PREPISKA SA PAVLUŠKOM IMŠIROVIĆEM

PREPISKA SA PAVLUŠKOM IMŠIROVIĆEM NA TEMU MARKSIZMA
(Na PAVLUSKO'S BLOGU)

-->

• Hvala za vrlo poučan tekst (1). Šta mislite o Negrijevoj tvrdnji da su klasici marksizma smatrali socijalizam samo stanjem tranzicije a ne alternativnim društvenim poretkom, što je po njemu sovjetski izum? I dalje, zanima me šta uopšte mislite o italijanskom autonomnom marksizmu koji je bio kritičan do sovjetskog modela? U tekstu “Od tranzicija ka konstituisanju vlasti” Negri po toj osnovi označava nezadovoljavajućim i staljinizam i trockizam. Konačno, nezavisno od toga što marksizam kulturne razlike možda ne smatrata važnim – ne čini li Vam se problematečnim što se je socijalizam kao poredak razvio razvio takoreći samo u krugu slovenskih naroda, koji već po svojoj plemenskoj tradiciji naginju ka “prirodnom socijalizmu”. Odnos prema marksizmu koji ovde kritikujete pokazuje upravo odredjenu nezainteresovanost za nauku i racionalno mišljenje a ta bahatost možda proizilazi iz svojevrstnog “narodnjačkog populizma” nema vrlo svojstvenog?
  Hvala,
  

Dimitar Anakiev

• Pavluško Imširović kaže:
  4. jun 2012. u 23:18 | Odgovor
  Dogmatske skolastičke konstrukcije o „višoj“ i „nižoj“ fazi socijalizma ili komunizma, o „realno-postojećem“ i nekom drugom, valjda nadrealnom ili nepostojećem, socijalizmu, najveći zamah su dobile upravo u staljinističkim falsifikovanjima i škopljenjima marksizma koji su ga nasilno trpale u Prokrustovu postelju nacional-socijalizma – „socijalizma u jednoj zasebnoj zemlji“, a potom u pluralitet nacionalnih „socijalizama u zasebnim zemljama“. Tih koještarija nema ni od korova u delima klasika marksizma i na javnoj sceni se javljaju tek od 1926. godine – sa usponom staljinizma kao birokratske termidorske kontrarevolucije. Negri i njegovo delo u potpunosti su na marginama te staljinističke dogmatske pošasti i barataju istim metafizičkim metodom i istom pojmovnom aparaturom koji sa marksističkom dijalektikom klasne borbe nemaju baš nikakve veze osim formalno lingvističke.
  Za marksizam je presudna samo klasna borba u svetskim razmerama i njene forme i faze razvoja. Marksizam je jedinstvo teorije i prakse oslobodilačke klasne borbe svetskog proletarijata, a socijalizam i komunizam društva u kojima je proletarijat konačno ukinuo sve društvene klase pa time i samog sebe kao zasebnu klasu. Sve pre toga su prelazne socijalne i političke forme – forme tranzicije ka društvu obilja bez klasa i bez državne vlasti. Marksizam je tu sasvim dovoljno jasan, a Negrijev problem je to što to neće ili ne može da shvati. Kada bi to mogao, onda njegove knjige sigurno ne bi hvalili listovi kakvi su „New York Times“, „Time“ i „Observer“.

