ŽILNIK - INTERVJU ZA BH DANI

21.03.2013 - 15:54

Pozajmljeni intervju: Želimir Žilnik, reditelj

Kapitalizam jeste pljačka

Razgovarao: Đorđe Krajišnik

Sarajevski otvoreni centar organizovao je u periodu od 15. do 17. marta gostovanje beogradskog LGBT festivala Merlinka u Sarajevu. U okviru programa festivala prikazan je niz filmova koji se bave pitanjima i problemima vezanim za ovu društvenu skupinu, a kao jedan od gostiju festivala sa svojim filmom Marble Ass publici se predstavio i kultni jugoslovenski reditelj Želimir Žilnik. U ekskluzivnom intervju za DaneŽilnik govori o svom filmskom radu, kinematografiji nekad i sad, izazovima savremenog filma, komunizmu, kapitalizmu, te reviziji istorije i rehabilitaciji kolaboracionista i fašista

* Za Vas se često kaže da ste filmski radnik koji je tokom cijele svoje karijere ostao nekako po strani u odnosu na dominantne filmske tokove, kako u Jugoslaviji, tako i danas. Zašto je to tako?

Cela moja generacija je ušla u kinematografiju u zrelom dobu novog jugoslovenskog filma, sredinom šezdesetih, kada su kod nas i u svetu, autorske poetike bile razvijene i afirmisane. Novi val u Francuskoj, italijanski postneorealizam, Felini, Pazolini, novi čehoslovački film, Miloš Forman, Mencel, Nijemec, Vera Hitilova. Mi smo, kao i svaki autor u takvoj situaciji, razmišljali koji bi to bio naš glas, šta bi to bio naš otklon od toga što je mainstream i dominantno. I šta su pitanja i priče koje su naše. U ono vreme, glavna energija jugoslovenske kinematografije bila je koncentrisana na međunarodne koprodukcije. To su bili veliki spektakli, gotovo na nivou holivudskih. U Avali su rađeni “Nibelunzi", u Jadran filmu je snimana cela serija "Vinetu" filmova, po tekstovima Karla Maya. Drugi prioritet u studijima su bili filmovi koji su vezani za priče i mitologiju partizanskog ratovanja. Tek na trećem mestu se poklanjala pažnja novom jugoslovenskom filmu. Tu je oko polovine naslova rađeno da bude zabavno-populistički film. Druga polovina su bili autorski filmovi. Dakle, ništa od svega nije rađeno van korpusa nove, socijalističke umetničke produkcije. Bitna razlika od drugih kultura i zemalja socijalizma je bila u činjenici da kod nas umetnici nisu bili zaposleni. Bili smo slobodnjaci, radili smo i bili plaćeni po ugovoru. Nismo bili činovnici. Postojala je mogućnost formiranja filmskih radnih zajednica, što današnjim jezikom znači da je bilo javno-privatnog ulaganja i vlasništva u filmskoj proizvodnji. To je bilo važno, ne samo zbog osećanja da radiš “svoju stvar”, nego i zbog zaobilaženja lavirinata raznih programsko-ideoloških komisija. Generacija kojoj pripadam – to je krug Lordan Zafranović, Lazar Stojanović, Drenko Orahovac, Joca Jovanović,Vlatko Filipović, Boro Drašković, Vlatko Gilić i drugi – bila je prilično dobro informisana šta se u svetu filma dešava, jer je Jugoslavija bila istinski jedna od najotvorenijih zemalja sveta, prema Zapadu i Istoku.

Za mene je, zahvaljujući toj otvorenosti, novi brazilski film bio otkrovenje i podsticaj, Glauber Rocha i drugovi. Rano smo uočili kako je kinematografija, na malim tržištima, u socijalističkim zemljama posebno, zavisna od državne pomoći. I da je sklona nekoj vrsti flerta sa vlašću i moći. To je ta večna igra između podrške i služenja. U tu zamku filmadžije upadaju često – u svim sistemima. Prethodna generacija, Dušan Makavejev, Žika Pavlović, Kokan Rakonjac i drugi, već su koristili šegrtovanje u kino klubovima, a i mi smo tamo počeli pre nego što smo zakucali na vrata velikih studija.

* Šta je zapravo bila prednost kino-amaterizma u odnosu na druge domene kinematografije u socijalizmu?

