DA LI JE ŽILNIK LUD?

Želimir Žilnik, foto: Jovica Krstić, 2007

Donji tekst je Želimir Žilnik napisao za tribinu Potemkinov Novi Sad, održanu ovih dana u Novom Sadu. Iako je tema "lokalna" mislim da se odnosi na celi naš postkomunistički Balkan a možda "i šire".




Želimir Žilnik: ZAMISLI ŽIVOT U RITMU MUZIKE ZA PLES

Naslov uvodnog izlaganja sam očigledno, pozajmio od Jura Stublica, jer ta njegova pesma od pre trideset godina, na zanimljiv način korespondira sa temom koja nas je okupila na debatu o premisama kulturne politike Novog Sada.
Za razmišljanja gospodina Gradonačelnika, kako bi bilo korisno umetničku praksu, finansijski podržanu od Grada Novog Sada, staviti pod menadžment ili ingerenciju Exita, čuo sam, pre nedelju dana.
Boravio sam u Lilu, na granici Francuske sa Belgijom, gde se, od 14.marta do 12. jula, održavala velika spektakularna prezentacija, evropskih kultura Lille 3000.
Izložbe, film, literature, pozorište, instalacije, koncerti, spektakli, clubbing, debate.
Pozvali su me da učestvujem u dva programa –“NEVIDLJIVE GRANICE” gde je pokazan film EVROPA PREKO PLOTA I “MI I DRUGI” GDE SAM PREDSTAVIO MULTIKULTURNI DIJALOG I VIDEO RADIONICU “PODELJENI BOG”,U KOJOJ SMO OKUPILI 60 UČESNIKA IZ NOVOG SADA, MOSTARA, ISTANBULA, LJUBLJANE I BERLINA – U OKVIRU KOJE JE PROIZVEDENO 39 DOKUMENTARNIH FILMOVA I ODRŽANO VIŠE SIMPOZIJUMA U POMENUTIM GRADOVIMA.
Dakle, u kratkom telefonskom razgovoru, roming je u pitanju, čujem apartnu ideju gospodina Pavličića, koja umesto da me trgne, vrati sećanje na Stublica Jura i nadjem sebe kako po Lilu pevušim:

Zamisli život drugaciji od ovog

I Igraj, igraj, igraj, igraj
Zamisli život u ritmu muzike za ples

Zapravo, iz kratkog telefonskog razgovora sam zaključio da mora da je reč o nekoj doskočici, tipa: vidite kako posetioci u hiljadama dolaze na Exit, trebalo bi i naša pozorišta, galerije, pesnici i keramičari da primame nešto od tog mnoštva.
Priznajem: nikakva nervoza me nije smorila.
Od pedeset i jednog filma iz moje filmografije, ni jedan nije finansiran ni jednim dinarom od Grada Novog Sada. Direktor sam Terre filma osam godina, i ta je produkcija proizvela u ovom vremenu više nego svi drugi, za filmsku delatnost registrovani subjekti u Novom Sadu -osam naslova-, takodje bez ijednog dinara finansijske podrške Grada.
Moja prva poruka danas, nadam se da zrači optimizmom, glasi: možes u Novom Sadu biti umetnik, čak i sa nekim kontinuitetom u radu, a da te finansijski ne podržava gradska administracija. Jedino kada pokazuješ svoje radove van našeg grada i kada si u reklami i katalogu, kao novosadjanin najavljen, moraš kadkad da se ugrizeš za usnu, da se ne izbrbljaš, nedaj bože, da od 900 miliona dinara, kako kaže gospodin Pavličić da svake godine ide za kulturu, do tvoje produkcije nije došlo ništa…
Pred današnji razgovor čujem sa više strana sumnju tipa: zašto pominjati cifre i distribuciju novca, kada nismo javno raspravili principe kulturne politike i kada novosadske svetle kulturne tradicije nisu dovoljno osvetljene.
Moj je odgovor jednostavan: ako principi i prioriteti kulturne politike nisu jasno utvrdjeni u skupštinskim izbornim telima i političkim partijama, a po svemu sudeći nisu, onda će analiza trošenja budžetskih sredstava u državama koje su organizovane kao republike, najbolje pokazati šta su principi i prioriteti kulturne politike.
To su normalni postulati demokratskog mehanizma.
Ne vidim da tu ima ičeg gadljivog. Obrnuto, smatram da je moralno odvratno, a politički kontraproduktivno jer galvanizira retrogardne snage, skrivati podatke o distribuciji novca poreskih obveznika. Takve su pojave devastirajuće po demokratske i proeveropske političke opcije. Treba da nas brine što je podrska tim opcijama od 2000 godine do danas drastično pala. Jedan od glavnih motiva što u ovom razgovoru učestvujem je osećanje da se treba suočiti sa tim pitanjem.