• dimitarfilms kaže:
  5. jun 2012. u 08:19 | Odgovor
• 
  

Ako vas dobro razumem Vaša kritika Negrija za “metafizičnost” odnosi se na odnos prema vlasti i moći tj. dilema “pobuna ili revolucija” ne postoji sa marksističke tačke gledišta: revolucija je jedini put tj. preuzimanje vlasti i uspostavljanje novog društvenog reda (diktatura proleterijata). Ako je osvajanje vlast time na neki način označeno kao krajnji cilj (nužnost), da li su buržoaske metode osvajanja vlasti prihvatljive tj. pobeda komunista na izborima? Danas u Grčkoj recimo postoji SIRIZA, levičarska formacija koju smatraju radikalnom, za koju se predvidja da može pobediti na izborima, Venecuelom vlada Čavez ali to su nacionalno ograničeni koncepti. Da li smatrate Occupy Wall Street pokretom koji ima potencijal revolucije? Vlast je danas mnogo bolje naoružana nego 1917 i postavlja se pitanje kako je se “nasilno” domoći. Ono što Negri pobija to je “referečnost Crvenog trga” jer, mora se priznati da je svrgnuta caristička vlast u Rusiji ipak bila provincijalna, slabo organizovana a njena moć relativno mala i diletantska po karakteru. Istorijski gledano čini se da vlast u centrima moći nikad nije bila de facto osvojiva od strane podredjene klase. Nije li baš utopija razmatrati – čak i kada bi sindikati u SAD bili moćni a nisu- nasilno preuzimanje vlasti recimo američkom predsedniku? To su zanimljiva pitanja na koja bi društvena nauka morala da ponudi i neke konkretne odgovore –ako se želi zvati naukom i pogotovo ako svoju legitimaciju izvodi iz veze sa praksom. O kojoj praksi je reč? Da li su sve prakse referenčne? Imaju li dogadjaji u Balkanskim gudurama i Sibirskim tajgama referencijalni karakter? U kakvoj vezi su sibirski pobunjenici sa politikom Wall Streeta? Kakvo je dakle naučno uporište (istorijsko) u tezi da podredjena klasa preuzme vlast u centru moći?Jer to se još nikad nigde nije desilo. Hvala,
Dimitar Anakiev

• Pavluško Imširović kaže:
  6. jun 2012. u 12:35 | Odgovor
  Ne postoji ni teorijska ni politička orijentacija koja prihvata i zastupa „osvajanje vlasti kao krajnji cilj“. Postoji mnoštvo plitkoumih i površnih agitpropovskih manevara da se takav „krajnji cilj“ pripiše političkim i teorijskim protivnicima ove ili one političke tendencije, ali takvi politikantski manevri nemaju nikakav ozbiljan ni teroijski ni politički značaj.
  Politička revolucija je samo nužan put i sredstvo za socijalnu revoluciju i istorija svih revolucija novog veka je to nedvosmisleno pokazala. Dok god vladajuće klase svojim aparatima državne sile brane svoj politički i socijalni dotle će i potlačene revolucionarne klase morati da se protiv tih reakcionarnih aparata nasilja brane revolucionarnim nasiljem. Marksizam je to davno sasvim jasno elaborirao za sve koje to pitanje zanima ozbiljno i koji od tog pitanje ne prave samo sredstvo masturbantske „duhovne gimnastike“.
  Buržoazija je vekovima bila potlačena klasa i tek je političkom revolucijom uspela da sruši feudalizam i ostvari svoju socijalnu i ekonomsku revoluciju. Kakve će forme poprimiti neka politička i socijalna revolucija i u kojoj meri će biti mirna ili nasilna – najmanje zavisi od doktrina i ideologija, nego je pitanje koje odlučuje uvek konkretan odnos živih sukobljenih socijalnih i političkih snaga. Radnički pokret USA nije uvek bio u istom stanju političke obezglavljenosti atomizacije u kakvom je danas i nema nikakvog razloga da se veruje da će u tom stanju ostati do veka i da nikada neće izgraditi svoje sopstvene političke partije – i reformističke i revolucionarne.
  SYRIZA nije nikakva revolucionarna partija nego je koalicija veoma raznorodnih brojnih političkih grupacija koje artikulišu političku volju grčkih radnika i grčkog naroda u datoj revolucionarnoj situaciji otpora diktaturi institucija krupnog svetskog kapitala – diktaturi trojke EU-MMF-CEB. Ona može osvojiti vlast i to bi bilo veoma dobro za grčki i evropski radnički pokret, ali problemi Grčke nikako ne mogu biti rešeni samo unutar granica same Grčke. Zato što to i nisu nikakvi specifično nacionalni problemi nego su problemi svekolikog savremenog svetskog poretka i EU kao njegove evropske komponente.
  