U kino klubu niste morali da podnosite scenarije na bilo kakvu raspravu i čitanja. Pitanja su tu, pred kretanje na snimanje, bila: Da li radiš na 8 ili 16 mm negativu? Da li si prošao kurs pripreme hemikalija i razvijanja trake? Jesi li prošao kurs montaže? Šta znaš o reflektorima, filterima? Ta su se iskustva urezala u pamćenje.

Sledeće iskustvo koje me je odredilo dešava se nakon prvog igranog filma, "Ranih radova", koji smo snimali u jesen 1968. godine. Film je snimljen, ušao u distribuciju, izazvao polemička reagovanja za i protiv. Državni tužilac ga je i zabranio, a sud oslobodio. Dobio sam visoka domaća i strana priznanja. Ali je film i posle svega naišao na politička osporavanja, koja su ga stavila van distribucije desetak godina. To me je dalje navelo da razmišljam o nezavisnoj i niskobudžetskoj produkciji u kojoj sam tokom duge prakse usavršio par metoda i strategija.

* Kako se gledalo na tu vrstu filma u Jugoslaviji? Zapravo, koliko je ta subverzivnija vrsta filma imala prostora?

Imala je prilično prostora. Onoliko koliko je bila kvalitetna i uspešna. Ali je vreme uzleta trajalo jednu deceniju, 1962-1972. To su godine kada je zemlja bila stabilna i otvorena. Dok cela građevina državnog socijalizma nije bila ozbiljno zaljuljana vojnom intervencijom SSSR protiv Dubčekove Čehoslovačke, koja je bila krenula jugoslovenskim putema nezavisnog socijalizma. Različito od današnje situacije, u pomenutim godinama fokus, ne konformistički, nego polemički, bio je na kulturi, na kreativnosti, na izazovima.

* Zašto je to bilo tako?

Društvo prosto nije bilo poplavljeno ideologijom spektakla, skandala, tombole, hvatanja neke volšebne sreće koja treba da udari kao grom. U takvu igru je danas pozvana populacija, sa svih ekrana. To svako gleda prosečno 5-6 sati dnevno. Tako se stvara paučina koja se navlači na mozgove stanovništva, da ne razbija glavu i brine dosadne brige iz realnosti.

Ne zaboravimo, stari sistem je bio jednopartijski. U ono vreme su film, književnost, pozorište, slikarstvo, muzika, mogli da otvori neke teme koje su izazivale veliku pažnju medija ili javnih debata. Jer se u domenu politike o njima ćutalo. Treba pogledati šta se šezdesetih ili sedamdesetih pisalo o kinematografiji. Svake novine su imale po nekoliko stranica kulture. Dakle, to što je rađeno, bilo je raspravljano. Hvaljeno, analizirano, kuđeno. I tako se profilisao repertoar i autori.

Veliko sam iznenađenje doživeo kada sam 1973. otišao u Nemačku. Bio sam u društvu nemačkih reditelja moje generacije, Klugea, Hercoga, Sibeberga, Fasbindera, pitam ih šta se o njihovim filmovima piše. Pogledam, nemaju ni desetinu reakcija na svoje filmove, koliko ih je, na primer, Žika Pavlović imao na svoje filmove u Jugoslaviji.

* U odnosu na to iskustvo kinematografije u Jugoslaviji, kako gledate na današnju regionalnu kinematografiju? Na kojem je nivou ona danas?

Brojimo dvadeset godina postkomunizma. Pokazuje se da je ambijent manje podsticajan za kreativnost, bar filmova, nego prvih dvadeset godina socijalizma. U prvih dvadeset godina onog sistema Aleksandar Petrović je uradio film "Tri" i filmove "Dvoje" i "Dani", počeo je da radi "Skupljače perja". Dušan Makavejev je uradio "Čovek nije tica" i "Ljubavni slučaj", a počeo je da radi" Nevinost bez zaštite". Žika Pavlović je uradio "Povratak", "Dvojnika", "Buđenje pacova", "Kad budem mrtav i beo". Puriša Đorđević je napravio "Devojku", "San", "Jutro". Svako od njih je režirao i pet-šest antologijskih dokumentarnih filmova. Pa autori iz drugih republika. A još klasici sa samog početka kao Vojislav Nanović, Radoš Novaković, Vladimir Pogačić...