Exit, koji je pomenut u telefonskom razgovoru, vratio me je na drugu Stublicevu strofu , kako to nekad biva, kad melodija krene, pa te ne napušta:

Ako zamisliš život u ritmu muzike za ples
Doći ce do promjene u tvojoj glavi
I vjerovat ćes da postoji nada
Ako zamisliš život u ritmu muzike za ples

Kada je Exit smišljen i realizovan, 2000 godine, od strane mladog Bojana Boškovića, Kovacevića i drugih, svi tačno znamo koji je kontekst bio, kako i ko ga je podržao.
Exit je faktički širio nadu da će početi da se živi kao sav normalan svet. Da će prestati pritisak i laži političke propagande o neprijateljstvu celog sveta. I sa tom nadom su hiljade pohrlile, prvo na Bećarac, a od 2001 godine na Tvrdjavu.
Ponesen utiskom da posetioci Exita emituju potrebu za komunikacijom, da im iz očiju izvire nada jer su ratovi i ludosti stale, vukao sam moju vernu filmsku ekipu po Tvrdjavi nekoliko dana u cik zore i napravili smo film EXIT UJUTRU.
Od Grada ili od Exita, razume se, niti smo tražili, niti dobili ijedan dinar. Mi smo filmom izrazili nasu podršku, a on je izborio dovoljno prostora za samog sebe, po televizijama, projekcijama, festivalima.
Dve godine kasnije, uz osecanje da Exit postaje ex jugoslovenski fenomen obnavljanja zatomljenjih fakata i sećanja iz zajednickog života, inicirao sam medjunarodnu video radionicu “PETROVARADINSKO PLEME” koja je rezultirala dugometražnim filmom i javnom tribinom u Art klinici, odrzanoj 10.07 2005, uz učešće sociologa,istoričara, umetnika i novinara iz zemlje i inostranstva. Materijale sa te tribune smo štampali i u publikaciji na srpskom i slovenačkom jeziku. Moj prilog imao je naslov “Emancipatorka uloga Exita”. Na internetu mozete lako da nadjete da su film i istraživanje postali referentni materijali na kulturološkim i sociološkim studijima.Da su javno pokazivani bezbroj puta.
Razume se, ni za ovaj rad od Grada ili Exita nije tražena niti dobijena ikakva finansijska podrška.
Ove činjenice pominjem iz razloga što ne samo da se brišu iz sećanja, nego poslednjih dana, od kako je današnji javni razgovor najavljen, čujem sa više strana: stari Žilnik je ovejani generacijski i medijski neprijatelj Exita.
To je najobičnija laž.
Medjutim, fokus današnje rasprave su premise kulturne politike Grada Novog Sada i ideje Gradonačelnika .
O Exitu , mislim da treba i može da se razgovara bez tabua ,činjenično i ozbiljno ali kada se ovogodisnji festival zavrsi.

Pre nego sto sam napustio Lil, raspitao sam se kod organizatora: da li ste na vaš grandiozni evropski kulturni sajam zvali i naš Exit? Dobio sam odgovor: da zna se za Exit. Mnogo je hvaljen, kao jedna od spektakularnih muzičkih revija u srednjoj Evropi. Pepsi Siget, Budimpesta, Donau Insel Beč, Soča Festival Tolmin, itd itd. Sjajna zabava i muzika, ali to je velikim delom komercijalna južno i severno američka muzika koja prosto nije korpus evropskog kulturnog stvaralaštva, kojem ovde dajemo prostor. To je indistrija zabave, uz marketinsku promociju osvezavajucih pića i piva.
Da li su Francuzi u oceni pogrešili?