  

• dimitarfilms kaže:
  7. jun 2012. u 08:06 | Odgovor
  

Pominjete diktaturu EU-MMF-CEB: kako iz tog ugla izgledaju eurointegracije? Imaju li i emancipatorni karakter ili su isključivo izraz desničarske agende pred kojom je evropska levica poklekla? Negri se je izjasnio “za” evropske integracije kao koraku ka empancipatornom globalnim integracijama. Tu sigurno kapital vodi glavnu reč. Slovenački oksimoronski “marksistički filozof” Slavoj Žižek je bio jedan od glavnih pobornika i propagatora ulaska Slovenije u NATO (ujedno se i kandidovao za predsednika te banana republike) a danas ga vidimo kako na kongesu SYRIZE strastveno i ubedjeno propagira izlazak Grčke iz evropske monotarne unije. Kakav bi mogao biti dosledan i konksekventan marksistički stav u vezi eurointegracija? Moje iskustvo života u postjugoslovenskoj Sloveniji govori mi da je izolovanost i pepuštenost na milost i nemilost balkanskim compradorima prilično neprijetno iskustvo. Mislim recimo na slovenačke Izbrisane. Ja lično živeo sam 17 (sedamnaest) godina bez dokumenata i znam šta izolovanost znači. A i većina ljudi u Srbiji i drugod na Balkanu suočila se sa izolacijom i prepušenosti na milost i nemilost lokalnim dahijama. Kakvoj bi po vašem mišljenju emancipatornoj politici trebalo da slede postjugoslovenski Jugosloveni? Da li je Jugoslava kao emancipatorni koncept još uvek naša alternativa ili je sada to Evropska unija ili celi svet? Radeći na nekom filmu u Italiji 2006 razgovorao sam sa nekim od tamošnjih komunista koji zastupaju isključivo lokalni karakter borbe, ništa globalno. Jedan od njih mi je tada rekao: “Novac je globalan, ljudi su uvek lokalni”. Šta vi mislite o svemu tome? Hvala
Dimitar Anakiev

• Pavluško Imširović kaže:
  8. jun 2012. u 12:14 | Odgovor
  Izrazom „levica“ se označavaju političke grupacije vrlo različitih socijalnih karaktera i sadržaja. „Levica“ o kojoj govorite je buržoaska, a ne radnička levica. I Slavuj Žižek i Negri pripadaju, svaki na svoj način, sitnoburžoaskim „mainstream radikalima“ te buržoaske levice. Šta inače reći o „levičarima“ koje najreakcionarniji buržoaski mediji slave kao „filosofske superzvezde“? Drago mi je da ste pomenuli medijsku pticu pevicu Žižeka pošto se s njim lično poznajem već skoro 30 godina i imam razloga da mislim da je vrlo verovatno da on bar povremeno prati ovaj blog. O buržoaskim i radničkim levicama pogledajte ovde moj raniji tekst o „levici“ i „levicama“.
  Jedini oblik međunacionalnih integracija koji prihvata radnički pokret jeste demokratska federacija, tj. slobodna i nezavisna zajednica slobodnih, ravnopravnih i suverenih naroda. EU je supranacionalna korporativistička luđačka košulja koju svetski finansijski kapital, pod dominacijom USA kapitala, navlači svim evropskim narodima da bi ih u potpunosti podčinio i razorio sve njihove nacionalne, socijalne i političke tekovine.
  Svaka kompradorska vlast je po definiciji vlast koja je slugeranjski podčinjena stranim silama i te strane sile nikako nemaju interesa da narode oslobađaju ni od izolacije ni od te vlasti. Unutar tih kompradorskih političkih establišmenata ne postoji politička snaga sposobna i voljna da radnicima i narodima otvori ikakvu nezavisnu perspektivu. To naročito važi za tzv. „tranzicione“ države u koje spadaju i sve ove patuljaste bantustanske tvorevine nastale razbijanjem Jugoslavije i SSSR-a.
  Jugoslavija je bila zaustavljeni korak ka Balkanskoj federaciji kao obliku regionalne integracije unutar budućih Evropske i Svetske federacije. Takva Balkanska federacija bila je zvanični programski cilj celokupnog balkanskog i evropskog radničkog pokreta sve do posle 1948. godine, kada je totalitarne birokratije guraju pod tepih i proklamuju „socijalizme u zasebnim zemljama“ – po uzoru na Staljina i sovjetsku termidorijansku birokratiju od 1926. godine pa nadalje.
  Jedina perspektiva za balkanske radnike i narode je obnova tog tradicionalnog programa radničkog pokreta, a to zahteva i obnovu nezavisnog radničkog pokreta na Balkanu, Evropi i u celom svetu. Kakva god političke forme i izraze poprimala, grčka pobuna je korak napred u otvaranju te prespektive obnove nezavisnog radničkog pokreta. SYRIZA je samo jedna od prelaznih formi tog razvitka i zato je treba odlučno braniti od svih napada svetskog kapitala i njegovih institucija političkih i finansijskih institucija.
  