* Šta je bio razlog tolikoj uspješnosti?

Razlog je verovatno što smo živeli u jednoj zemlji koja je bila prepoznatljivija. Nije morala da se busa u prsa da je svetska i evropska, ali su svake nedelje u nju dolazili predsednici, premijeri i kraljevi iz celog sveta. Jugoslavija je imala subjektivitet. I imala je principe, pa si sa njima mogao da se slažeš ili ne. Da pojednostavim – kad država formuliše da teži ideji “zemlja seljacima – fabrike radnicima”, umetnik ima prostor da tu ideju uzdiže u nebesa, a drugi da polemiše, ako vidi da se to ne realizuje nego se idejom manipuliše.

Sistem u kojem živimo danas nas uči, opet pojednostavljeno, da se “treba obogatiti svim sredstvima i na svaki način”, a kad bilo ko primeti da je cena eksploatacija, laktanje i otimačina, odgovor je umirujući da svakako to nije ništa novo jer “kapitalizam jeste pljačka”, gde beskrupulozniji pobeđuju i da je to prirodan red stvari. E sad, taj prirodan red stvari očigledno proizvodi više nezaposlenih, gladnih, više beskućnika, više bolesnih, a i više zbunjenih umetnika...

Zatim, mi u novim zemljama više nemamo nijedan veliki i ozbiljan filmski studio. A nema ni koprodukcija, koje bi to mogle izdržavati. Naše osipanje je donekle uporedivo sa onim što se desilo sa italijanskim neorealizmom. Prvih godina posle rata to je bio jedan od najsnažnijih uzleta evropske kinematografije. Trajao je dok je u Italiji leva opcija imala uticaja, i dok američki studiji nisu zakupili "Cinecittà". Zatim godinama, iz te velike kinematografije nikako nije mogao da ispliva značajan film.

* Dotakao bih se ovdje Vaše konstatacije da je multipleks kino zapravo postalo kao megamarket. Možete li nam to bliže pojasniti?

Oko pitanja tehnologije i modernizacije, imam otvoren i ambivalentan stav. Sadašnja platforma za komunikaciju koju svi mi imamo, dakle internet i slično, mislim da je ogroman korak ka novom egalitarizmu. Ne možete da zamislite šezdesetih i sedamdesetih godina šta je značilo, ne poslati film i filmsku kopiju u inostranstvo, nego pismo. Sada je komunikacija sto puta jednostavnija svakome. Mi smo u e-mail porukama svi u istom standardu. Drugo, mogućnost novih tehnologija da svako napravi film u kućnoj radinosti je takođe ogromna sloboda. Nekada smo zbog skupoće bili upućeni da vodimo računa o svakom minutu trake i o danima snimanja, pa su ti filmovi bili bolje pripremani nego danas. Ali eksplozija novih poetika, metoda, autora, veća je nego u mojoj mladosti. Sada se gotovo svake godine pojavi jedna nova nacionalna kinematografija. Pre desetak godina Kina, pa Tajvan, Šangaj, Indonezija, sada i afričke zemlje, pa novi filmski talas iz Južne Amerike...

Nekada je odlazak u bioskop bio ne samo događaj, nego ste imali teškoće da dođete do sedišta. Sada u multipleksu se svi osećaju kao u McDonald’su. On, je rutinski standardizovan. Ali, ponuda je široka. U pet šest sala možete da birate. Današnji komercijalni film, s obzirom na to da postoji taj ogromni spektar drugih medija, više je okrenut bajkovito-cirkuskim sadržajima. To su ti filmovi o Harry Potteru i slično. Ako me pitate da li se time osećam ugroženim, kažem apsolutno ne. To su druge oblasti, druge trke.

* Koja je zapravo Vaša trka, imajući na umu konstataciju da Vas prvenstveno zanima izvorna moć pokretnih slika?

Mene je rano zainteresovalo sklapanje filmova, kao ulazak u teme i sudbine koje su mi intrigantne, ne znam ih, a praveći film pokušavam da ih razumem, da im se približim. A zatim me je zanimalo da pratim upornost, hrabrost i tvrdoglavost ljudi, u odbrani sebe, upkos moćnicima i silama, koje im rade o glavi. Gledajući moju filmografiju šire, važno mi je bilo da ona registruje svakojake meandre i lavirinte, koje smo proživljavali i kroz koje smo se probijali, u poslednjih pola veka. Pokazuje se da filmski zapis vremenom isplivava kao najmoćnija hroničarska registracija, gotovo istorijski izvor. Ako uspem da uradim još par projekata koje planiram, biće to lični filmski dnevnik – pola veka od 1965. do 2015.

