom predsedniku Mihi Hočevarju:


Miha lep pozdrav!

Če razumem situacijo, ki je javno izložena: DSR zvanično podpira in sprovodi cenzuro, kar je mislim da medrugim tudi nezakonito dejanje.
Seveda DSR ni edina instanca v tej državi, ki deluje v nasprotju s poziticvno zakonodajo, ampak ker sem prostovoljni in ustanovitveni član DSR
dolžen sem te na to upozoriti, in tudi iztopiti iz članstva. Prosim tudi, da me izbrišeš z mailing liste DSR. Hvala.

Lep pozdrav,
Dimitar Anakiev

PS. IZ IZBRANE KORESPONDENCE:

1.Pismo Jožetu Pogačniku:

Dragi in spoštovani Jože,

čeprav sem Mihi že včaraj odposlal iztopno izjavo, še vedno čakam na Tvoje pojasnilo, in sicer: kako cenzura "Poslednjeg Žilnika" prispeva prepoznavnosti DSR - razen negativno, seveda. Če slovenskim režiserom ni mar zaradi negativne afirmacije DSR kdo naj bi se brigal za ugled DSR? Debeli in trdi molk članov verjetno Ti dovolj pove, da "Poslednji Žilnik" ne bo predvajan na hipotetičnem "mojem" večeru DSR. Torej, predvidevam da zdaj nisi več presenečen, in se res sprašujem kako boš Ti, kot doajen in nekdanji režiser jugoslovanskega "črnega vala" (ki se domnevno ni odpovedal svojemu takratnemu prepričanju in zaveszanosti avtorski svobodi) prispeval svoj glas za cenzuro enega od članov DSR? Naj tukaj še napišem, da Tvoj glas proti Majdi Širci ni glas svobode. Ta glas seveda pokaže Tvojo politično pripadnost ampak ne pokaže zavezanost autorstvu in avtorskim sloboščinam. Moj film "Poslednji Žilnik" so cenzurirale obe vladini obciji (tako "tvoji" kot "ta drugi"), in zdaj, če prav razumem tudi Tvoj molk, po "presenečanju", tudi Ti podpiraš cenzuro, torej to, da se taj film ne prikaže v Kinoreki na moji predstavitvi? Mislim, da se zaradi preproste družbene in mentalne higijene moramo odpovedati široko uveljavljenem sprenevedanju i pogledati resnici v oči.

V pričakovanju Tvojega odgovara, iskreno

Dimitar Anakiev

PS. In še to: menim tudi, da si postopil nekorektno, ker si moj poziv članom za zaščito avtorskih svoboščin, zlorabil in spremenil v politično sporočilo proti Majdi Širci. Torej: zlorabil si mojo muko za svoje politične cilje. Zelo Janševski bi rekel, ker Janša je ves čas zlorabljal Izbrisane, peklensko muko 25 000 ljudi, za svoje politično udobje... Ne vem če je ravno to "rokopis" jugoslovanskega "črnega vala"... Lp, Dimitar

2. Pismo Janezu Lapajnetu:

Janez,

avtorska svoboda (tako kot svoboda manjšin) ni predmet demokratične presoje - avtorska svoboda JE ali NI. To je pravica do govorjenja. Torej o moji pravici do govorjenja ne more odločati ne Boris ne Moris ne Tloris. Ona tudi ni predmet demokratičnega dogovora. Imam ali nimam pravicu govorjenja. To je bistvo. Torej, če sem povabljen za govornico, potem prosim, da se mi dovoli govoriti. Druga opcija je, da se mi ne dovoli.

V demokratičnih družba svoboda govora (v katero spada tudi "avtorska svoboda") ni predmet razgovorov, lobiranj in dogovorov ampak je zagotovljena po ustavi, avtomatična. Presenečen sem, da ta cenjeni skup to ne ve.

No, vsekakor, hvala za besedo in ker si dobronamerno prekinil ta molk. Ampak če moje ustavne pravice nisu zagotovljene, potem je boljše da se NE "dogovarjamo" o njih. Torej, molk je pravi odgov.



Lp, Dimitar

PS. Jaz ne mislim da je situacija tako tragična, predvsem zaradi tega ne ker je DSR dobrovoljno združenje in tisti, ki meni da so mu pravice kratene, lahko iztopi. To se je zgodilo v mojem primeru, in kar se mene tiče sem res brez slabe volje v zvezi tega. Meni zaradi tega ne bo hudega, tudi moj film, Poslednji Žilnik, je že star, je že preživel vsa šikaniranja, tako da nič pomembnega se ne dogaja ne za me, ne za film. Pomembna stvar se pa dogaja za DSR. Vi koji ostajate v njemu boste morali razmišljati v kakšnem svetu hočete živeti, po kakšnih pravilih, z kakšnimi sloboščinami in hipotekami. Ajde, bodite zdravo in veselo. Miha, šele zdaj vidim da se lahko sam odjavim iz skupine...

ČTO TAKOE ISKUSSTVO?

Dimitar Anakiev

ČTO TAKOE ISKUSSTVO?



Spodnji mail objavljen je na mailing listi Društva slovenskih režisera (DSR) dne 02.05. 2011.


Spoštovane kolegice in kolegi,

kratko obvestilo o tem da odustajam od svojega „avtorskega večera“ v Kinoteki, ker se je pokazalo da avtor na „svojem“ večeru ne more sam izbrati svoje filme, temveč namesto avtorja njegove filme izbira samozvani selektor g. Boris Petkovič. Tako kot pri drugih selekterjih pri nas, tudi g. Petkovič ponuja en kup formalističnih razlag za svoja nenavadna početja, kot so „izrazna moč“, „vizualno bogatsvo“ „narativna kompleksnost“ in podobne floskule. Ker vem, da se pri nas avtor generalno ne spoštuje, seveda je iluzija pričekovati da bi se avtorstvo naenkrat začelo spoštovati na t.i. „avtorskem večeru“ (ki bi se morda moral imenovati: „večer g. Petkoviča") in seveda se nikoli ne bi razjezil zaradi situacije, ki je mnogo starejša, daljša in težja od samega g. Petkoviča. Razjezilo me je samo to, ko mi je na koncu, poleg pokazenega prokrustovskega nespoštovanja g. Petkovič še zažugal s prstom in povedal nekaj v stilu: „zdaj ko sem ti naštel formalističke razloge, ne mi govoriti naokoli da sem ti zavrnil film zaradi političnih razlogov“. Torej, niti interpretacija se mi ne dovoli (sic!) apak g. Petkovič me zato opozarja na pravico, da spremenim svoje mnjenje in to tako da se strinjam z njegovim izborom. Ker pa usklajevanje svojega mnjenja z njegovim mnenjem (seveda neusiljivo podanim v formi „predloga“) nimam še na seznamu svoje avtorske misije, moram odkloniti sodelovanje na tako zamišljenem „svojem“ avtorskem večeru. Po vsem tem človel, ali pa avtor, če te dve besedi gresta skupaj, lahko samo ponovi vprašanje katero je svoječase postavil grof Lev Nikolajevič Tolstoj v znamenitem eseju: „Čto takoe iskusstvo?“ (Kaj je to umetnost?)

Lep večer želim,

Dimitar Anakiev