• dimitarfilms kaže:
  8. jun 2012. u 16:43 | Odgovor
  

Veliko hvala za sve komentarame: odišu svežinom i poučni su, otvaraju nove perspektive i bude nadu da baš nije sve završeno tj. izgleda da “sve” treba tek da počne. A pustimo li po strani jeftini šou-program raznih političkih konvertita koji danas govore u ime marksizma (na delu je očito zatiranje tragova, “da mu se ni ime više ne prepozna”) i obratimo pažnju na današnju radničku borbu čini se da je klasa radnika generalno demoralisana i bez orijentacije. Ne znam da li ste pratili nedavne radničke borbe u Sloveniji-štrajk radnika javnog sektora pod vodstvom Branimira Štrukla, Kučanovog zeta, inače dosta temperamentnog čoveka i naizgled velikog borca. Ja sam te štrajkove izbliza snimao tako da mi je malošta promaklo a delovalo je jako nadobudno. Kompradorskla koaliciona vlada koju je takoreći lično i bez skrivanja sastavio Džoe Musumeli, ambasador SAD, je bila već na kolenima i da su štrajkači želeli da vlada padne, pala bi. A šta se desilo. Vlada je ponudila prst (pristala je da smanjenje plata ne bude 10%, koliko je najavila, več 8%, koliko su štrajkači tražili uz zahteve da se ne poseže u strukturu školskog sistema) i sindikalni vodje su odmah podali svoje šake. Postignut je dogovor, vlada je dala obečanja, sindikati su navalili na potpisivanje novih kolektivnih ugovora i ostavljeni su na cedilu svi oni sindikati koji su bili tvrdji orah. Nikakve solidarnosti, sem deklerativne. Epilog: vlada upravo ovih dana počinje demontažu javnog školstva (što je obećala da neće činiti), velike i važne škole se zatvaraju (u formi pripajanja drugim školama), na primer Srednja elektro in računalniška škola u Mariboru, jedna od najvećih i najuspešnijih škola u Sloveniji će nestati. Umesto toga vlada finansira privatne škole (u vlasništvu ili tajkuna ili nanovo obogatele crkve). A sindikalisti gundjaju i kao nešto prete, tipa, “nismo se tako dogovorili”… Da stvar bude tužnija, svima je jasno da je vlada samo farsa, da su ti ljudi prazne marionete…
Možete li me uputiti na izdavača knjige: Žan-Žak Mari, Trockizam i trockisti, Beograd, Polinom 2011. Tražio sam da je naručim putem interneta ali nisam uspeo da vidim ni cenu, niti e-mail izdavača ili trgovca koji je prodaje. Hvala
Dimitar Anakiev