Naš gradonačelnik misli drugačije.
On kaže da bi značajan deo kulturnih delatnosti grada Exit trebao da saobrazi svojoj metodlogiji i uspesima. Tu je pomenut i neki parazitizam, neplaćanje iznajmljivanja prostora, od strane raznih Art klinika. Tu sam se zamislio. Znam memljivi podrum Art klinike odlično. Kada smo organizovali skup sociologa, kurtuloga, novinara i drugih, na temu fenomena Exit, izabrao sam taj memljivi podrum, da se u njemu sastanemo. Zašto? Jer je taj prostor, a posebno njegov koordinator Nikola Džafo poznat gostima, kao jedan od najdoslednijih i najkreativnijih novosadskih umetnika i intelektualaca, koji je celu deceniju devedesetih, deceniju razaranja, pljačke i ratne propagande, hrabro stajao protiv tog mejn strima. Uz satanizovanja pa i fizičke rizike. To je poznato, nismo valjda već izbrisali iz sećanja fakte od pre deset-petnaest godina? Nije li, možda, svežem imidžu Novog Sada, grada u koji sada dolaze i desetine hiljada iz okruženja, ponešto doprineo projekat LED ART Nikole Dzafa i kolega?
Kako to da nas Gradonačelnik, fokusira taj memljivi podrum, kao centar parazitskog uzurpiranja gradskog prostora i to ovih nedelja, kada su gradjani Novog Sada gnevni na sazanje da političke partije, pa i one koje su dizajnirale devastaciju devedesetih, hladno, bez nadoknade koriste hiljade kvadratnih metara najekskluzivnijeg poslovnog prostora Novog Sada!
Da li je te nedomerene reči gospodin Pavličić izrekao nezadovoljan rezultatima kulturne produkcije u Novom Sadu? Nezadovoljan učinkom dotacija za kulturu, koje se izdvajaju iz budžeta?
Ni to ne treba da bude tabu tema. Parazitizma, neuspeha i nekreativnosti ima na svakom koraku.I izbegavanja da se polože računi.
Ali nisu li te devijatne pojave prisutne i u našem političkom establišmentu, koji ima svu moć i sav novac u svojim rukama, ali niti ostvaraju proklamovana obećanja, niti tarnsparetno troši sredstva, a naročito nikada ne čujemo relevatne valorizacije učinka. Ovo kažem, ali neću sad da ulazim u krupne stvari kao što je nestručno uradjen ogroman procenat privatizacionih poslova, koji je doveo domaću ekonomiju u stanje posustalog bolesnika.
Zadrzaću se na prostoru kulture.
Sredstva koje se izdvajaju iz budžeta, usled neprecizno formulisanih parametara kulturne politike, daju se jednim procentim po kako tako utrdjenim kriterijumima, na konkursima, gde manje ili više stručne komisije predlažu projekte za podršku. Ali, u isto vreme, iz budžeta se daju mnogo veća sredstva, arbitrarno, gde se političari ili partije predstavljaju kao kvazi kulturni menadžeri. Ta se sredstva izdvajaju pretežno bez transparetnosti, javnosti i gotovo uvek bez podnošenja računa. Ta vrsta divljeg, paradržavnog sistema finansiranja devastira normalnu kulturnu klimu. Ovih dana o tome ste mogli da čitate u brojnim medijima analize Mikija Manojlovica koji kaze da je, kada je izabran na funkciju Predsednika upravnog odbora Filmskog centra Srbije – naišao na haos: neodgovorno trošenje sredstava, nezavršavanje projekata, manipulacije, lična bogaćenja, neodgovorno političko lobiranje – što je devastiralo srpski film više od ponekog umetničkog promasaja, medju projektima koji su dobijeni u redovnoj proceduri.
Vidite, sa ovakvim pojavama, kod nas, u Novom Sadu i u Vojvodini, pozivam gospodina Gradonačelnika da se suočimo.
Možete isterati Nikolu Džafa iz podruma. Ali nećete rešiti ni jedan ozbiljniji problem.
U pogledu ideje da će probleme rešiti Exit, predlažem vam da se slobodnije otisnete u tom pravcu: prepustite Upravu grada, budžet i vaše mesto mladoj i dinamičnoj ekipi Exita.
Neka Novi Sad funkcioniše kao festival.
Jura Stublic bi zapevao, ali to je bilo pre trideset godina:

Pogledaj ulice su pune ljudi
Dječaci koračaju sa tranzistorom na uhu
Muzika dolazi iz podruma, iz krova
I čitav grad pleše kao da je lud, lud, lud
I ja sam lud...