* Ima li u konačnici mogućnost da film na ovaj način na koji ga Vi radite pokrene i otvori neka važna pitanja u društvu?

To film može, to se dešava. On je neverovatno sredstvo komunikacije i magnet. Već kada ste uputili poziv ljudima koji vas zanimaju, i pitate ih da li hoće da učestvuju u zajedničkom poduhvatu, dobijete pedeset posto spremnih da sarađuju. Ostali, iz raznih razloga ne žele da se eksponiraju javno. Polovina ipak misli da to što imaju da kažu zavređuje pažnju. Filmsko snimanje je sredstvo za uspostavljanje kontakta. Vidimo da filmovi i dokumentarni i igrani, otvoraju teme na koje pažnja u medijima nije fokusirana. Uzmite primer Michaela Moora. Važne teme stavljene pod tepih u Americi, gotovo svaki od njegovih filmova je otvorio. Na primer, ovo što je danas briga i histerija na temu masovnih ubistava po školama, on je o tome upozoravao u filmu pre deset godina. Pa temu socijalnog osiguranja, koju već godinama ne može da reši američki kongres, je otvorio pre drugih. A i sam sam otvarao polemike sa više naslova.

Od "Nezaposlenih ljudi", "Ranih radova", "Crnog filma", "Bruklin-Gusinja" i "Stare mašine", do "Tito po drugi put", "Marble Ass", "Kenedi trilogije" i "Stare škole kapitalizma"...

* Kako gledate na sve dominantnije procese revizije istorije spram razdoblja jugoslovenskog socijalizma koji su umnogome prisutni na ovim prostorima?

Ja tu vidim pokušaje da se socijalizam i antifašizam izbrišu i devalviraju. Ne novim podacima koji će dokazati da ih nije bilo, nego da se tabuiziraju sećanje i spominjanje. Jer su postsocijalističke vlasti u frci kad vide da više od pedeset posto stanovništva tvdi da se u socijalizmu živelo komfornije, dostojanstvenije, sigurnije. Da su funkcije i servisi države bili pouzdaniji. Školstvo, zdravstvo, saobraćaj i ostalo. Da bi devalvirao socijalizam ne možeš nijednom od onih ljudi iz Titove hijerarhije da prebaciš da su nešto registrovali na svoje ime, neku fabriku, deset ili dvadeset hiljada hektara, hotel, banju, bolnicu, lovište, ribnjak... To prosto ne može da se dokaže. Možeš da im prebaciš da su živeli u buržoaskoj vili, ali su te vile ostale gde su bile. Uglavnom ni danas nisu vraćene starim vlasnicima, nego u njima sedi današnja nomenklatura.

Dakle, šta se hoće i dobija revizijom istorije? Kaže se, jeste, nisu otimali za sebe i svoje potomke, ali su služili diktatorskom, zločinačkom režimu! I kaže se, sve češće, između fašizma i komunizma gotovo da nema razlike. Ovaj segment revizije je alatka kojom treba proizvesti maglu koja će skriti pohlepu današnjih vladajućih struktura, i činjenicu da je glavni rezultat ratova devedesetih postignut novom klasnom podelom, na štetu siromašenja radnog naroda.

Izjednačavanje komunizma i fašizma je namenjeno rehabilitaciji kolaboracije i kvislinga. Jer većina vladajućeg sloja, takozvana gospoda, kao i kler, iz svih krajeva okupirane Jugoslavije, podržavao je i Mussolinija i Hitlera i Rupnika i Pavelića i Nedića. I nije se lomatao po šumama od ’41 do ’44. I ostao je kada je navalila kuka i motika da nacionalizuje fabrike i zemlju. A danas, kada ta ista “kuka i motika” štrajkuje glađu, demonstrira ili preti da će pokazati “nelojalnost” na izborima, novokomponovani kapitalisti i gospoda dižu obrve, angažuju falange obezbeđenja da se ne ponovi primitivizam i haos koji nas je unazadio od 1945. do 1990.