• Pavluško Imširović kaže:
  9. jun 2012. u 08:27 | Odgovor
  Današnji svetski poredak, od kraja 20-tih godina prošlog sveta pa sve do danas, sve više za svoj opstanak mora da zahvaljuje osloncu na degenerisane birokratske sindikalne aparate i aparate buržoaskih radničkih partija nastalih iz Druge i Treće internacionale. Koncentracijom kapitala u rukama manje od jednog stotog dela promila, a ne jednog procenta stanovništva, imperijalistički sistem ostao je bez tradicionalnog socijalnog oslonca kapitalizma u srednjoj buržoaziji – tradicionalnoj kapitalističkoj srednjoj klasi. UNDP (Program ujedinjenih nacija za razvoj) već od pre 20-tak godinama, u svojim redovnim godišnjim izveštajima o stanju čovečanstva, objavljuje da je više od polovine ukupnog svetskog bogatstva vlasništvo nekih jedva par stotina pojedinaca (još 1996. taj broj je bio tačno 265 svetskih tajkuna).
  Lišen svoje tradicionalne socijalne osnove u srednjoj buržoaziji, ekonomski uništene konkurencijom i centralizacijom kapitala, kapital je prinuđen da banalnom korupcijom sebi stvara veštački socijalni oslonac u licu „nove srednje klase“ – korumpirane sitnoburžoaske birokratije u sindikalnim aparatima i u buržoaskim radničkim partijama (partije tzv. „priznate levice“). Ključni zadatak te birokratije je da spreči i uguši nezavisno organizovanje i delovanje radničke klase. Ta antiradnička tehnologija vladanje prenešena je i u sve kompradorske države i zato u tom pogledu nema suštinske razlike između razvijenih i nerazvijenih zemalja – između velikih sila i njihovih kompradorskih satelita. Slovenija tu nije nikakav izuzetak.
  No, i sami zapažate da i u Sloveniji postoje sindikati koji su „tvrđi orah“. Takvi sindikati izraz su živog i žilavog otpora radničke klase i njene teže da se oslobodi tutorstva izdajničkih korumpiranih birokrata. Takvi sindikati postoje u celom svetu (i u USA) i razvijaju se iz dana u dan i oni su ona organizovana snaga radništva koja ima ključnu ulogu u obnovi nezavisnog svetskog radničkog pokreta koji jedini može izvesti čovečanstvo i lanca ratova i kriza koje je sa sobom neizbežno doneo imperijalizam kao poslednji stadij kapitalizma. Mediji o takvim organizacijama ne pišu mnogo i u tom pogledu je informaciona blokada danas žešća nego i pod najgorim birokratskim totalitarizmima. Još manje pišu o marksističkim političkim partijama i organizacijama koje, se okupljene u i oko Četvrte internacionale, bore za tu globalnu obnovu nezavisnog svetskog radničkog pokreta.
  Knjiga Žan-Žak Marija „Trockizam i trockisti“ daje osnovne informacije o toj borbi za obnovu nezavisnog radničkog pokreta i o njenom istorijskom kontinuitetu. U Srbiji, ona se može naći po knjižarama i dobro je što ste me obavestili da postoje teškoće da se naruči preko interneta. Porazgovaraću sa izdavačem o tom problemu. A pošto ovde vidim vašu mail-adresu, javljam vam se na mail da se dogovorimo kako da vam je dostavim. Danas je teže izvesti knjigu iz jedne u drugu republiku bivše Jugoslavije nego drogu, oružje ili privatizacijom napljačkani kapital.
  
  (1) "Šta nije i nikako ne marksizam", na Pavlusko's Blogu: http://www.blogger.com/blogger.g?blogID=2795558917469060689#editor/target=post;postID=460155511402379022